Власт, грађани и опозиција: Kако до политичког решења?

0

Поводом дебате “Kако до политичког решења? – Протести грађана као одговор на дефицит правде и немоћ институција”, одржане у организацији Центра за демократију (ФЦД) и Фондације Фридрих Еберт 28. марта 2019. године

Пише: Наташа Вучковић

Протекле недеље у Београду је одржано више расправа и трибина које су се бавиле протестима грађана. Буђење грађана широм Србије, исказани отпор и непристајање на ауторитарни модел владања у Србији, али истовремено и недовољно јасна политичка профилисаност протеста, као и покушаји њихове радикализације, подстичу на истраживање структуре грађанског протеста, вредности и ставова грађана, анализу ефеката, а траже се и путање и смернице за очување пробуђене енергије и за остварење политичких резултата. Центар за демократију је, у оквиру свог већ традиционалног Дијалога у Центру, организовао дебату “Kако до политичког решења? – Протести грађана као одговор на дефицит правде и немоћ институција”.

ЗАХТЕВИ ПРОТЕСТА: У намери да усмери дебату ка “тражењу политичког решења”, Центар за демократију је поставио неколико кључних питања: Kако захтеве грађана, доминантно усмерене на захтев за слободне изборе, слободне медије и демократско функционисање институција, пре свега парламента, “оденути” у прецизне и реалистичне политичке захтеве? Треба ли бојкот институција, који собом носи и опасност одбијања дијалога, да буде средство политичке борбе и под којим условима? Успева ли опозиција да усмери захтеве грађана ка постизању политичког решења и остваривању циљева протеста? Постоји ли на страни опозиције и организатора протеста довољна спремност да се чују и различити ставови и критика? Kако спречити реалну опасност да победници протеста буду популистичке организације и покрети јасно одређени као антиевропски?

СеЦОНС група истраживача представила је своје истраживање ставова учесника протеста у Београду, које је добрим делом потврдило оно што се могло “голим оком” видети на улицама Београда током суботњих вечери. “Притисак на медије, корумпираност власти и нерешавање питања попут незапослености, сиромаштва и одласка младих, главни су разлози за протесте. Главна очекивања београдских “шетача” су повећање медијских слобода (65 одсто), смена власти (62 одсто) и више демократије (58 одсто). (www.сецонс.нет).

Интересантно је, истиче Слободан Цвејић из СеЦОНС-а, да “више од половине учесника протеста не наводи или сматра да не постоји партија или појединац који добро представљају њихове ставове или интересе”.

Протести су, налази Цвејић, усмерени против стабилократије и против естаблишмента, а под естаблишментом грађани подразумевају и власт и опозицију.

У анализи власти, сагласност је лако постићи: разарање институција, чврсторукашка контрола медија, корупција, привилегије и растућа недодирљивост људи из власти, бахатост на сваком кораку, дискредитација неистомишљеника и гушење права опозиције, систематска примена стратегије прављења паралелних организација преко којих се ствара лажна слика неког дијалога, отимање сваког остатка празног простора неиспуњеног напредњачким кадровима, креирање атмосфере страха и конфликта…

Седам година на власти, с прокламованом проевропском оријентацијом, а држава и друштво су далеко од вредности и стандарда које би требало да има земља кандидат за чланство у ЕУ, како у погледу унутрашње тако и спољне политике. Али, ако смо о томе сагласни, мање-више и на протестима и у друштву и организацијама које негују европски наратив у Србији, важно је и да критички сагледамо у ком правцу су усмерени захтеви и очекивања грађана и како се ти захтеви могу операционализовати.

 

Фото: Бета / Саша Ђорђевић

ВИСОKА ОЧЕKИВАЊА: Постављајући често максималистичке захтеве, који иду од захтева за оставком Александра Вучића, Ане Брнабић или Маје Гојковић, креирају се висока очекивања грађана и атмосфера да је велика победа надомак руке иако је тешко замислити да ови захтеви могу бити испуњени на начин на који се то сад тражи, барем не у кратком року. Са друге стране, неки захтеви су врло слабо операционализовани у политичком смислу, као што је, на пример, захтев за демократским и фер изборима. Шта је оно што се конкретно тражи и на који начин се то може постићи? Садашњи изборни закони мање-више су исти они као и на изборима 2007, 2008, 2012…

Ипак, тада су по тим истим законима избори били демократски, односно ти су закони примењивани тако да није довођен у питање демократски карактер избора. Последњих година је очито проблем у примени. Дакле, измена изборних закона сама по себи не мора донети резултат јер закони могу бити добри, а њихова примена потпуно супротна. Реч је, дакле, о карактеру и делању институција које примењују те изборне законе, и о томе како оне примењују начела равноправности учесника у изборном процесу, каква је слобода медија, ефикасан надзор над коришћењем јавних ресурса за кампању.

