Владимир Димитријевић: Државотворни светац

0

Папини Хрвати би се љутили кад њихов духовни отац не би постао свеопшти светац римокатолицизма, а они су папи и даље „предзиђе кршћанства“

Академик Дејан Медаковић, потомак старе српске породице из Загреба, који је за време Другог светског рата побегао испред усташког ножа, годинама је у својим дневницима „Дани, сећања“ пратио како „Црква у Хрвата“, уз помоћ Ватикана, гради култ Алојзија Степинца. Данас, када га суд у Загребу ослобађа сваке кривице, вреди се подсетити чињеница какве је Медаковић уочио; ово је само завршетак једног дуготрајног процеса.

КУЛТ КАРДИНАЛА

Сведочења покојног академика утолико су драгоценија јер је био објективан човек, који није све хрватске римокатолике поистовећивао са усташама. Сећао се у својим дневницима др Јосипа Лончара, који је пред ђацима католичке семинарије Павелића звао „моралном и интелектуалном ништицом“, као и бањалучког бискупа Пихлера, који је патријарха Германа молио за опроштај због усташких злочина. Зато прелистајмо Медаковићеве дневнике скупа.

У „Нину“, 18. марта 1979, изашао је текст о обраћању у америчком Конгресу хрватског емигрантског жупника Младена Чувала, који је замолио присутне политичке представнике САД да се боре за „остварење божанског права нација на самоопредељење“ (подразумевао је разбијање Југославије, наравно). После њега конгресмен Биађи је пред својим колегама поменуо годишњицу Степинчеве смрти и покољ 29 свештеника у Хрватској 8. фебруара 1945. (реч је о усташким фратрима са Широког Бријега побијеним у борби с партизанима). Биађи је о Степинцу говорио као о „познатом крсташу за ствар људских права прогоњених и потлачених у Источној Европи“. Овај конгресмен је изразио наду да ће папа Јован Павле Други, пореклом из Пољске, која је у ропству као и Југославија, допринети верским слободама у свету. Затим је конгресмен Грин најавио да ће велечасни Чувало у конгресној Комисији за безбедност и сарадњу у Европи изнети „информације о стању верских слобода у Југославији“.

Медаковић је, бележећи ово, уочио спрегу између „америчких конгресмена и усташки оријентисаног клерикализма“, као и то да се „у нашој земљи, усред Загреба, систематски негује култ кардинала Степинца“.

Stepinac i PavelicНАЧЕЛА МИЛИТАНТНОГ РИМОКАТОЛИЦИЗМА

Медаковић је редовно читао и коментарисао каптолски „Глас Концила“. Ова новина је, 13. маја 1979, донела чланак о „ходочашћу“ хрватских бискупа у Ватикан, а поводом 1100-годишњице писма папе Ивана Седмог кнезу Бранимиру, што је, по текстописцима, „прво познато нам признање хрватској државности у новој домовини“. Надбискуп (касније кардинал) загребачки Фрањо Кухарић је том приликом папи саопштио списак Хрвата за канонизацију (међу њима је и оснивач крижарских братстава Ханс Иван Мерц, беатификован у Бањалуци 2003. године). Најважнији део Кухарићевог говора био је, међутим, следећи: „Спомињем овдје као великог свједока вјере загребачког надбискупа и кардинала Алојзија Степинца, а којему је у овој базилици пригодом његове смрти 1960. благе успомене папа Иван Двадесет Трећи одржао дирљив и свједочки говор.“

Медаковићу је све било јасно, иако је папа Војтила деловао другачије него његови претходници. Он је, по српском академику, конзервативац са „веселом маском“, који „скаче у базен, пева са младима уз гитару, прима младе наркомане, чак игра народне игре међу којима и полку“, али не напушта начела милитантног римокатолицизма. Јер да није тако, не би дозволио Кухарићу да најављује беатификацију Степинца и прославу 75-годишњице сарајевског надбискупа Штадлера, тог, по Медаковићу, „црно-жутог ратног хушкача“.

Када је у једном броју „Православља“, гласила СПЦ, изашао текст „Папа заборавио Србију“, „Глас Концила“ је реаговао 22. јула 1979. текстом у коме је писало да је Степинац папи Пију Дванаестом, „ризикујући главу од Гестапоа“, однео „опширну документацију о терору о чему свједочи међу осталима и Иван Мештровић“. Живорад Стојковић је написао одговор и понудио га „Православљу“, али се патријарх Герман уплашио да се не кваре међунационални односи у СФРЈ, па га није објавио.

Медаковић доноси цео тај текст, актуелан и данас. Стојковић истиче да не постоје никакви трагови папине интервенције против злочина усташа над православним Србима у НДХ, али се поуздано зна да је папа примио Павелића и усташе у ванредну аудијенцију маја 1941, чиме се хвалила и усташка и католичка штампа.

