ВОЈИН ГРУБАЧ: Док клече пред „великом Албанијом“- “Никад више 1918”!?

0

Црногорски портал “Аналитика” нас је ових дана, а тачније- 01. 10. 2018.године, с усхићењем обавијестио да су “у свим већим црногорским градовима јутрос осванули плакати са поруком “Никад више 1918. година!”, с напоменом да су су се појавили у “Подгорици, Пљевљима, Даниловграду, Улцињу, Котору, Херцег Новом, Цетињу, Бијелом Пољу…”

Како се то зове- медијска подршка анонимним наручиоцима плаката, то се вриједи осврнути на то- чему медијску подршку даје портал “Аналитика”?!

Распиривање идеолошке мржње кроз фалсификате

Наиме, на тим плакатима су се, у циљу распиривања идеолошке мржње међу православним народом Црне Горе- појавили подаци о жртвама зеленаша, који представљају- чист фалсификат.

Рецимо, на плакату пише да је “између децембра 1918. и августа 1929. године, у вртлогу пакла и смрти, …, убијено преко 3.200 људи,…, а опљачкано и попаљено преко 5.800 црногорских домова и других објеката.”

Интересантно је да дотични “неокомити” не знају да је историчар др Новак Аџић љетом 2016.г. објелоданио списак свих погинулих зеленаша од 1919.- 1929.године.

Сумарни списак је показао да су за тих једанаест година војевања у комитском покрету, све са цивилима, укупно погинуле 203. особе. Како су неокомити на плакату написали да је погинуло “преко 3.200 људи”, то испада да су број жртава увећали преко 15 пута.

Исти др Новак Аџић је направио поименични списак попаљених и уништених домова на страни зеленаша у тим временима конфликта.

Како је Аџић списком утврдио да је уништено 120 кућа, а неокомити се ових дана на плакату „гађају цифром“ од 5.800 уништених црногорских домова, то је јасно да су дансшњи штоваоци комита ту цифру увећали драстично- скоро 50 пута.

Исти случај је и са осталим подацима на плакату гдје, рецимо, дотични тврде да је “прогнано или приморано на егзил више од 3.000 црногорских породица”, што би значило да је у егзил отишло минимум 12.000 људи.

А факт је да је из Црне Горе у егзил отишло око 1.600 особа, те да се већина њих вратила у земљу послије амнестије 1922. године.

Али, хајдемо сада погледати шта је све писало на томе сумбурном плакату анонимних псеудокомита новог доба, препуном фалсификата.

Плакат “љубитеља комитског покрета”!?

Напоменувши да су плакате “излијепили љубитељи комитског покрета и црногорског хероја Крста Зрновог Поповића”, портал “Аналитика” нам је пренио садржај плаката, а он је у цјелости овакав:

“Уз слоган “За право, част и слободу Црне Горе”, илустрацију на плакату прати и сљедећи текст:

„У немилосрдној одмазди и репресији над народом Црне Горе почињеним од стране Србије, њене војске, жандармерије и домаћих издајника у њеној служби, због активног отпора окупацији и анексији своје домовине, једне од најстаријих балканских држава, између децембра 1918. и августа 1929. године, у вртлогу пакла и смрти нестало је неколико хиљада људи.

Убијено је преко 3.200 људи, од којих многи и звјерски. Опљачкано је и попаљено преко 5.800 црногорских домова и других објеката.

Хапшења, мучења и затварања прошло је преко 4.700 мушкараца, жена и ђеце. Прогнано је или приморано на егзил више од 3.000 црногорских породица.

У готово сваком насељу кроз које су прошле српске казнене јединице вршена су силовања ђевојака и жена усљед којих је велики број њих касније чинио самоубиства дављењем или вјешањем.

Читава Црна Гора прошла је кроз срамоћења невиђена у њеној цјелокупној историји“ – пише на плакатима којима су облијепљене цетињске улице.”

Детаљни Аџићев попис пострадалих зеленаша

И тако, љета 2016.године, историчар г. Новак Аџић је дао поименични списак свих пострадалих особа на страни зеленаша у периоду од 1918. до 1941. године.

