Vladan Rakanović: AMFILOHIJE U OVČIJIM RALJAMA

0

Tradicionalno pravoslavni hrišćanin, čak i onaj nominalni koji nije crkven, sem za Slavu, Božić ili koji drugu veliki praznik, o Crkvi kao telu Hristovom, ima mišljenje koje je uglavnom vezano za crkvu kao zemaljsku instituciju. Onaj nebeski, i dubokosmisleni karakter Crkve, kao tela Hristovog, ipak je prilično maglovit i tek razumljiv samo školovanim i onima čistoga srca. Ima li ih?

Taj zemaljski i svima jasan karakter crkve, ogleda se najviše u njenim predstavnicima. Kako onim na najvišem, tako i na najnižem rangu. Od crkvenjaka, pojaca, horista, do arhipastira, svi su pod budnim okom krvi žednih ovaca. Nije to nešto što je prirodna karakteristika ovce, ali priču o vukovima u jagnjećoj koži znamo.

Popovi koji jedu slaninu na Veliki Petak, pederi u mantijama, i sadistkinje u manastirima, odavno su poznata priča svakom ko je iole zagrebao malo više od Verujem i Oče Naš. Količina smeća koja se tada proguta, dovodi do saznanja da na svetu za hrišćanina pravac koji je Hristos na Gori propovedao o blaženstvima, jedini je način da ostane normalan, ako je već zaronio u smeće.

Pravoslavlje nije rimokatoličanstvo, pa da papa bude Sveti Petar na Zemlji, ali možda malo ipak treba da se prepiše od zapadne varijante služenja Gospodu. Naše vladike, često posmatramo kao drugare, ekipu sa fejsa, ili komšije, koje izgleda služe da bi se o njima pričalo iza leđa.

Nisam siguran koliko je to srpski recept, i da li naša pravoslavna braća iz Grčke, Rusije i sa ostalih meridijana, imaju takav odnos prema svojim poglavarima, ali da ostanemo u našem dvorištu.

Jedna od najvidljivijih i najglasnijih glava naše crkve, svakako je i Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije.

Prva saznanja koja sam imao o njemu su zasnovana pre svega, ne na njegovim javnim pojavljivanjima, već na osnovu njegovog plodnog pisanog rada, uglavnom iz 70-tih i 80-tih godina prošlog veka, kao i po čuvenju četverca Ave Justina (bivši episkop Artemije, Njegovo Visokopreosveštenstvo Amfilohije, Njihova Preosveštenstva Irinej i Atanasije). Svi su oni postali na neki način stubovi SPC kroz burne 90-te, kada se i SPC izdigla iz višedecenijske magle, kojom ju je pokrivala bivša vlast. Da li lična priroda ili promisao, tek trojica su postali trn u oku, od kojih je jedan i izvađen, dok je samo Njegovo Preosveštenstvo Irinej (Bački) uspeo da se ne bez problema, ali ipak sigurno održi na čuvenom brodu sa Genisaretskog jezera.

Fejsbučenje i uopšte internet neke je stvari i suviše otvorio. Ne poput Pandorine kutije, ali nije daleko. Preko društvenih mreža, počeli su prvi aberi o našim episkopima, od kojih je najviše na udaru u prvo vreme bio Njegovo Preosveštenstvo Atanasije, da bi poslednjih deset godina primat svakako imao Njegovo Visokopreosveštenstvo Amfilohije.

Da se prljav veš baca iz kuće, pokazalo je i to što je prva koja je o Njegovom Visokopreosveštenstvu Amfilohiju progovorila loše, bila njegova bivša snaja Milja. Đak generacije Bogoslovije i jedna od vedeta moderne srpske misli, postala je prokleta i cenzurisana, da bi na tipičan srpski način, inatom, ne samo oplela po Radovićima, već i iz pravoslavlja prešla u anglikanizam.

