Владика Теодосије у Грачаници: Како год моћници овога света одлуче – поднећемо и остаћемо

0

ЕПИСКОП рашко-призренски Теодосије одслужио други по реду молебан за страдални народ на Косову и Метохији, у манастиру Грачаници.

Оокупило се стотињак верника са игуманијом манастира, мати-Стефанидом, и сестрама. Узнесене су молитве за наш страдални народ, како би Бог помогао да, чврсти у вери и међусобној љубави, останемо и опстанемо на овим просторима где вековима живимо.

Храмом Успења Пресвете Богородице у Грачаници одјекивала је вечерас прозба: „Још се молимо Господу Богу нашему да услиши вапаје и молбе страдајућег народа Свога на Косову и Метохији и у осталим српским земљама и за све који правде ради страдају и трпе прогоне и злостављања и да брзо пошаље благодат и силу Своју и заштити невино прогањане“, као и завршна молитва Пресветој Богородици: „Пресвета Мајко Богородице, теби се обраћамо и молимо јер ти знаш бол мајке за Сином, Кога злочинци неправедно мучише и убише. Утишај бол матера и отаца за децом коју неправедно нападају, прогоне и насиља им чине. Задржи руке злочинаца и сачувај и нас и њих од зла и греха.“

Владика Теодосије је после молебна одржао пастирску беседу коју преносимо у целости:

Драга браћо и сестре, сабрани у љубави Господа нашег Исуса Христа,

Данашњим служењем молебна за мир и јединство нашег страдалног народа на Косову и Метохији настављамо и овде, у древној задужбини светога Краља Милутина, да узносимо своје молитве Господу, како би нам био заштитник у искушењима кроз која пролазимо.

Знамо да је наш верни народ овде, на равном Косову Пољу, увек био храбар и да смо остали и опстали и при много тежим изазовима. Прегрмели смо са нашом светом Грачаницом и петвековно турско ропство и светске ратове и нико нас није искоренио са овог простора. Остали смо уз наше светиње, уз звона грачаничка и пој грачаничких монахиња, знајући да Господ никада не напушта Своје, посебно када Му се са вером и надом обраћамо.

Пролазили смо кроз тешка искушења и 1999. године, у рату, и 2004. године, када је претила опасност да нас и овде нападну, у те дане када су гореле наше цркве и куће у Косову Пољу, Обилићу, Липљану, Приштини. Остали смо, и поред тога, упорни и чврсти у нади, знајући да својом верношћу завету светога Кнеза показујемо да смо деца Светог Саве и достојни наследници оних наших храбрих предака који су знали да се своје никада не оставља, да се земља не раскућује и да се наше светиње никада не напуштају. Оне су наш путоказ ка Царству небеском, наши светионици у тренуцима таме и утеха у свакој невољи.

Прочитали смо у светом Еванђељу да „ништа није сакривено што се неће открити ни тајно што се неће дознати. Зато оно што у мраку рекосте, чуће се на виделу; и што на ухо шаптасте у одајама, проповедаће се на крововима“ (Лк. 12, 2 – 4). Тешке су и страшне ове речи јер све нас позивају на одговорност за сваку нашу реч, за свако наше дело.

Они који помишљају да могу да поделе или раселе наш народ и да нас натерају да оставимо ове наше вековне крајеве, где је уризничена наша душа, где чувамо тапију дату нам од светих Немањића, дубоко се варају. Нису то успели ни многи моћници раније, ни они иноверни, као ни они који су заборавили своју веру и поколебали се у нади. Видели смо снагу оних који су остали верни Христу у тешком времену комунизма, а видимо је и сада међу вама који у Цркви својој Светосавској видите светило неугасиво.

Господ нас учи: „Ко иде дању, не спотиче се, јер види светлост овога света; а ко иде ноћу, спотиче се, јер нема светлости у себи“ (Јн. 11, 9 – 10). Учи нас Спаситељ наш да отворимо духовне очи и не ходимо у делима таме, а наше истинско и једино светило јесте Христос, Који је једини мерило истине и правде. Немојмо зато, браћо, да се поводимо за лажима оних који желе да распуде мало стадо Христово већ останимо чврсти у вери и непоколебиви у нади!

