Vladimir Dimitrijević: Demografski slom Srbije. Razmišljanje na ruševinama

0
TESNA GROBLJA, A MALO GROBARA

„Tesna groblja, a malo grobara, / grobarima otežaše ruke“: tako je, u „Nebeskoj Liturgiji“, Sveti Vladika Nikolaj prorokovao sudbinu Srba kad se odreknu Hrista. Na naše oči, to proroštvo se ispunjava: u Beogradu je, samo u januaru 2017, po pisanju štampe, umrlo preko 1600 ljudi(1), a u mom Čačku preko 130 njih je otišlo Bogu na istinu.

Na jednom parastosu u Guči, saznajem da je prošle godine bilo dvostruko više opela od krštenja. Guča, srce Dragačeva, prazni se i nestaje.

I tako je svuda. Apsolutno svuda u Srbiji.

PRAVA SLIKA STVARI

U tekstu „Demografska „budućnost“ Srbije“, objavljenom u zborniku Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije, „Koliko koštaju iluzije“, profesori Miljan Mićunović i Milan Selaković su, na osnovu podataka koje im je dostavio demograf dr Vladimir Nikitović, zapisali sledeće: “Zašto žmurimo pred nestajanjem? Da li nas uznemirava podatak da smo za poslednjih deset godina ostali bez 400.000 ljudi? Zašto zatvaramo oči pred činjenicom da žene u Srbiji prvi put rađaju sa nepunih 28 godina i da prosečan muškarac postaje otac u 33-oj godini, a onda nas iznenadi saznanje da je trećina brakova u Srbiji bez potomstva. Jesmo li zabrinuti što svako peto domaćinstvo u ovoj zemlji čini samo jedan član?/…/  Danas, starijih od 65 godina ima 2,5 puta više nego mladih, pa se otuda demografska starost (prosečna starost građana) povećala i iznosi 42,2 godine./…/ Srbija ulazi u red deset najstarijih populacija na svetu (čak 2,9 miliona građana je starije od 50 godina). Uzroci su pre svega veoma nizak natalitet, visok mortalitet, problem začeća, kasno roditeljstvo, ali i siromaštvo, nezaposlenost, sebičnost i borba za ,,golu“ egzistenciju. Najgore stanje je u Istočnoj Srbiji i Starom Vlahu. U opštinama Crna Trava i Gadžin Han prosečna demografska starost iznosi preko 50, dok je ona u Novom Pazaru i Preševu oko 26, odnosno 29 godina. Broj stanovnika se za više od 10 odsto smanjio u opštinama poput Bosilegrada, Bele Palanke, Varvarina ili Srpske Crnje i to za period od samo 5 godina. /…/U poslednjoj deceniji svake godine oko 150.000 radno sposobnih ljudi napušta svoje prebivalište i seli se u Beograd, Novi Sad i Niš, dok je u opštinama Novi Pazar, Preševo i Tutin, gde su Bošnjaci i Albanci većinsko stanovništvo, taj rast nastao kao posledica najvećeg prirodnog priraštaja u Srbiji. Više od 40 godina beogradske opštine Vračar, Savski Venac i Stari Grad beleže pad stanovništva zbog iseljavanja i negativnog prirodnog priraštaja, dok su se kolevke najviše ljuljale u Grockoj, Zvezdari i Surčinu.  /…./Polovi koncentracije stanovništva su na glavnoj transferzali od Novog Sada do Leskovca i pomoćnoj u dolini Zapadne Morave/…/. Ovde živi više od 3 miliona ljudi ili skoro 50 odsto stanovništva Srbije. Primećuju se i enklave poput Kragujevca, Subotice i Novog Pazara, dok su delovi Istočne Srbije, Banata i Raške gotovo prazne oblasti. U Institutu društvenih nauka primećuju da se sve više stanovnika koncentriše u velikim gradovima, ali strahuju da će i tom trendu uskoro doći kraj.“(2) 

Čitave oblasti se prazne. Naročito one blizu državnih granica. Prazan prostor prosto mami one koji će ga naseliti.         

Avaj, ako se ovako nastavi, to neće biti srbski narod.

