На овогодишњем мајском заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у Београду јасно и недвосмислено је изражена воља свих архијерејев да се подржи одржавање предстојећег Светог и великог сабора као и то да Српска православна црква потврђује своје учешће и тиме афирмише Сабор, који ће, ако Бог дâ, бити одржан у Православној академији на Криту о Педесетници, од 17. до 26. јуна 2016. године.

„Порука” нашег сабора осталим црквама, која је читана на завршној седници нашег сабора, ниуколико није подразумевала условљавање Светог и великог сабора нашим захтевима. Mи смо у њој само изнели ставове о неким актуелним питањима и нипошто нисмо имплицирали било шта друго. Наиме, у саборском саопштењу је речено да се ради о „начелном ставу по свим кључним питањима о којима ће се расправљати и одлучивати на Великом сабору”. Ваља истаћи, међутим, да одлука о учешћу наше цркве није донета „у начелу”, нити препуштена на додатно разматрање и условљавање ниједној даљој инстанци, па ни Синоду с патријархом на челу. Да не помињемо да је целокупна Православна црква деценијама саборно и комисијски радила на припреми овог сабора, те да су предстојатељи коначно у неколико наврата протеклих година потврдили и потписали одлуку о сазивању Светог и великог сабора 2016. године (у Цариграду, односно на Криту).

Oсим тога, чланови делегација помесних цркава потписали су не само одлуку о сазивању Сабора, већ и сва документа која се имају разматрати, као и правилник о раду Сабора, а тиме и пристали на агенду коју је Сабор зацртао. Због тога су непоштени покушаји који се последњих дана намећу да Српска црква после свих својих саборских одлука игнорише не само вољу свог сабора, већ и став њених делегата у припремама великог Сабора коју су и они сами потврдили и својим потписом.

Према томе, полазимо на овај свети и велики сабор са жељом да он васпостави и зајемчи заједништво међу локалним црквама унутар једне цркве „по васељени” и да тиме улије наду у спасење од смрти. Српска црква не испољава маловерје које се дâ приметити код појединих, који би да унапред одлуче да Свети и велики сабор неће бити онакав каквим су га они замислили. Архијереји наше цркве се препуштају благослову Светог и великог сабора који је – историја то сведочи – сâм по себи „чудо” и „догађај”, и он својом евхаристијом зацељује све ране, како оне видљиве тако и не невидљиве.

Ми желимо истаћи да је у поређењу с неким негативним ставовима, за Српску цркву изнад свега важније васељенско послање православља. Поједини, а то увек изнова бива, испољавају колебање слабашне воље и као да се одричу од смелости и активне сарадње с благодаћу Божијом. Наша црква је свесна да евентуални неуспех да се одржи Свети и велики сабор лако може допринети томе да у скорије време никакав сабор уопште не буде могућ, и да се односи међу црквама битно наруше.

Такође, Свети и велики сабор на Криту не може бити преиначен у „предсаборско међуправославно саветовање” зато што никада и нигде у историји није забележено одржавање неког већег сабрања православних епископа, а да то сабрање истовремено није било и Свети и велики (не неопходно и васељенски) сабор.

Стога је наша нада да ће коначно један Свети и велики сабор својим радом, а посебно светом литургијом која ће се служити на Криту, дати могућност православнима да у историји изразе стварност Педесетнице и икону будућег света који превазилази смртну распарчаност, захваљујући свом јединству и утеловљењу у Христу, а упркос извесним различитим погледима.

Дакле, не постоји могућност да представништво Српске православне цркве не учествује на Светом и великом сабору јер би се у супротном прекршила воља Светог архијерејског Сабора наше цркве и издала ишчекивања васељенског православља. Ми не желимо да пред историјом останемо упамћени као неко ко је подривао стварност и институцију саборности која влада међу помесним православним црквама.

Надамо се да ћемо уз помоћ Пресвете тројице, уз стрпљиво узајамно поверење свих, кроз дијалог и чисту савест, благоразумно превладати искушења из домена унутарправославних односа и одговорно учествовати на Светом и великом сабору који ће, ако Бог дâ, бити одржан у Православној академији на Криту о Педесетници, од 17. до 26. јуна 2016. године. Учешће у овом сабору сматрам као једини исправан чин пред Богом, пред Саборно-католичанском црквом по васељени, пред Сабором наше помесне цркве и пред историјом. У овомe „свету”, у коме владају разједињујуће силе, црква Христовa кроз Сабор и саборске догађаје позива све на заједнички покушај динамичког очувања свог јединства и заједничко сведочење љубави у Христу. Упркос појединим нерешеним или болним питањима, предстојећи Свети и велики сабор Православне цркве пружа наду у то христолико јединство и заједништво Духа светога.

извор : Политика

1 КОМЕНТАР

  1. Шта рећи, а не заплакати? Уз сво дужно поштовање мантије и моје наклоности за овога добродушног архијереја ваља нам ипак приметити да нема ,,добре„ будале без школоване будале! Чесњејши, је ли нама Бог послао Месију или комисију? О чему Ви маштарите под палицом фанариотског отпадника од православне вере тзв. папкољубца у вартоломејској ноћи укидања православних догмата и искривљавања 7 Васељенских сабора светих отаца? Шта ли то умишљате! Православни верници и честити свештеници (одстрањени из Сабора СПЦ од `62) нити су бирали екуменистичке епископе-управитеље нити су им дали легитимитет да било шта прихватају у њихово име. Већ сте због тога суочени са тихим бојкотом, а ако наставите да овако повлађијете и подилазите латиномислећим јеретицима и политикантима тек ћете сносити последице много озбиљније. Према томе овакво наопако сабирање је у ствари само велико одузимање благодати од свештенства које је саучествовало са јеретицима и изазивање раскола и подела унутар благочестивог светосавског православља… Жалосно и тужно је све ово шта се и како издешавало око ,,сабора„, али је добро да се коначно барем види ко јесте био и остао православан, а ко је све пристао да се сроза као инославни отпадник.
    Како радили тако нам Бог помагао, Истинољубље свима Вама.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*