ВЛАДИКА ТЕОДОСИЈЕ ПОРУЧИО ТИРАНИМА: Лажне победе су илузије вашег помраченог ума

0

Епископ Рашко-призренски Теодосије служио је јуче четврти по реду Молебан за Косово и Метохију у Штрпцу у пуној цркви Св. Николаја Чудотворца.

У Молебану за мир и спасење нашег верног народа учествовало је свештенство призренског архијерејског намесништва, са монахињама и монасима из оближњих манастира као и верни народ из Штрпца, Брезовице, Сиринићке жупе и Призрена, где Срби вековима живе и опстају са поуздањем у Бога.

На крају Молебана Владика се верном народу обратио пастирском беседом коју преносимо у целини:

„Преподобни и пречасни оци, сестре монахиње, браћо и сестре,

Одслужили смо Молебан за спасење нашег народа на Косову и Метохији и узнели молитве Господу да нас молитвама Св. Кнеза Лазара и српских мученика и новомученика спасе и помилује у овом нашем тешком тренутку за све нас.

Наш верни народ српски који вековима живи на обронцима Шаре, на Брезовици, Сиринићкој и Средачкој жупи, успео је да се одржи и у најтежим временима, пре свега својом вером и чврстим поуздањем у Господа. Вера хришћанска, светосавска одржала нас је у времену турског ропства, као и кроз ратове у току 20. века зато што смо дубоко били свесни да живимо као своји на своме, уз своје светиње, уз своје цркве и манастире окружени овим предивним шумама и планинским венцима.

Последње велико страдање 1999. године на нама је оставило тешке ране којих се сви с болом сећамо, али ипак један број људи из Призрена и околине није отишао са Косова и Метохије, већ је нашао уточиште на овом месту, да остану барем ближе својим старим огњиштима. Са том вером и надом и у ово време треба да будемо чврсти и солидарни, помажући једни другима и трудећи се да останемо достојни наслеђа наших светих предака.

Господ нам поручује: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде царство“ (Лк. 12, 32) И додаје: „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте оног који може и душу и тело погубити у паклу“.

Царство Небеско ће у својој пуноћи доћи са другим Доласком Господњим и блажени су они који га се удостоје. Али Господ нас учи да је Царство Његово и сада и овде међу нама, уколико живимо по вољи Божијој, уколико чувамо образ Божији у нама и не постанемо без-образни. Човек који изгуби образ Божији само је тужна образина, јер је славу и част овога света претпоставио љубави према Богу и љубави према ближњем. Нажалост, такви живе у сталном немиру и страху јер их изобличава њихова савест, изобличава их свака реч Божија коју осећају да је управо њима упућена на прекор.

Свето Еванђеље по Јовану у 3. глави учи нас да је Бог тако заволео свет да је „Сина својега Једнороднога дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни.“ И даље каже, да није послао свог Сина у овај свет да суди свет, већ да се свет спасе кроз Њега, јер „Који у Њега верује не суди му се, а који не верује већ је осуђен, јер није веровао у име Јединороднога Сина Божијега.“ Дакле, браћо и сестре, онај који у срцу изгуби веру, већ је самог осудио.

Али на који начин бива тај суд? Господ нам одговара: „А ово је суд што је светлост дошла на свет, а људи више заволеше таму неголи светлост; јер њихова дела бијаху зла. Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка светлости, да се не разоткрију дела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка светлости, да се виде дела његова, јер су у Богу учињена.“ (уп. Јн 3. 16-21)

Тако је браћо и сестре у нашем свету јер Господњи суд се пројављује још од овог живота на земљи. Они који уместо Бога и ближњих више заволеше дела таме, привремена блага, моћ и славу, помрачили су ум свој и мрзе светлост јер та светлост управо показује таму у којој се они налазе. Такве људе светлост боли, такве боли истина и правда и окружују се себи сличним који говоре лажи и чине дела таме.

Насупрот томе онај ко истину твори и живи по Богу иде ка светлости и бива све више прослављен славом Божијом. Многи хришћани кроз историју пролазили су тешка искушења, али су увек укрепљивани овим речима Господњим били стално испуњени надом да је једина истинска победа она која бива у истини и правди Божијој. Привремене и лажне победе оних који мисле да су нешто задобили, тако што су другога повредили, нису никакве победе, већ илузије помраченог ума. Такви немају мирне снове и мирну савест и колико год се трудили или да утишају глас савести, толико још више губе меру, помрачују се и губе образ Божији, сваку радост и спокој. Њихов гнев, мржња и неправедна дела само су одраз унутрашњег немира и страха.

Зато, по речима Христовим, не бринимо за сутра, већ чинимо што до нас стоји да будемо верне слуге Божије колико до нас стоји, а за оне који су себе помрачили нечасним делима и намерама, молимо се да им Господ подари покајање. Свети оци нас уче да пакао почиње већ у овом свету у срцима оних који одбацише светлост Божију. Зато, браћо и сестре, користимо време које имамо да се променимо, покајемо и вратимо Богу. Опростимо ближњима, помозимо оном који је у невољи, како би тиха и утешитељна Божија благодат просветлила наше душе и дала нам да још и овде и сада осећамо радост оних који су се удостојили утехе Христове.

Господ Христос није дошао у овај свет да нам обећа овоземаљско благостање, већ да нам кроз тајну крсно-васкрсне љубави открије Царство Божије, које није од овога света. Оно је већ сада и овде међу нама јер је то Царство сама благодат Светога Духа „који је свуда и све испуњава“. У црквеним песмама певамо „Светим Духом свака душа живи и чистотом се узвисује“. Ко не задобије барем мало тог мира и радости, такав ће пре или касније схватити да није ни живео.

Отуда, наша Света Црква позива свој верни народ на пост и молитву, не зато што је то потребно Богу, већ зато што је потребно нама да бисмо отворили своје срце постећи се и молећи и да бисмо могли да примимо ту радост Духа Светога која се даје као дар свима онима који поверују. Наша вера није само вера да Бог постоји, јер то верују и многи други, већ поверење у живог Бога Израиљевог; Бога који је преко Мојсеја древни израиљски народ извео преко пустиње и тешких страдања до обећане земље. Наш земаљски пут зато није ништа него стално хођење кроз пустињу разних невоља и искушења кроз које се духовно очишћујемо и просветљујемо да бисмо ушли у славу Господа Бога нашег.

Браћо и сестре, трудите се духовно, молите, постите и изнад свега не губите наду и љубав и Бог ће увек бити уз вас. Онај који се узда у човека, а не у Бога, који се узда у пролазне идеологије овог света, а не у Еванђеље које проповеда наша Црква, већ је себе унапред духовно погубио. Али онај који живи стално предан Богу и Његовој љубави и светлости, увек ће имати утеху и помоћ Божију без обзира какве га спољашње невоље сналазе. То је наша вера, то је оно што су нам пренели Свети Оци, то нам је у наслеђе оставио Свети Сава. Живећи тим светосавским духом и надом увек ћемо остати деца Господња.

Милостиви Бог Отац нека вас све просветли благодаћу Свесветога свога Духа у Христу Господу нашем, у овом животу и у све векове векова Амин!

eparhija prizren

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*