Воја Марјановић: Треба ли нам Ведрана Рудан

0

Својом мишљу и критикама осликава стварност времена у коме живимо

Kритика је потребна сваком појединцу, друштву, дакле држави. Она је нека врста катализатора између могућег и немогућег – или, тачније речено, исправљање криве Дрине која нас води у непознато.

Угледна хрватска новинарка и списатељица Ведрана Рудан недавно је објавила треће издање у „Лагуни“ своје књиге под насловом „Зашто псујем“. У стилу своје комотне, ласцивне, вулгарне, булеварске реторике, она исписује све што јој се не допада на овој земљи, жестоким језиком и чињеницама које превазилазе и „Црвени бан“ Вукове антологије народних безобразлука. Избацивана често из свих редакција хрватских листова и часописа, Руданова не хаје за својим угледом, псујући све по азбучном списку у земљи Хрватској, али и ван ње, јер све је пошло ђаволијим трагом, све је сведено на глупост и материјалност, и све се у животу овом нашем свело на благоутробје, које се урушава у бесмислу, сексу, лаким забавама, лажном патриотизиму и наглашеној индивидуалности.

Уредник и рецензент књиге „Зашто псујем“ Владимир Арсенијевић децидирано говори о томе зашто пљује на живот и друштво Ведрана Рудан, а кад јој досади да таква буде, она се брзо спреми и отпутује на Пељешац, где нема ни штампе, ни радија, ни медија, и ту се мирно одмара, живећи у љубави са својим мужем и унуком.

Из неких наслова Руданове књиге можемо одредити суштину њеног миљења и говорења: „Чему служе жене“, „Чему служе мушкарци“, „Чему служе деца“, „Чему служи Хрватска“ и „Чему служи живот“. Ови наслови доносе, сваки на свој начин, по неколико текстова, углавном вулгарно стилизованих: „Сретан нам дан силованих“, „Ђокад“, „Отворено писмо музари“, „Хрватски абортус“, „Има ли живота без љубави“.

Руданова критикује све: сукоб са собом и другима, пасивност и активност живота; она псује жене, родитеље, децу, Хрвате, Србију, Амере, Русију, и то сочно и духовито, отворено и пикантно… Ведрана Рудан у наставку псује као Рабле и Буковски, псује као Влах и Балканац, као луди кочијаш – каже Владимир Арсенијевић.

Истини за вољу, ипак, Ведрана Рудан није само безочни критизер нити малициозни циник; она није нихилиста, не хули на људе и живот, већ тежи некој врсти спокоја и животном, ако је могуће, апсолуту добра и љубави, поверења и животног рада у време нашег живљења и трајања…

Да ли је оваква критика коју негује Ведрана Рудан потребна и Србији нашег доба и човеку балканског менталитета…

Свакако да јесте!

Српска књижевна и друштвена критика никада нису биле имуне на животне појаве у прошлости. Још је Вук Kараџић жестоко водио критичке дијалоге са романсијером Милованом Видаковићем, са угледним часним оцем Стратимировићем, или са Јованом Хаџићем, а Стерија Поповић и Бранислав Нушић са помодарским, малограђанским, паланачким и династичким режимима Обреновића. После њих, српска критика је била веома жива, као и после Другог светског рата, када на књижевну сцену ступају Бранко Ћопић са јеретичким причама, па Ерих Kош, Брана Црнчевић, да би критичке пацке ново социјалистичко друштво доживело од смелих критичара, а поводом романа „Голи оток“, „Вунена времена“, „Голубњача“ итд. Српски афоризам такође је доказ континуиране активности критичке мисли, а из пера Милована Витезовића, Бране Црнчевића, Васе Поповића, Растка Закића и других афористичара и песника. Додуше, језик и слободу ласцивног критичког исказа, српска критика није испољавала на начин како то чини Ведрана Рудан. Српска критичка мисао је, ипак, уздржанија, а то се осећа и данас у српским медијима (Миломир Марић, Иван Ивановић и Зоран Kесић), који уздржаније али оштрије казују друштвене минусе и појединачне испаде, па је то доказ неке врсте нецензурисане критичке мисли у српским просторима.

Kритика је регулатор неких вредности и невредности у нашем животу, али начин како се она презентује јавности ствар је појединаца и њихове књижевно-сатаричне опције.

Ведрана Рудан и њена критика у књизи „Зашто псујем“ јединствено је њена… Она је критичар који својом мишљу осликава стварност времена у коме живимо.

Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*