Владан Ракановић: Пољупчићем ћу те, пољупчићем ћеш ме

0

Да ли је могуће бити Србин, а не држати се старог традиционалног поздрава са ближњима. Целивањем у образе по три пута.

Етнолог Драгомир Антонић нас уверава да таква врста поздрава није уопште тако стара и да потиче из седамдесетих година прошлог века. Брзо је прихваћена и постала је заиста један од знакова распознавања међу Србима.

Шта је разлог таквој новотарији тих година, не би знао рећи, али не би могао да прихватим трврдњу многих да је то симболика Свете Тројице. Оца, Сина и Духа Светога. Ни у време највеће српске духовности није постојао такав поздрав, а камоли да би се он у време највећег српског социјалистичког (комунистичког) утопизма родио.

Друга теорија је да је тај поздрав монденски наслеђен, све у стилу „видела жаба да се коњ поткива…“ од Руса. Заиста међу Русима тај поздрав се користио раније него међу Србима, али од када није ми познато. У неким архивским материјалима и играним филмовима, такав поздрав међу собом користе црвеноармејци а касније и комунистички другови. Тиме дефинитивно повезаност са симболиком Свете Тројице искључујем из опције. Тешко да би ђаволском комунистичком оку промакао такав детаљ и да би он могао да буде прихваћен од црвене елите.

Још пре Руса, у Европи, пољупцима у образе по три пута, користили су се, а и даље се користе народи у земљама Бенелукса, као и у одређеним деловима Италије. Значи порекло такве врсте поздрава није баш сасвим јасно, али сада дефинитивно јесте један од видова српске препознатљивости. Као што су то и „српска“ Нова Година, „српска“ три раздвојена прста и српска Слава. Српска Нова Година и није баш српска. По тој аналогији могли би је назвати и руска, грузијска, јерусалимска…већ по називима свих оних који ову Нову Годину обележавају. Три растављена прста су посебно осетљива тема, коју не бих ширио, већ желео да је што пре заборавимо и престанемо користити. Што се тиче српске Славе, она јесте прилично аутентична али не и јединствена, јер овакав вид прослављања хришћанских светитеља, имају и арапи муслимани који живе у области око манастира Свете Катарине. Број тих људи није велики, али ето и они нам „кваре“ право да овај обичај назовемо искључиво српским.

О нашој исхрани је већ толико тога речено, да заиста нити једна намирница или врста хране не може бити искључиво српска, јер такву храну већ негде на светском шаренишу спремају.

 

Враћамо се пољупчићима.

Да ли ћете тек овлаш уснама додирнути неког по образима или ћете га „печатирати“, зависи од вашег емотивног стања и односа каквог имате с оним с ким се љубите. Оно што многи искључују али има веома битног утицаја на однос при поздрављању, јесте на који ћете  начин, не користити усне, већ руке при љубљењу. Да ли је то чврсти заграљај попут клешта, да ли нежно држање за главу, или за бедра. То су финесе, али више од ичега одређују да ли се целивате са родитељима, родбином, пријатељима или емотивним партнерима.

Колико је ова врста поздрава заживела међу Србима, можда је најочигледније из понашања оних који тај поздрав не користе. Наравно они који нису Срби. Јер Срби, били атеисти, нетрадиционалисти, педери или њуејџовци, пољубиће се са вољенима по три пута у образ. Када покушате неког рецимо Хрвата, Мексиканца, Папуанца…свеједно кога да тако пољубите, након другог пољупца у образ остаће мало затечен и одмакнуће за тренутак главу, а онда ће је под притиском ваше руке вратити и прихватити и тај фамозни трећи пољубац, у себи благо колутајући очима, у стилу, „ех ти Срби!“.

Владан Ракановић

ПАТРИОТ

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*