Војни бескућници: Хотел изгубљених чинова (ВИДЕО)

Исповест породица војних лица које више од две деценије живе у београдском хотелу "Бристол": како се привремени смештај претворио у доживотни и зашто су одлучили да проговоре о свему после толико година.

0

Хотел „Бристол“ је пре само педесетак година био један од најмодернијих хотела у Србији. Смештен је у 105 година стару зграду која је проглашена београдским спомеником културе. Здање је у власништву Републике Србије, а последњих педесет година користи га Министарство одбране, па је зато гостио високе официре и војне атaшее.

„У хотел није могао свако да уђе. Правила се нека селекција. То су процењивали људи из обезбеђења. Није могао ући пијан, поцепан, бахат…“, сећа се Миленко Мићуновић, који је свој радни век провео на рецепцији „Бристола“.

Официри се радо сећају пијаних вечери, врхунских кувара и сусретљивих конобара. Собе хотела крију војне и неке друге тајне, а показују да су данашње две звездице, колико их има, далеко од онога што је хотел некоћ нудио. А нудио је чак и склониште за оне који су остали без ичега почетком рата деведесетих.

Миленко Мићуновић је радио оне ноћи када је пала Крајина. „Пристизали су аутобуси са женама, децом и они су улазили овамо у хотел. Многи од њих нису имали никога. Цео хол је био попуњен, лежали су на бетону. Давао сам им воду, телефоне, коме год је требало. Сви су били избезумљени. Нису знали где су им родитељи, мужеви, браћа, било је ужасно, стварно. Тај дан ћу памтити док сам жив“, прича Мићуновић.

Хотел је тим људима постао привремено седиште. Сместили су се у део који се популарно звао „нови“, јер је био реновиран. Али многи од њих у хотелским собицама живе и данас. И не само у собама. У ходницима између соба суши се веш на штриковима, фрижидери и замрзивачи су замандаљени, дечја колица одложена. Мрачно је и ваздух је устајао. Поједини шири делови ходника су претворени у дневну собу.

Зора Петровић је једна од првих придошлица у хотел. Данас има 76 година, а овде живи од 1991. Муж јој је био у касарни у Карловцу, која је била под блокадом. Синове је послала тамо где нема рата, а она је остала сама у стану док се пуцало на све стране. Муж јој је био у заробљеништву, а она је распоређена у двокреветну собу у „Бристолу“.

Зора Петровић
Зора Петровић

„Нису нам дали да ишта имамо у соби. Нисмо смели да имамо грејалице, решое, јер је струја слаба, само за апарат за бријање или фен. Зато смо на ходнику решо укључивали и пекли уштипке. Шта смо друго могли…“, сећа се Зора Петровић.

Њен муж, Александар Петровић, по повратку из заробљеништва није дочекан са ловорикама. Био је један од оних који су дозволили да касарна у Хрватској падне у руке непријатеља, барем су тако мислиле неке колеге.

„Кад је у пензију отишао, а они су њега брзо пензионисали, није се надао. Требало је да добије за пар месеци чин потпуковника, нису они то сачекали, него су га брзо пензионисали. Послали су позив и стрпали га у притвор. Двадесет два дана. Он је нон-стоп плакао. Са њим је био и генерал Трифуновић. Саслушали су све војнике. И они су плакали кад су давали изјаве, кажу – он не зна за своју децу, а брине о нама… то је било баш тешко“, сећа се Зора.

Двокреветна соба им је додељена као привремени смештај. Баш као и Радивоју Стојановићу и његовој жени и деци. Дошао је из Загреба, упућен је у Лесковац, а потом у Приштину. Породица му је остала у „Бристолу“. „Било је доста неугодно. Сви ти људи дошли су из Словеније, Хрватске. Неки од њих су изгубили некога, целе породице… Било је суза, свега. Ужасно“, прича Стојановић.

Радомир Бабанић је радио у команди армије у Загребу. И њему је привремено додељена једна соба пошто је дошао у Београд. „Да не будем прегруб, али људског односа према нама није било. Они су нас сматрали издајницима“, каже Бабанић.

Драган Стојановић је пре рата радио при ваздухопловству у Загребу. О данима док је касарна била у блокади нерадо прича, али се сећа хладне добродошлице након прекоманде у Београду. „Нису били непријатељски настројени према нама, али имате осећај да ту нешто није добро. Да једноставно реметите устаљени ритам“, каже Стојановић.

Бабанић се такође сећа непријатног односа према њему: „Ја сам имао ту несрећу да ми је начелник, коме сам ја био секретар, био Стипетић, хрватски генерал, па сам ја овде и у Министарству и у Генералштабу био онај Стипетићев, а не Бабанић, не Радомир. Све нас су са неким неповерењем прихватали. То је мене болело. Није ми било свеједно. Ја знам шта сам урадио, а како су ме примили. Ја сам више неугодности имао овде него тамо“, присећа се Бабанић.

Драган Стојановић, Светлана Аралица и Радомир Бабанић
Драган Стојановић, Светлана Аралица и Радомир Бабанић

Један од дугогодишњих станара „Бристолa“ је Светлана Аралица. Она је пре рата била удовица официра СФРЈ. Побегла је из Бјеловара и у „Бристолу“ је живела са кћеркама и унуцима. Редовно је плаћала собу иако званично није имала ни решење нити право на смештај као пензионерка.

