Vladan Rakanović: Erdogan kao nauk srpskim političarima – Jerusalim i Kosovo

0

Erdoganovo grčevito osuđivanje Trampove odluke, da prizna Jerusalim kao glavni grad Izraela, nailazi samo na pozitivne reakcije u muslimanskom delu svetskog globusa. Turska i ako sekularna, vijori se kao perjanica muslimana. Ona je na čelu sa Erdoganom glavni pokretač muslimanske odbrane ali i ofanzive.

Da je politika prevrtljiva kao laka žena, nije noviji izraz, ali da se za samo godinu – dve, od poslušnog NATO pionirčića, Erdogan okrene ipak mnogo prirodnijem savezniku, kao što je Rusija, i da pored toga počne da ujeda svog vojnog i ekonomskog saveznika Ameriku, nije baš očekivano. Da li?

Toliko je toga se u Turskoj desilo, da svaka sumnja u slučajnost je nezrela.

Podsetimo se, možda ne i hronološki, svega toga. Ubistvo ruskog ambasadora na kulturnoj priredbi u Ankari. Obaranje ruskog aviona. Ekonomska blokada od strane Kremlja. Ucenjivanje Evrope talasom migranata. Pokušaj vojnog puča. Intervencija u Siriji. Malo sa Amerikancima, malo sa Rusima. Nikad rešivo kurdsko pitanje. Otomansko nasleđe kao teret ali i mogućnost.

To je toliko toga, a nije sve ni navedeno, da retko koja država bi zadržala svoju vlast. Ali nema svaka država Redžepa. Pragmatičnom političaru koji je po stavu zaista najsličniji legnedarnim osmanskim vladarima, može se mnogo toga zameriti. O njegovim privatnim poslovima u Turskoj se priča iza leđa. O njegovoj porodici se priča još gore nego o njemu. Ono što je nedvosmisleno, i što niko ni od njegovih ćutljivih neprijatelja mu ne zamera jeste njegova posvećenost Turskoj. Redžep Taip Erdogan jeste Turska. Turska koja veoma uspešno igra na žici koja joj je i geostrateški razapeta između Istoka i Zapada. Erdogan koji balansira sve sa tanjirima na štapu, kao vešti kineski artista.

Na Erdoganu se ogleda upravo mudrost drevnog mistika Hasana el-Basrija, kada kaže da je na čoveku Božija blagodat, i đavolje prokletstvo. Erdoganov rad jeste ta blagodat, a pogrešne odluke prokletstvo. Bez obzira na to, on nastavlja i ne staje, što jeste osobina vođa. Za razliku od vođa koje su u prošlosti sijale mnogo svetlije, i svojim plamenom pržili sve oko sebe, Erdogan očigledno ne želi sjaj, ali želi dugotrajno tinjanje.

Vraćajući se na njegovo skorašnje, gotovo epsko branjenje palestinske nezavisnosti i osude Trampove odluke, moramo naći paralelu i pouku sa našim dešavanjem.

Kosovo i Metohija nemaju ništa zajedničko sa Jerusalimom, izuzev pojma „okupiranosti“, ali zajedničko je upravo to što su ne samo Erdogan, već i ceo muslimanski svet stali da brane svoje. Odbrana nije samo oružijem. Odbrana (i napad) jesu reči. Stavovi. Da li naše vođe imaju reči i stav da se zauzmu za Kosovo i Metohiju, koja jeste naša. Mislim da nemaju, i da se dešava apsurd da jedan francuz, Arno Gujon, postane stub otpora.

Svaka čast Gujonu, ljubav srpskog naroda mu je zagarantovana, ali Gujon je duša, a nama treba palica. Palica koju drži vođa i koja može i da proizvodi vitezove, ali i da se pretvori u oružije. Makar i pogrešno uradio, ali zamahni vođo.

Vladan Rakanović

PATRIOT

POSTAVI ODGOVOR

*