Ubrzo nakon toga proširile su se godinama priče o episkopovim ratnim blagoslovima, antievropskim, antinatovskim,  anticrnogorskim, antipederskim, antirežimskim i svim drugim zamislivim „anti“ stavovima, kojima je lupao šamar ne samo onima na koje su se njegove reči odnosile već i na vasceli srpski rod koji je izgleda preko noći postao uvredljiv i više evrocentrisan od Nemaca ili Francuza.

Nadimak kojim su ga prozvali sopstveni đakoni i sveštenici, postao je šifra za vesti iz crkvenog podzemlja crnogorsko-primorske eparhije, a njegovo ime izvrgao ruglu i na jedan perfidan način rušilo mu ugled među u i onako veri oslabljenom Srpstvu.

Za razliku od nekih drugih episkopa koji su u svojim Božićnim ili Vaskršnjim poslanicama uglavnom bili na nivou školskog pravoslavlja, ukazujući na sve one vanvremenske vrednosti i greške, koje su zajedničke čovečanstvu još od Adama pa do sada, Njegovo Visokopreosveštenstvo je bio i te kako savremen i konkretno prozivao, možda ne imenima, ali nedvosmisleno, svakog za koga je smatrao da vodi narod, a samim tim i Crkvu u propast.

Iako je istorija učiteljica života, svakako slučaj nije bio da se na mestu na kom je sada, pre njega nalazio jedan od luča pravoslavlja u Srba. Slične je probleme imao, ali su te probleme izazivali uglavnom otvoreni neprijatelji, dok danas…

Reč je naravno o Svetom Petru Cetinjskom.

Sveti Petar je imao neprijatelje sa svih strana, od kojih je najveći bio Mahmut Paša Bušatlija. No ni Austrijanci i Rusi nisu uvek bili blagonakloni prema njemu. Mahmut Paša je večito nesložnim Srbima u Crnoj Gori, ubacivao uvek što novcem, što strahom, oružje kojim je udaro i po Svetom Petru Cetinjskom i po Srpstvu. Za razliku od Njegovog Visokopreosveštenstva Amfilohija, Sveti Petar je imao ne samo duhovnu, već i izvršnu vlast, kojom  je sekao ne samo jezikom kao naš savremenik, već i mačem kada je interes srpske države u Crnoj Gori bio takav.

Da li Njegovo Visokopreosveštenstvo Amfilohije, zna ko je njegov Mahmut Paša Bušatlija, da li zna gde su njegovi Martinići i da bez Martinića ne bi bilo ni Krusa? Ove dve velike pobede Srba nad Turcima krajem 18. veka nisu značajne samo u vojnom smislu, već više u nacionalnom, kada se srpski korpus u Crnoj Gori konačno oformio, i kad su ukinute plemenske i sve druge razilke među Srbima iz Brda, Pipera, Bjelopavlića, Crne Gore.

Da bi Njegovo Visokopreosveštenstvo pobedilo danas i u Martiniće i u Kruse, nije mu potrebna vlast kakvu je imao Sveti Petar Cetinjski, niti džebana. Samo da pronađe svog Bušatliju i saseče ga. Ni oni koji ga podržavaju nisu sigurni da li je taj Bušatlija bio Sloba, Milo, Šiptari, pederi, NATO,  Artemije, narko bosovi ili ko drugi koga je crnogorsko-primorski vladika dokačio u poslednjim decenijama.

Uostalom Sveti Petar Cetinjski je zavađenu braću u Crnoj Gori lečio ovim rečima: „Ja s velikom žalošću i sa suzama vidim, da svi vaši neprijatelji i svi đavoli od svijeta ne bi vam mogli, toliko zla, toliko štete ni sramote učiniti, koliko vi sami sebi činite. A šta je fajda žalit i plakat, kad više ljubite zlo, nego li dobro, i sramotu nego li poštenje i kad ne slušate, što ve ja učim i savjetujem i što ve molim i zaklinjam.“

Tako i sada. Da počistimo u svom dvorištu pa nam neće nikakav Bušatlija moć sjeći ni jezike, ni glave na ramenima.

Vladan Rakanović

PATRIOT

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

POSTAVI ODGOVOR

*