„Слали су ми војну полицију да ме избаци, нису ме избацили. Долазила војна полиција, долазили су два пута недељно, па су ме са рецепције узнемиравали: избаците ствари. А нисам имала ништа. Ни тањир. Али нисам изашла из хотела“, каже Аралица.

Станари кажу да месечно за тај смештај плаћају око 100 евра. И тако више од 20 година. Пошто на разним конкурсима и доделама станова за њих није било места, собе за преноћиште временом су прерасле у њихове домове.

Радивоје Стојановић тврди да је на листи за добијање стана на 40. месту већ годинама. „Станови се деле на Бежанији, у Војводе Степе, а ја никако да дођем на ред. Одрекао сам се и једне собе да бих напредовао на листи, али није помогло. Покушавао сам и да дођем до стамбене комисије, али ми не дају ни да уђем тамо. Дају ми бројеве телефона на које могу да се информишем и ја зовем и зовем, али нико се никада не јавља“, каже Стојановић и додаје да има решење о привременом самачком смештају, а у једној соби живи са супругом и њеним сином.

Радивоје Стојановић
Радивоје Стојановић

И Зора Петровић тврди да нема приступ војном стамбеном. „Не да вам портир да уђете. Кажу пишите, ја пишем и пишем, а они по своме“, каже Зора.

Сви који су у „Бристол“ дошли за време рата, дошли су привремено. Некима се привремено претворило у доживотно. Муж Зоре Петровић само је један од оних који никада нису дочекали пресељење.

„Све се бојим да он није био схваћен због свега што се дешавало и да се то целој породици осветило. Наша највећа срећа би била да смо могли да останемо заједно, као права породица. Овако је све то велика казна. Никада се то не може рехабилитовати, никада“, каже Зора Петровић.

Радивоје Стојановић подсећа да је у претходним месецима неколико војних пензионера у хотелу умрло и плаши се да и њега не чека слична судбина. „Живим у нади да ћемо добити стан и макар до краја нормално живети.“

Оно чега се боје они који су остали јесте реконструкција хотела због изградње „Београда на води“. Плаше се да за њих неће бити места у том новом хотелу и да ће изгубити и тих неколико квадрата у које су сместили цео живот.

У хотелу

„Они морају да нас реше, али ми нећемо прихватити пресељење у неки нови колективни центар. Ја једино могу да одем у свој стан или у иловачу“, каже Стојановић.

Светлана Аралица је такође одлучна да неће прихватити горе решење од овога. „Ја сам се помирила да овде морам да живим док ме не истерају, али знате како ће? Само преко мене мртве. Ја имам 72 године, 25 година чекам да ми се да стан, овамо нисам дошла својом вољом. У неку другу рупу, неће ме отерати!“

Док чекају решење своје ситуације, станари се сналазе како знају и умеју. „У једној соби кувате, пеглате, сушите веш, спавате, перете суђе у лавабоима и кадама, ето, то вам је живот“, жали се Стојановић.

Светлана Аралица каже да је за њу рај и тих неколико квадрата које има: „Немам боље, разумете? Кад ми дође унук, ми се ту сви гурамо и спавамо доле на патосу.“

Бабанић каже да му син не долази у хотел јер немају где да се сместе: „Идемо на село у кућу мог оца, сваке године.“

Зора објашњава да су, док јој је муж био жив, а синови долазили у посету, они спавали на поду на суђерима, а она са мужем на кревету. Радивоје објашњава да је у једном моменту у тој собици живело петоро људи. Он са женом, двоје деце и старом мајком: „Знате, кад се мора, нађе се неко решење. Неко је спавао на фотељи, неко на поду, више њих на кревету.“

Од реконструкције страхују и радници комерцијалног дела хотела „Бристол“. Брину се коме ће припасти хотел након реконструкције. Затекли смо неке људе који премеравају ходнике и плафоне, а запослени су нам рекли да често долазе и све премеравају. Радници се надају да ће хотел ипак остати у војном власништву, јер, како тврде, све озбиљне земље имају војне хотеле у које смештају војна лица, своја и она која долазе из других земаља на краће или дуже време.

Бабанић каже да се због собе у којој живи потпуно изоловао. Никуда не иде, јер нико не може ни да му дође. „Живим од данас до сутра. Волео бих само да на крају не умрем на улици, нисам то заслужио. Имам 75 година, дао сам целог себе војсци. Поносан сам што нисам обрукао деду солунца, којем сам обећао да ћу се увек одазвати позиву отаџбине, а сад ми се то овако враћа. Много сам разочаран“, каже Бабанић.

Надлежни ћуте, новинари непожељни

Неки станари „Бристола“ добили су станове. Неки су одустали од чекања и вратили се на села из којих су као 15-годишњаци отишли у војску. Шта надлежни у војсци планирају са онима који су остали нису хтели да нам кажу. Али много говори и то што је нашој екипи у хотелу „Бристол“ прекинуто снимање ове приче кад су схватили да разговарамо са онима који деценијама живе у привременом смештају.

РТС

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*