Одбацимо од себе сваку мржњу не само према ближњима него и према непријатељима, да би нас по тој љубави препознао Господ Који каже: „По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако имате љубав међу собом“ (Јн. 13, 35).

Црква Светосавска је увек била и остала са својим народом, делећи и тешке и радосне тренутке. Зато увек треба да се уздамо првенствено у Бога јер нам свети пророк Јеремија преноси реч Божју: „…Проклет човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово“ (Јерем. 17, 5).

Више пута у историји, када смо поверење у Бога заменили поверењем у човека, на крају смо увек губили. Сетимо се само тешког времена безбоштва од Другог светског рата до почетка деведесетих, али и тог времена, деведесетих година, када су се многи поуздали у једног човека мислећи да ће им он помоћи. Нажалост, и то се показало као велика заблуда, јер управо је тада, што његовом самоувереношћу што светском неправдом и силом, наш народ натеран у изгнанство.

Неки су му и тада поверовали да је пораз заправо победа, али убрзо су и сами горко схватили да, ако се човек не узда у Бога, на крају увек бива поражен, пре или касније.

Зато и ми, сада и овде, не уздамо се у речи људи већ пре свега верујемо Господу да се истина једино Христом мери, Христовом љубављу и жртвом Христовом. А Христос каже: „Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце. А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука где долази, и оставља овце, и бежи; и вук разграби овце и распуди их. А најамник бежи, јер је најамник и не мари за овце. Ја сам пастир добри и познајем своје, и моје мене познају“ (Јн. 10, 11 – 14). Као Христови пастири дужни смо, дакле, да останемо са својим стадом и када дођу тешка времена, следујући Христу Првопастиру „Који полаже и живот за овце“. А разни најамници нашег времена, који се представљају као пастири, остављају своје када виде свој интерес и не маре за своје овце. Тако бива ако се поуздамо у човека, а не у Христа и оне који Христу следују.

Зато будимо мудри, браћо и сестре! Како год моћници овога света одлуче, поднећемо, али важно је да ми учинимо колико до нас стоји да останемо и опстанемо на своме. Жалосно је када видим да наши људи продају своје куће и земљу, оно наслеђе које су им оставили преци који су се до крви борили да остану своји на своме. Каквога ту може бити благослова, какве среће, какве наде?

Покажимо да имамо снаге да живимо у миру са свима око нас и да нећемо да прихватимо да нас неко премешта тамо-амо као да ово није наша кућа! Има још доста правдољубивих људи у свету који ће видети и помоћи нам.

Молимо се усрдно за све, и за оне на власти, и за ближње, и за непријатеље наше! Када Бог види нашу љубав и чисто срце, отвориће нам и недра Свога човекољубља. Чувајмо међусобно јединство и миримо се са онима који нас вређају да би и нама Бог опростио и подарио нам Своју благодат! Најстрашније је када немамо тог јединства и љубави у породици, у колективу где радимо или у нашем друштву.

Нисмо сви исти и будимо спремни да прихватимо друге као браћу! На крају све пролази, само љубав остаје, а љубав је када видимо лик Божји у сваком човеку, без обзира на тo где се родио, којим језиком говори и како се Богу моли. На тај начин ћемо бити истински проповедници Христови, на што нас је Господ и позвао говорећи: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Мт. 5, 15).

Умножимо, стога, браћо и сестре, своје молитве и пост ових дана, удаљујући се од свега што нас одваја од Бога, што нас одваја од доброте, од светлости и љубави међу ближњима! Тада ће и наша молитва да се вине високо и призове благослов Божји на наше домове и поља и на народ наш.

Благослов Господњи нека дође на вас, Његовом благодаћу и човекољубљем, свагда, сада и увек и у векове векова! Амин.

         http://www.spc.rs/sr/moleban_u_manastiru_grachanici

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*