Vladan Rakanović: Maske prvomajskog uranka

0

Sindikati kao i svakog Prvog maja, izlaze na ulice, i protestnim šetnjama i zviždaljkama bore se za prava radnika.

Da li da se priključimo? Mi radni narod. Prodavci, sobari, pekari, vozači, šnajderi, poslastičari, taksisti…novinari. Kolika god da vam je plata i koliko god da radite ili ne radite vi ste obespravljeni.  Nemojte da mislite da je ona stara „ne“radnička izreka ikome donela dobro. „Ne mogu oni mene da plate toliko malo, koliko ja mogu malo da radim!“ Da li uopšte iko može da malo radi u ovom sistemu i da hvata hladovinu. Može. Oni koji određuju posao i stoje nad radničkim glavama. Ali Prvi maj i nije njihov praznik.

 

Znači da bi bilo logično da se pridružite tim sindikalnim protestima. Međutim…Da li? Ne želim da pružim podršku sindikatima koji Prvog maja izlaze na ulice da se bune. Razumem da su njihovi razlozi ispravni i da su radnici u Srbiji obespravljeni. U ovom društvu uspevaju samo šefovi i moderna buržoazija. Sindikati koji se predstavljaju kao radnička majka, zapravo su gora maćeha i od one Pepeljugine. Kako onda maćehi da dajem za pravo.

 

Nekakvi borci za prava radnika, vajkaju nad srpskim hedonizmom i prvomajskim urancima i izletima. Žale se na našu totalnu apatiju i nemanjem volje za promene. Kako u roštilju i malom fudbalu trošimo energiju koja bi valjda trebala da se na ulici ispolji i napravi mala revolucija.

Revolucija? Verovatno revolucija koja bi učvrstila i dalje one koje su na vlasti. Sindikalnoj i onoj državnoj. Što bi rekao drug Tito „Studenti su u pravu“ i nasta opšte oduševljenje.

 

Drugovi radnici, iskoristite ove slobodne dane i ako Bog da lepog vremena izađite na reke , šume. Vidite se sa prijateljima. Igrajte fudbal, karte, gledajte filmove. Odmorite se od svakodnevnog rada.

Sindikati su maska. Pola radnika je u Srbiji kod raznih privatnih preduzetnika i mešetara. Što velikih, što malih. Rade u trafikama, buticima i cvećarama za siću i zaista nemaju nikog da ih zaštiti. Ona druga polovina koja radi u državnim firmama i ima sindikate, kao i da ih nema. Sindikati su razbijeni stranačkom pripadnošću svojih lidera i sitnim koristoljubljem pojedinih vođa, čija je fotelja nezamenjiva i ako je to vrhunac despotizma a ne nekakve radničke promocije i zaštite.

 

Kad pomenete sindikalce iz sopstvenih redova, vidite da su to ljudi koji su tamo decenijama. Vlast se menja u državi, ali u sindikatima ne. Nezadovoljnici onda osnivaju sopstvene sindikate, pa valjda kao i oni Bogom dani, ostaju na tim foteljama doživotno. Miroljub bi rekao „pod mač bato“, a ja kažem „ćevap je keva“. Evo vam šipak za vaše proteste. Ćevap ću ja. On me nije nikad izdao. Nekad je  možda slaniji, ali uvek dobar. I neću uopšte da žurim ujutro. Ti uranci su mi bezveze. Ni na pecanje ne idem zorom, a riba uvek dođe. Ni ćevap  neće zakasniti, a sindikati su davno zakasnili i ostali na nekoj usputnoj stanici zauvek.

 

Vldan Rakanović

Patriot

POSTAVI ODGOVOR

*