 Alojzij Stepinac in his hometown of Krasic, Croatia.In a trial in 1946,the cardinal was sentenced to a prison term for high treason;he was exiled to Krasic in 1951, where he worked as deputy-ПРЕДЗИЂЕ КРШЋАНСТВА

Папа је Степинца поставио за викара усташке војске, којој је, по Стојковићу, главни задатак био клање Срба. „Католички лист“, који је излазио са Степинчевим благословом, хвалио се у броју 38/1941. да је патер Сидоније Шолц у селу Будинцима 2.300 „гркоисточњачких“ душа превео на римску веру. Степинац је тражио да Павелић манастир Ораховицу, одузет Српској цркви, преда у руке фратрима павлинима.

Чак је и хрватски члан Владе Краљевине Југославије у Лондону Јурај Крњевић један од челника Мачекове ХСС, преко Радио Лондона упутио поруку хрватским бискупима на челу са Степинцем: „Мачем приморавати некога да мења вјеру још је одвратније од тјелесног уморства. (…) Није доста поставити неке комплициране судове и стидљиво се оградити  од усташких злочина, поименце од усташког покатоличавања, него је потребна ваша мушка ријеч осуде, како би то било у складу са осјећајем хрватског народа и са науком Католичке цркве. А такве ријечи из уста наших вјерских поглавара до сад нијесмо чули.“

По Стојковићу, Мештровићево сведочење о сусрету са Степинцем у Ватикану је непоуздано. Уосталом, он тврди да је Степинац 1943, када су се срели, папи донео сведочења „о злодјелима почињеним од нациста и фашиста на нашем подручју, укључујући окупирану Далмацију“. Браниоци Степинца тврдили су да је његов меморандум са позивом папи да штити НДХ наводно фалсификат; али Стојковић вели да постоји један јавни документ, који јасно сведочи шта је Степинац мислио. Наиме, 22. фебруара 1944, на насловној страни „Католичког листа“, надбискуп загребачки је urbi et orbi рекао: „Хрватски је народ своје право на народни и државни живот стекао и заслужио својом тешком и крвавом борбом, стојећи кроз стољећа на бранику истинских идеала праве човјечије борбе и кршћанске културе, чиме је задужио Европу и све њезине народе, а због тога му је од највећих чувара праве културе, римских папа, дат частан наслов Предзиђе кршћанства.“ Као војни викар усташке војске, Степинац је био духовно одговоран за оне којима је Павелић обећавао да ће им потомство бити захвално јер су у „прву хрватску војску, у прве војнике НДХ унијели здрав дух, унијели морал, унијели поштовање, унијели богобојазност пред свевишњим, одважност и храброст пред сваким непријатељем, било вањским, било унутарњим“.

Дејан Медаковић је, још крајем седамдесетих година 20. века, уочио да Фрањо Туђман и маспоковци на све могуће начине раде на скидању стигме фашизма са Хрвата, при чему хрватски бискупат зна да „процес њене рехабилитације почиње са надбискупом Степинцем“.

Тако је Владимир Станковић, „равнатељ душобрижништва за Хрвате у иноземству“, 14. фебруара 1981. године истакао да „хрватски свећеници и њихови вјерници у иноземству кардинала Степинца сматрају високом духовном величином“, а девет дана касније Медаковић бележи да је седам хиљада Хрвата присуствовало помену Степинца у загребачкој катедрали. Надбискуп Кухарић га је у говору свим силама бранио, а кардинал Шепер је из Ватикана поручивао да Степинац није био против комунизма као таквог него против стаљинизма, и да је био „врхунски родољуб“.

ЗЛАТНА ВАТИКАНСКА РЕЗЕРВА

Медаковић је, овим поводом, писао да је Степинац „златна ватиканска резерва“, и да би целом том процесу могла да се супротстави само држава пошто СПЦ то не сме, јер њени врхови „немају знања, снаге, па ни храбрости да нешто покрену, блокирани страхом да не учине нешто против државних интереса“.

Хрватски суд је Степинца прогласио невиним. Кажу да је независна хрватска држава уложила милионске своте у процес канонизације кардинала осуђеног на „монтираном процесу“. Улагање новца у посмртни имиџ хрватског „државотворног свеца“ није неуобичајено у верској заједници која је, још у доба ренесансе, продавала опроштајнице прошлих, садашњих и будућих греха, само да би могла да изгради Катедралу Светог Петра у Риму. О давању новца за нове канонизације писао је, јасно и гласно, Ђанлуиђи Нуци, новинар који је покренуо аферу „Ватиликс“.

Да не заборавимо: папа Јован Павле Други Степинца је већ прогласио за свеца 1998. у Марији Бистрици, назвавши га „блаженим“, и дозволивши од тада да му се подижу храмови широм Хрватске. Сада је реч само о томе да се његов статус „универзализује“ на светском нивоу, и новчано „подмазивање“ те универзализације од стране Хрватске је сасвим логично.

Овај процес дугог трајања неће зауставити никакве мешовите ватиканско-православне комисије. Папини Хрвати би се љутили кад њихов духовни отац не би постао свеопшти светац римокатолицизма, а они су папи и даље „предзиђе кршћанства“, којима је НДХ била својеврсна „држава Божја“.

Зато Срби не би смели да буду наивни ни сада, а ни убудуће. То би им свакако саветовао и покојни Дејан Медаковић.

Извор: Печат

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*