TRAGEDIJA EMIGRACIJE

Mićunović i Selaković ukazuju i na strahovit problem masovnog iseljavanja iz Srbije, koji traje već decenijama. Ljudi odlaze, odlaze, odlaze; samo iz Čačka i samo u Čikagu pedesetak momaka voze tuđe kamione, i tako zarađuju za život, jer u svojoj zemlji nisu mogli da nađu neki normalan posao. Mićunović i Selaković kažu: “Emigracija, odnosno iseljavanje, konstantna je od 1945. godine i njome su obuhvaćene različite socijalno-političke grupe. Neposredno pred kraj rata i posle njega bile su inicirane razlozima političke prirode. Značajnije ekonomske migracije počinju 60-ih godina prošlog veka, kada se ondašnja Jugoslavija otvara prema svetu, a siromašno stanovništvo odlazi na rad u razvijenije evropske zemlje. Taj trend se nastavlja 70-ih i 80-ih godina, ali sa stanovništvom koje je nešto obrazovanije. Tokom 90-ih, pa sve do današnjeg dana, intenzivira se odlazak najobrazovanijeg i fizički najsposobnijeg stanovništva između 25 i 40 godina starosti. Dramatičan je podatak da je između 10 i 20 odsto žena u reproduktivnom periodu napustilo Srbiju i decu rodilo u inostranstvu.

U protekle dve decenije pola miliona ljudi je napustilo Srbiju, od čega su čak 50.000 obrazovani stručnjaci. Najmoćnijim zemljama današnjice ,,poklonili“ smo 6.000 doktora nauka za čije je školovanje Srbija utrošila 12 milijardi evra, dok celokupno obrazovanje samo jednog doktora nauka državu košta oko 250.000 evra.“(2)              

Proizvodimo, dakle, stručnjake koji popunjavaju upražnjena radna mesta na Zapadu. Da li je to slučajno? Ne ulažu, ne muče se sa školovanjem Srba ti zapadnjaci, a dobijaju visokokvalifikovanu radnu snagu iz jedne napaćene zemlje pune obdarenih ljudi. A na vlasti u Srbiji drže svoje izmećare, koji tu zemlju čine nemogućom za pristojan život, pa je emigracija mnogima jedino rešenje koje vide.

UMIRANJE ĐAČKE SRBIJE

Nekada je Srbija bila puna graje i dečjeg smeha. Đaci su hitali u škole i u selu i u gradu. Sada se škole, malo po malo, zatvaraju, a đačka Srbija izumire. Opet Mićunović i Selaković: “Teška demografska situacija u Srbiji, pored postojećih, iznedrila je i novi problem. U poslednjoj deceniji, zbog malog prirodnog priraštaja i velike migracije stanovništva ka gradskim sredinama, došlo je do gašenja mnogih seoskih škola, gde više nema žitelja ili su ostala samo staračka domaćinstva. Ništa bolja situacija nije u gradskim sredinama gde se broj učenika u osnovnom i srednjim školama neprekidno smanjuje. Ovo najbolje ilustruje činjenica da je broj učenika u školskoj 1995/1996. godini u osnovnim i srednjim školama bio blizu 1.114.000, dok je školske 2007/2008. bilo svega 930.000 učenika. Najnoviji podaci Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja pokazuju da se taj broj u školskoj 2011/2012. smanjio na 831.483 učenika. Ostaje nam samo da konstatujemo da je naš školski sistem za poslednjih 17 godina izgubio više od 280.000 osnovaca i srednjoškolaca.“(2)

Kako je to strašno! Srbija, zemlja staraca i samaca, u kojoj ne odjekuje dečja graja…Da li su naši oslobodioci, od Karađorđa do kralja Petra, od junaka sa Mišara do junaka sa Cera, mogli o ovome i da sanjaju?

Može li se išta popraviti ili da dignemo ruke od sebe, kad smo, odbijajući da se rađamo i živimo, već došli dovde?

DA JE I KAD BI

Da Srbi imaju državu Srbiju, i da ona nije pod tihom, ali efikasnom okupacijom tuđina, demografski problem bio bi rešen jasnim i razumnim merama vlasti. Pre svega, država mora da omogući očevima i majkama da svoju decu podižu u atmosferi poverenja u roditeljsku misiju, a ne u atmosferi „ljudskopravaške“ sumnje u sve što roditelji čine da bi, u teškim uslovima današnjice, odgajili svoj podmladak. Mora se stvarati pravi kult zdrave, srećne, višedetne porodice. Treba povesti i borbu protiv abortusa, koji je toliko nerođenih sprečio da se pojave u Srbiji i povedu nas ka izbavljenju, i koji je toliko ženskih utroba učinio neplodnim ( pri čemu, naravno, za abortus nije kriva samo žena, nego, i to veoma često, muškarac, iz egoizma i kukavičluka). Roditeljima višedetnih porodica treba dati i privilegije. To je, kako piše Monteskje u „Duhu zakona“, činio i Oktavijan Avgust, u doba kad su mnogi u Rimu živeli kao neženje. Oženjeni ljudi s decom u Avgustovo doba dobili su niz povlastica, i Rim je počeo da se demografski obnavlja.