Препоруке које је недавно објавила Црта добар су путоказ за то како се могу поставити конкретни и јасни захтеви, чије остварење никако не би било лако, али није ни недостижно.

ЗАМKЕ БОЈKОТА: Kад је реч о бојкоту институција, пре свега парламента, није јасно да ли су они који су на бојкот наводили имали у виду повратак опозиције у парламент под одређеним условима пре наредних избора или је намера да се наредни избори дочекају ван парламента. Ако се повратак опозиције у парламент види као потреба, а свака опозиција која се залаже за демократске институције морала би имати тај циљ, није јасно како ће се то учинити – ниједан конкретан услов за повратак опозиције у Скупштину није постављен. Потребно је формулисати захтев за другачијим деловањем парламента као институције. На пример, ако би се кроз некакав обострано прихваћени облик округлог стола већине и мањине могло преговарати са скупштинском већином да се примена хитног поступка смањи на прихватљиву и Пословником омеђену меру, да се укине обједињавање тачака дневног реда и прекине с праксом амандманског “филибастеринга” од већине, да се говори о законима, реформама и политици, а прекине “пракса” личних увреда, рад парламента могао би се свести у за опозицију прихватљиве оквире. Наравно, персоналне промене могу бити пратећи важни исходи.

Слично је и са захтевом за слободу медија – да ли је пет минута за опозицију у дневнику РТС-а захтев који ће реално унапредити слободу медија и равноправност учесника у политичком процесу? Или је плурализам мишљења шири од заступљености опозиције и власти на јавном сервису, те он подразумева стварање простора за свако критичко мишљење и могућност да се и глас других друштвених група чује у јавности?

Протести би морали да натерају СНС на политички дијалог са опозицијом у оквиру институција и на одређене уступке, односно прихватање конкретних захтева протеста. Овде се ради о кључном питању – како доћи до политичког решења? Ако је политички дијалог једини начин демократског решења политичких криза, како до њега доћи у атмосфери у којој се сваки дијалог власти и опозиције унапред обесмишљава, одбија или осуђује? Чини нам се да се врата за дијалог затварају са обе стране.

 

Фото: Бета / Саша Ђорђевић

НЕ/МОГУЋНОСТ ДИЈАЛОГА: Да власт не жели дијалог са опозицијом, то је врло јасно стављено до знања. Вучић би да разговара са грађанима, али не би с политичарима из опозиције. Да им је до стварног деловања институција, а самим тим и до политичког дијалога, не би парламент довели у стање у којем је данас. Ако са једне стране имамо власт која не признаје на изборима изабрану опозицију, а заговорници дијалога у опозицији се окривљују за издају из властитих редова, где се налази простор за решење?

Без обзира на различита мишљења о томе ко суштински руководи протестима, Савез за Србију или организатори протеста независни од политичких странака, чини се да и једни и други стварају атмосферу у којој дијалог с влашћу о конкретним захтевима протеста није могућ и није прихватљив. Шта је друго на располагању? Постоји ли други пут, осим револуционарног, и јесу ли услови за такву борбу испуњени? Чини се да упад у РТС није произвео значајнију подршку у ширем бирачком телу, чак ни након неспретног и осветољубивог понашања власти тим поводом, па не делује да би се настављањем сличне праксе нешто битно постигло.

За сваки дијалог потребно је да учесници буду равноправни. За креирање такве атмосфере одговорна је владајућа већина, то је чак њена дужност. Она треба да понуди оквир за дијалог и да створи утисак да јој је до дијалога стало. Али, и опозиција треба да протесте грађана, ради остварења њихових циљева, усмерава ка неопходности институционалног и политички операционализованог разговора са представницима већине. Одржавање и продужавање атмосфере сукоба, политичког и друштвеног, може можда доносити политичке поене њиховим актерима, али је политички неодговорно према грађанима.

Повратак поверења

Већина захтева грађана који протестују своди се на прихватање норми демократског поретка које прокламује ЕУ: владавина права, борба против корупције, контролна функција извршне власти од парламента, слободна јавност и независност медија, слободни и фер избори, борба против дискриминације, равноправност и афирмација дијалога, социјална правда и грађанска солидарност.

Управо због тога демократски и проевропски део опозиције има још два важна задатка. Један је да поврати поверење грађана у политичке процесе и политичке странке – очигледно је потребан другачији метод политичког рада, усклађеност вредности и акција. То би помогло да грађани престану да у опозиционим странкама виде само другу страну естаблишмента, где је све повезано и умрежено.

Други задатак је да инсистира на европским интеграцијама и европском путу Србије. Никакво заклањање иза јединства у опозицији или у актуелној коалицији не може оправдати што је европски програм грађанских демократских политичких странака тако невидљив.

(Ауторка је народна посланица и генерална секретарка Центра за демократију)

извор: Нови магазин

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*