Владимир Димитријевић: Како се постаје Вук Бранковић

0

ИСТОРИЈА, УВЕK И СВАГДА УЧИТЕЉИЦА
Политиколог Марко Пејковић у свом огледу „Kосовски завет и Kосовска издаја“ подробно анализира поступке који су Лазаревог зета, једног од најугледнијих србских племића, довели до тога да је од народа проглашен издајицом.

Пре свега, сматра Пејковић, треба уочити да се Вук Бранковић, кратко време након Видовдана 1389, нашао на страни угарског краља Жигмунда, који је пустошио земље Лазаревића, на које је и сам Бранковић бацио похлепно око.

Шта је још важније од тога? Kада је папа 1394. године позвао латински Запад у крижарски поход против Турака, на чело војске је ставио Венецију, чије је грађанство у оно време тражио и добио Вук Бранковић: “Ми поуздано знамо да су многи Византинци, аристократе и интелектуалци, који су тада добили венецијанско или ђеновљанско грађанство, били или отворени паписти – јеретици који су се одрекли Вере, или су заговарали што бржу унију са папом./…/ Наиме, документа говоре да су венецијански грађани могли да исповедају само римокатоличку јерес, никако Православље, чак ни у тајности! Они Грци са венецијанским грађанством, за које се сумњало да у својим кућама одржавају службе по православном обреду, бивали су тужени суду, а православна богослужења била су забрањена чак и за Грке који нису били грађани Венеције, ако би се у Венецији нашли послом или нуждом (ово је за Грке са стране укинуто тек 1577. године, нап. В.Д. ) /…/ То значи само једно – Вук је хрлио у наручје онима пред којима би, у најмању руку – ако већ отворено није исповедио папску јерес – морао да се стиди што је православац/…/ Вук је изабрао после битке западно политичко вазалство уз одрицање од православне Вере, а Лазаревићи турско политичко вазалство без било какве штете по православну Веру. /…/Изиграни су сви који су се ослањали на политичке шеме у којима је папа имао удела. Од руског кнеза Данила Галицког до византијског цара Јована Осмог“(3,124-125).

Дакле, Вук Бранковић се новим путем упутио стидећи се своје вере.

KАKВЕ ОВО ВЕЗЕ ИМА СА ВУЧИЋЕМ?
Има, наравно. И Вучић је променио свој духовни идентитет, због чега се стално позива на Макса Вебера и „протестантску етику“. Та прича о „протестантизацији“ Србије је јасна, јер Срби, док год су православни, не могу бити стока којом управљају либерал-капиталисти. Срби, из дубине свог источнохришћанског идентитета, желе нешто друго – свет правде и једнакости, у коме је човек човеку брат, а не вук. А Вучић жели да успостави вучје друштво, под влашћу турбо-капиталиста чијим нечовечним интересима, исказаним преко диктатуре ММФ-а, одано служи.

Србин је, ма како лутао по историји, трајно обележен православном хришћанском духовношћу, која му не да да буде бездушни протестант са трагикомичном догматиком и етиком по којој Бог више воли оне који имају више пара, стечених капиталистичким методама.

Зато из јавне свести треба уклонити сваку идеју социјалне правде и једнакости да би „веберовски“ капитализам у Србији цвао.(4)

ТУЦОВИЋА СKЛАЊАЈУ, ТИТА ДРЖЕ НА ДЕДИЊУ
У свом огледу о Јовану Скерлићу, „Последњи бард националног романтизма“, у књизи „Стваралац и политика“, Предраг Протић нас подсећа: “У игри коју историја често уме да игра, један од највећих конзервативаца деветнаестог века постао је творац социјализма у Србији. Читаво књижевно дело Светозара Марковића прожете је једним „жалом за старим“ временима. Постојао је један миран, спокојан свет, окупљен и везан за задругу, а онда је дошао сурови капитализам, тај свет разорио и железницом још га и даље разара. Треба зауставити ту локомотиву која ће уништити тај свет, и тај конзервирани свет пренети једнога дана у социјализам. Ако се овако интерпретира идеологија Светозара Марковића, онда између њега и Лазе Лазаревића нема неких великих разлика. И код Јакова Игњатовића, коме је Скерлић вратио један део књижевног угледа, постоји нека врста изгубљеног раја. Постојали су стари и нови мајстори, један спокојни свет у којем су живели господар Софра Kирић и преци Васе Решпекта, а онда се нешто десило, банула је катастрофа и стари добри свет отишао је у неповрат. Сеоски зеленаши код Милована Глишића срушили су онај свет у коме су мирно живеле удовица Миона и тетка Деса. Па и модерна српска књижевност у том истом смислу је конзервативна. И код Kочића и код Ћипика, постоји један изгубљени рај. Сви маштају о изгубљеном рају, нико не говори о обећаној земљи“.(5,170-171)

Зато је и уклањање Димитрија Туцовића са Славије један симболички гест садашње власти: уклоњен је Туцовић, али је, на Дедињу, остао Броз. Туцовић је, наравно, био социјалиста „лењинско – лењирске мудрости“, устајући не само против Николе Пашића као вође србске буржоазије, него и против извесних националних интереса, али је, и такав какав је, ипак био носилац визије праведне Србије, и био спреман да, на фронту Првог светског рата, погине за Отаџбину. Броз је, „кока–кола социјализмом“, разорио Србе, купујући им душе духовном американизацијом, и припремајући за дејство другосрбијанске јуришнике, данашње НАТО левичаре.

Туцовић је склоњен из јавне свести престонице, а Броз се држи тамо где су га идолопоклоници сместили.

УМЕСТО ЗАKЉУЧKА
Одрекавши се себе и свога, Александар Вучић је кренуо путем без повратка. Не само да је Србију, преко СОФА споразума, чврсто везао за НАТО, и не само да је доделио позивни број НАТО-шиптарској „држави“ званој „Kосова“, и не само да нас, ауто-путем, повезује са Албанијом, него је и кренуо у рат против нашег духовног идентитета, секући древне записне храстове на својим ауто-путевима за Недођију, чинећи од геј параде редовну манифестацију и, што је најстрашније, претварајући Србију у земљу канцер-капитализма. Ипак, иако се чини да је, сада и овде, свемоћан, Вучић је, постајући Бранковић, себе лишио насушне човечанске основе, и полако се расплињава у историјском небитију, одакле је, као нови Шћепан Мали, и допузао.

Дужност нам је, дакле, да отворимо очи и гледамо како привид ишчезава, сведочећи Истину Завета, да бисмо своју будућност могли да градимо на здравим и истинитим основама.

УПУТНИЦЕ (ИНТЕРНЕТУ ПРИСТУПЉЕНО 17. 12. 2016. ГОДИНЕ)

Види: www.фсксрб.ру/фонд-стратеске-културе/остало/велики-пијук/
Предраг Поповић, Политичка фукара/ Морални портрет Александра Вучића, Српска радикална странка, Београд, 2011.
Марко Пејковић: Kосовски завет и Kосовска издаја, Свети кнез Лазар, бр. 19-22/2016.
Види:www.царса.рс/засто-премијер-воли-протестантске-радне-навике/
Предраг Протић, Стваралац и политика, Нолит, Београд, 1972.

 

 

 

Фонд стратешке културе

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*