Da ne ispadne da „meljem na prazno“, evo niza predloga konkretnih i ostvarivih mera: pod uslovom da oslobodimo Srbiju.

ZAŠTITA PORODICA I PRAVA RODITELJA

1. Slobodna Srbija zakonom sprečava sve oblike grubog mešanja države u unutarporodične odnose i obezbeđuje prioritetnu mogućnost porodice da samostalno rešava probleme koji se tiču njenog unutarnjeg života.

2. Usvajaju se zakonske mere koje će dodatno garantovati prava roditelja na vaspitanje dece, uključujući dečji pogled na svet i način njihovog života, zaštitu maloletnika od opasnih i nemoralnih postupaka i propagande LGBT totalitarizma, organizovanje dečjih svakodnevnih aktivnosti,  njihovo pravo na religiozni život.  U slobodnoj Srbiji, roditelji dobijaju mogućnost da se upoznaju sa udžbeničkim materijalom, knjiškom, audio i video-produkcijom, kao i internet sajtovima koji se nude njihovoj deci, i da stave umesne primedbe na svaki pokušaj  indoktrinacije deteta.

3. Mora se udariti na zakonske i podzakonske akte, nastale na osnovu neoliberalne ideologije tobožnjih „ljudskih prava“, koji omogućavaju nekonkretne osnove za mešanje u porodični život, pogotovu takve kakve su „nepravilno vaspitanje“, „nizak materijalni nivo“, „psihičko nasilje“. Svaka osnova za mešanje države u život porodice mora biti zakonski konkretizovana, i nikako ne sme da se zloupotrebljava, pogotovu ne za oduzimanje dece od roditelja. Takođe, treba sprečiti  donošenje kvazi-zakona  koje svako, pa i najblaže pedagoško, fizičko kažnjavanje deteta proglašava NASILJEM i dovoljnom osnovom za oduzimanje dece roditeljima.

4. U slobodnoj Srbiji, nužno je formiranje kontrolnih tela i mehanizama s ciljem da se preispita svaki slučaj mešanja države u unutrašnje stvari porodice, pogotovu kad je u pitanju oduzimanje dece. Takođe, treba osnivati savetovališta za ugrožene porodice, s ciljem da dođe do pomirenja i prestanka porodičnih sukoba, a ne da se brakovi rasturaju i deca oduzimaju. Svaka naša kuća treba da postane SIGURNA KUĆA. Zakonodavstvo mora da sebi postavi kao prioritan cilj OČUVANJE PORODICE.

5. Zakonom će se, u slobodnoj Srbiji, jasno propisati i minimizovati broj uslova za oduzimanje dece iz porodice.

6. Na nivou Srbije, krenuće se u afirmativnu kampanju širenja porodičnih vrednosti i kulta rađanja, a kao državni praznik treba uvesti i Dan porodice, kao naročito podsećanje na očuvanje najvažnije ustanove jednog društva.

BORBA  ZA SMANJENJE BROJA ABORTUSA

1. Zakonodavstvo u oblasti zdravstva kao prioritetan zadatak mora da pred lekara postavi očuvanje začetog života, da zabrani lekarske inicijative za prekid trudnoće, pri čemu je glavni zadatak da žena u potpunosti bude upoznata sa svim negativnim posledicima i rizicima koji su posledica abortusa.

2. Pre nego što žena izvrši abortus, treba joj omogućiti, kao u razvijenim zemljama, dvonedeljni period za razmišljaanje, tokom kojeg joj na uvid treba staviti dokument o informisanoj saglasnosti, koji će potpisati pre izvršenja abortusa. U dokumentu će svima razumljivim jezikom biti opisano šta se sve dešava sa fetusom i samom ženom prilikom abortusa, kao i o posledicama istog po ženu i njeno telesno i duševno zdravlje.

3.Pri svakoj ginekološkoj ambulanti formirati konsultativni centar, u kome će, pored lekara, psihologa ili socijalnog radnika, biti i predstavnik tradicionalne religije, koji će biti spremni na razgovor sa ženom koja je rešila da prekine trudnoću.

4. Treba stvoriti prihvatilišta za samohrane majke koje su se našle u teškoj životnoj situaciji. U saradnji države i tradicionalnih verskih zajednica naših prostora, takva prihvatilišta bi samohranim majkama obezbeđivala kako privremeni smeštaj, tako i dalju pomoć i životnu orijentaciju.

5. Operacije „prekida trudnoće“ ( osim u slučajevima neposredne ugroženosti života majke ) moraju se izuzeti iz sistema medicinske zaštite koji finansira država.