Из предоченог списка се види да је на страни зеленаша у Божићном устанку 6. и 7. јануара 1919.г. погинуло укупно 30 устаника. Комити су се, послије завршетка Божићног устанка, активирали крајем маја и почетком јуна 1919.г., па је до краја те године пострадало још 86 особа.

Наредне, 1920. године, погинула су 43. човјека, а потом, у наредне три године- укупно имамо 51. погинулог комиту и цивила из тог круга. По годинама је то изгледало овако: 1921.г.- 8 људи; 1922.г.- 17 људи; 1823.г,- 26 људи.

Затим је интензитет отпора још више смањен, па имамо да је за шест преосталих година број погинулих изгледао овако: 1924. г.- 9 људи; ’25. г.- 5 људи; ’26. г.- 2 човјека; ’27. г.- 2 човјека ; ’28. г.- 1 човјек; ’29. г.- 4 човјека.

Ако подвучемо црту, те констатујемо да је у Божићном устанку погинуло тридесет устаника, у наредних 11. година оружаног конфликта (од 1919.г. до 1929.г.) додатно су пострадале укупно 203. особе, гдје су урачунати и комити и цивили.

Није сувишно напоменути да је Аџићев попис зеленашких жртава био темељан, јер су у те 203. жртве једанаестогодишњег комитског војевања послије Божићне побуне убројана и четворица комита која су погинула у Херцеговини, као и један комита који је погинуо у Албанији.

Убројано је и десет комита који су погинули приликом покушаја бјекства из затвора, И то, девет који су погинули 15. јула 1920. године при бјекству из Цетињског затвора, и један погинули у новембру 1923.г. приликом бјекства из Колашинског затвора.

Убројано је и шесторо умрлих у затвору, и четворо умрлих у болници од последица рањавања.

На том списку су и цивилне жртве у виду двије жене и четири члана трагично пострадале породице Звицер.

Све је побројано, с могућим маленим одступањем- и добиле су се 203. жртве, а “љубитељи комитског покрета” на плакату елегантно пишу да је смртно пострадало- 3.200 људи?!

Пострадалих кућа 50 пута мање, осуђених било 200- 300

У тексту “Списак опљачканих и запаљених домова црногорских родољуба (1919. -1920.)”, објављеном на порталу „Аналитика“ 26. 08. 2016 године, аутор Новак Аџић се осврнуо на пострадале зеленашке куће у наведеном периоду.

У том тексту је поменично навео укупно 120. запаљених кућа, током 1919. и 1920., гдје је убројана и кућа Петра Звицера у Рокочима (Цуце)- иако је она запаљена априла 1924. године.

И тако, Аџић тврди да је уништено 120 кућа зеленаша, а на плакату “данашњи комити” пишу- “попаљено и опљачкано 5.800 црногорских домова и других објеката”.

Што се тиче броја комита и зеленаша осуђених на затворске казне, српски и хрватски извори се прилично подударају. Хрватски наводе да је укупно осуђено између 250 и 300, а српски 200- 300 зеленаша, те да су скоро сви робију издржавали у затвору у Зеници.

Осим тога, наводи се и следеће: “Осуђени су углавном на казне од 4 до 20 година затвора, с тим што је један број добио и доживотну робију у лаким ланцима. Приликом суђења се посебно узимала тачка 59. по којој је свака казна морала бити умањивана јер је сматрано да су извршиоци кривична дјела учинили под притиском команде, односно слушањем наређења.

Посљедњи судски процес против зеленашких оптуженика је одржан на Цетињу 25. новембра 1924. године, када је од 23. оптужених- 5 особа осуђено на доживотну робију у лаким ланцима, а остали на 4- 20 година затворске казне.”

Дакако, мора се у овој причи учитати и следећи факт- којег наводе историчари:

“Осуђеници на доживотну робију и најдужу затворску казну су углавном пуштани раније масовним дијељењем помиловања од стране краља Александра И.

Рецимо, Радојица Никчевић, који је осуђен на доживотну робију- је ослобођен послије неколико година, а знаменити Новица Радовић, који је осуђен на 20 година затвора, је помилован послије 9. година.”

