Владан Ракановић: Ердоган као наук српским политичарима – Јерусалим и Косово

0

Ердоганово грчевито осуђивање Трампове одлуке, да призна Јерусалим као главни град Израела, наилази само на позитивне реакције у муслиманском делу светског глобуса. Турска и ако секуларна, вијори се као перјаница муслимана. Она је на челу са Ердоганом главни покретач муслиманске одбране али и офанзиве.

Да је политика превртљива као лака жена, није новији израз, али да се за само годину – две, од послушног НАТО пионирчића, Ердоган окрене ипак много природнијем савезнику, као што је Русија, и да поред тога почне да уједа свог војног и економског савезника Америку, није баш очекивано. Да ли?

Толико је тога се у Турској десило, да свака сумња у случајност је незрела.

Подсетимо се, можда не и хронолошки, свега тога. Убиство руског амбасадора на културној приредби у Анкари. Обарање руског авиона. Економска блокада од стране Кремља. Уцењивање Европе таласом миграната. Покушај војног пуча. Интервенција у Сирији. Мало са Американцима, мало са Русима. Никад решиво курдско питање. Отоманско наслеђе као терет али и могућност.

То је толико тога, а није све ни наведено, да ретко која држава би задржала своју власт. Али нема свака држава Реџепа. Прагматичном политичару који је по ставу заиста најсличнији легнедарним османским владарима, може се много тога замерити. О његовим приватним пословима у Турској се прича иза леђа. О његовој породици се прича још горе него о њему. Оно што је недвосмислено, и што нико ни од његових ћутљивих непријатеља му не замера јесте његова посвећеност Турској. Реџеп Таип Ердоган јесте Турска. Турска која веома успешно игра на жици која јој је и геостратешки разапета између Истока и Запада. Ердоган који балансира све са тањирима на штапу, као вешти кинески артиста.

На Ердогану се огледа управо мудрост древног мистика Хасана ел-Басрија, када каже да је на човеку Божија благодат, и ђавоље проклетство. Ердоганов рад јесте та благодат, а погрешне одлуке проклетство. Без обзира на то, он наставља и не стаје, што јесте особина вођа. За разлику од вођа које су у прошлости сијале много светлије, и својим пламеном пржили све око себе, Ердоган очигледно не жели сјај, али жели дуготрајно тињање.

Враћајући се на његово скорашње, готово епско брањење палестинске независности и осуде Трампове одлуке, морамо наћи паралелу и поуку са нашим дешавањем.

Косово и Метохија немају ништа заједничко са Јерусалимом, изузев појма „окупираности“, али заједничко је управо то што су не само Ердоган, већ и цео муслимански свет стали да бране своје. Одбрана није само оружијем. Одбрана (и напад) јесу речи. Ставови. Да ли наше вође имају речи и став да се заузму за Косово и Метохију, која јесте наша. Мислим да немају, и да се дешава апсурд да један француз, Арно Гујон, постане стуб отпора.

Свака част Гујону, љубав српског народа му је загарантована, али Гујон је душа, а нама треба палица. Палица коју држи вођа и која може и да производи витезове, али и да се претвори у оружије. Макар и погрешно урадио, али замахни вођо.

Владан Ракановић

ПАТРИОТ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*