6. Abortusi se ne mogu vršiti iz novčanih sredstava poreskih obveznika, pogotovu onih koji im se načelno protive.

7. U srednjoškolske obrazovne programe uvesti upoznavanje učenika sa procesom razvoja fetusa u utrobi majke, s naročitim osvrtom na opasnosti posledica abortusa po život i zdravlje žene.

8. U sredstvima masovnog informisanja pokrenuti masovnu kampanju upoznavanja stanovništva sa posledicama abortusa po život nerođenih, život i zdravlje žene, kao i demografiju.

PODRŠKA MNOGODETNOJ PORODICI

1. Brigu majke o domaćinstvu i gajenju dece treba izjednačiti sa drugim društveno korisnim delatnostima. Majke koje nisu zaposlene, a imaju četvoro i više dece u socijalno adaptiranoj porodici,  dobijaju mesečnu pomoć u iznosu prosečne plate u Srbiji, a majčina briga o deci računaće joj se u radni staž. Osnovni stav tim povodom je izrekao Gilbert Česterton: ŽENI NE TREBA VIŠE PRAVA, NEGO VIŠE PRIVILEGIJA.  

2. Mnogodetne porodice treba da dobiju državnu podršku za rešavanje stambenog pitanja.

3. Država daje stimulacije poslodavcima koji nude olakšice (poput fleksibilnog radnog vremena) roditeljima višedetnih porodica, kao i onima koji uključuju pomoć porodicama s više dece u svoj socijalni paket.

4. Treba utemeljiti državnu nagradu, koja će imati i novčani deo, za  roditelje socijalno adaptirane višedetne porodice, i ta nagrada treba da bude uručivana na državni Dan porodice i porodičnih vrednosti.

5. Za porodice sa četvoro i više dece mora da se omogući zajednički godišnji odmor uz  stvaranje finansijskih mehanizama za realizaciju tog prava.

6. Treba razraditi programe naročite zdravstvene i socijalne zaštite za mnogodetne porodice.

Uslov za sve ovo je, naravno, Srbija slobodna od tihe tuđinske okupacije.

Ali, uslov svih uslova je drugi i drugačiji. I on nije ni politički, ni ekonomski. Ipak, dolazi pre svega drugog.

CONDITIO SINE QUA NON

Osnovni razlog propasti Srbije i srbskog naroda nije materijalni, nego duhovni. Bog je Život, a napuštanje Boga je smrt. Naša propast je počela neposredno posle Drugog svetskog rata, kad smo krenuli da gradimo zemlju koja je bila, po rečima Vladike Nikolaja, prkos Bogu i Svetom Savi. Standard je rastao, uživalo  se na osnovama zapadnih kredita, ali istinski život je zanemaren jer je Tvorac života poreknut.

Čovek je stvoren da bude usvojeno čedo Božje po blagodati. O tome sam Gospod govori u psalmima: “Ja rekoh: Bogovi ste, i sinovi Višnjega svi. A vi kao ljudi umrećete i kao jedan od knezova pašćete“ (Ps. 81,6-7).     

Stvoreni za besmrtnost, izabrali smo smrt. I da bismo ponovo živeli i rađali se, moramo se, kako reče Vladika Nikolaj, vratiti Bogu i sebi, „da nas ne pokrije jeziva tama tuđinska, sa lepim imenom i šarenom odećom“. Pravoslavni čovek u brak stupa i gaji potomke iz ljubavi prema Životodavcu, prema svom bračnom drugu i deci. A put ka obnovi pravoslavnog čoveštva, kome je sve jasno i koje nema dvoumica da li da rađa ili da samuje, jeste svenarodno pokajanje, bez koga čak ni oslobođena država Srbija ne može pomoći u obnovi demografije. Pokajanje je svecelo menjanje sebe, na koje nas Bog poziva da bi nam opet bio Otac, baš onako kako piše kod proroka Jezekilja: „Odbacite od sebe sva bezakonja koja činiste, i načinite sebi novo srce i nov duh; i zašto da mrete, dome Izrailjev? Jer mi nije mila smrt onoga koji mre, govori Gospod Gospod; obratite se dakle i budite živi.“(Jezekilj, 18, 31-32)      

I zaista – zašto da mremo? Zašto se ne obratimo Živome Bogu i tako ponovo budemo živi? Gospode, blagoslovi!     

FSKSRB


1. www.blic.rs/vesti/beograd/crni-januar-2017-u-beogradu-nikad-vise-sahrana-nije-obavljeno-nego-u-prvom-mesecu-ove/5bn3hvg

2.www.unijasprs.org.rs/images/slike2013/Koliko%20koštaju%20iluzije(2)(1).pdf

POSTAVI ODGOVOR

*