Крсто Зрнов прихваћен у војску, Јован Пламенац ушао у власт

Што се тиче односа власти према зеленашима, историчар др Растислав В. Петровић наводи следеће:

“Власт се понашала изузетно благонаклоно према губитницима у овом сукобу. Никоме није суђено за командну одговорност и свима који су се предали и признали државу су, чак на противљење шире јавности, дати високи положаји.

Крсто Поповић, један од зеленашких командира- је прихваћен у војску, а Јован Пламенац, главни организатор побуне, је ушао у радикалну странку и нову власт. Краљ Александар Карађорђевић је указом ставио изван снаге највећу казну, смртну, па нико није био осуђен на смрт, без икаквих обзира на злочин.

Велики Жупан Зетске области Милован Џаковић је оснивао општинске одборе за народно опраштање, којим су се окупљали оштећени и молили да не подносе кривичне пријаве против потенцијалних зеленашких злочинаца, и популисала идеја опште амнестије. Све ове мјере су биле усмјерене ка остваривању народног помирења у Црној Гори.”

Важно је напоменути да, према списку који је предоставио Аџић- нико од заробљених комита није повјешан.

Ово је интересантан податак у контексту фотографије масовног вјешања, коју су својевремено подгоричке Вијести приложиле фељтону др Шерба Растодера, гдје је уз инкриминисану фотографију дато објашњење: “Вјешање црногорских родољуба на Цетињу 1920.“

Тада је јавност бурно реаговала, јер се испоставило да је био у питању снимак вјешања Срба у Требињу из 1914. године, који су били добровољци у Црногорској војсци и кажњени- јер су се борили против Аустроугара.

А то је било више него биједно. Умјесто почасти херцеговачким добровољцима у Црногорској војсци, које је сустигла страшна казна, гдје нису била у питању само вјешања, већ и затирања читавих села, све с цивилима, ми видимо некакво медијско неартикулисано понашање за што, закономјерно, сустиже бар метафизичка казна, и то- безусловно!

Неокомити, као „беле лале“ велике Албаније

Анонимни творци плаката су се покушали уклопити у тродеценијско фалсификовање историјских чињеница, и као резултат су добили још једну могућност да им се каже у лице да су ништице.

И то оне, које покушавају цијепати православни народ Црне Горе по свим шавовима, које им анонимни манијакални ум шапће као циљ.

Уосталом, колико су јаки и храбри, показује то што су анонимни. Ипак, чак ни анонимни не смију пустити глас протеста пред чињеницом да се на тлу Црне Горе ствара територијелни протекторат велике Албаније.

Да би се он десило, потребно је било формирати албанску етничку општину Тузи, а потом гурати даље.

Рецимо, ових дана је Иван Иванај, предсједник одборничког клуба Демократског савеза у Тузима, рекао да територија општине Тузи, између осталог, мора обухватити и дио Куча, односно Рикавачко језеро.

Наиме, Иванај је поручио члановима Одбора за разграничење Општине Тузи и Подгорице да не дозволе “преузимање територије која припада Малесији”!?

А нешто раније је Абедин Аџовић, први човјек Градске општине Тузи, изјавио да будућој самосталној општини у овом насељу треба да припадну приходи од „Плантажа 13. јул“, нагласивши:

“Када је ријеч о имовини, очекујем да сва имовина коју је до сада користила општина у оквиру Главног града- буде власништво општине Тузи, као и да приходи од АД „Плантаже 13. јул“ припадају општини Тузи”?!

Елем, као минимум се, од самозваних „анонимних поштовалаца комита“, очекивало да се на ово осврну, јер је то „удар на Црну Гору“, „граџанску“ или било коју другу. Али, нема их нигдје.

Умјесто да „живот дају за одбрану Црне Горе“, и њену цјеловитост, каквим се деценијама представљају- они су се „упрскали у пелене“, па у својој неадекватности- избацују плакате са фалсификатима.

Док их „велики Албанци“ бију албанским барјацима по главама и носевима, насред Црне Горе- они глуме „беле лале“- називајући себе комитима?!

Зато је лијепо што је једна политичка организација, наводно, одлучила да подигне тужбу против њих.

Не, због евентуалне одговорности или казне, јер ће казна бити у метафизичком пољу. Већ да знамо ко су ти анонимни јунаци, који живе у неким паралелним свјетовима, далеко од логике и смисла!

in4s.net

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*