Војвода који се није плашио Карађорђа

1

Јаков Ненадовић важна личност у стварању модерне Србије, неправедно запостављен у историографији

У драматичним догађајима ослобађања од Турака и стварања модерне државе Србије, значајно место заузима војвода Јаков Ненадовић, који је, међутим, неоправдано запостављен у нашој историографији. Био је међу најзначајнијим војводама устаничке војске, први српски министар унутрашњих послова и командант артиљерије, главнокомандујући на стално немирној граници на Дрини, један од најспособнијих дипломата младе државе. Био је деда Персиде Карађорђевић, мајке краља Петра Првог Ослободиоца.

Јаков, млађи Алексин брат, из знамените породице Ненадовић из Бранковине код Ваљева, после Карађорђа и Јанка Катића имао је највећи углед у Србији. После победе над Турцима код Свилеуве 1804. године, постао је један од најистакнутијих вођа устанка. Допринео је да се у Србији 1805. године уведе Правитељствујушчи совјет и постао министар унутрашњих послова. После пропасти Првог српског устанка, 1813. године, са Карађорђем је емигрирао у Аустрију, потом у Бесарабију. Интересантно је да је Јаков био један од највећих противника Карађорђевих, који га је поставио за председника прве српске владе. Умро је 1836. године у Београду, а сахрањен је у Бранковини, у порти цркве где почивају и други Ненадовићи.

– Осим у историјским списима, неоправдано је запостављен чак и у мемоарима свог синовца проте Матеје, чији је циљ био да, свесно потискујући улогу стрица, себи прида већи значај – каже др Владимир Кривошејев, историчар из Народног музеја у Ваљеву. – Поред тога, Јаков је више него што је то заслужио, био приказан у негативном светлу. Његова улога у подизању устанка, организовању снабдевања устаничке војске неопходним ратним материјалом, ослобађању и одбрани западне Србије од Турака, те развоју унутрашњег уређења државе, не би смела да остане историјски затамњена.

У мемоарима, прота Матеја вели да се Јаков, по завршетку школовања у Срему, вратио у Бранковину, где се бавио трговином свињама. Док је Алекса војевао и кнежевао, прота Матеја поповао, Јаков се бавио задругом Ненадовића. Када је Мехмед-ага Фочић почетком 1804. године на превару ухватио и погубио кнезове Алексу Ненадовића и Илију Бирчанина, Јаков је постао најмоћнији устанички старешина између Дрине и Колубаре.

ПРОЧИТАЈТЕ И: Vojvoda i Karađorđe usred Bačke

– На све начине настојао је да тај, у бојевима стечени примат задржи и не дели ни са ким, па се супротстављао и самом Карађорђу, кога је сматрао за команданта устаничке војске, али не и за владара целе Србије – каже Кривошејев. – Јаков је био огорчени противник централизма и власти једне личности, нарочито Карађорђа, који је за њега одувек био само случајни вођа, скоројевић и неколеновић, хајдук којег је својевремено његов брат Алекса гонио по Ваљевској нахији. Јаков је сматрао да Србију треба поделити на области којима би управљали највиђенији и најспособнији појединци.

ДРЖАВНИК Јаков Ненадовић

Међусобне односе обласних старешина усклађивало би, по замисли Јакова, колективно скуштинско тело, као орган централне власти. Себи је био наменио територију четири нахије којима је већ командовао – ваљевске, шабачке, ужичке и соколске – скоро трећину устаничке Србије. Чак је отворено поручивао Карађорђу да му „не прелази преко Колубаре!“

– Предвидео је да седиште врховног органа државне управе, Правитељствујушчи совјет, буде манастир Боговађа, код Лајковца, на територији где је његова власт била најјача – каже Кривошејев. – Међутим, Карађорђе је срушио те планове, јер је оснивачка скупштина тог тела била одржана у Борку, а за седиште је одабран манастир Вољевица, у Рудничкој нахији. Уместо да има широка овлашћења, како је Јаков замишљао, Совјет је у свим иоле важнијим стварима у потпуности зависио од Вожда. Мишарском битком завршен је период јачања Јаковљеве моћи и покушаја рушења централистичког поретка у устаничкој Србији, после чега се он повлачи, али мудро чека погодан тренутак за нову акцију.

ПРОЧИТАЈТЕ И:Karađorđe crn zbog duga

На Скупштини, 1811. године, донет је нови Устав, Карађорђе је проглашен за поглавара Србије и главнокомандујућег целе устаничке војске. Совјет је укинут, створени су Велики земаљски суд и попечитељства, министарства са шест ресора. Унутрашњи послови припали су Јакову.

ЧИЊЕНИЦЕ Др Владимир Кривошејев у Народном музеју Ваљева

– Био је први српски полицајац, али исказао се и као дипломата у време руско-турских преговора о миру – каже наш саговорник. – Био је међу најприбранијима у општем хаосу после Карађорђевог бекства из Србије. Обавио је многе важне послове на које су други, бежећи од турског колца, заборавили. Спасао је комплетна државна акта, да не би пала Турцима у руке. Јаков је био довољно мудар да увиди кад је поражен, привремено се повуче чекајући нову прилику. Као добар трговац, настојао је да изнуђена повлачења добро наплати, али није продао своју душу и идеје. Србија у којој је провео последње дане није била она за чије је ослобођење повео борбу три деценије раније, али широка аутономија у односу на Турску била је огроман корак ка остварењу тог циља. Јаков је могао мирне савести, задовољан, да отпочне свој вечни сан.

ОТРОВАН ПО ЗАПОВЕСТИ КНЕЗА?

ПРЕД сам крај живота, над Јаковљевим лагодним старачким разбибригама били су се надвили мутни облаци самовоље Милоша Обреновића. Заједно са осталим заслужнима 1835. године добио је пензију, симболичних 60 талира, уз Милошеву опаску да је „већ примио на име мировине капитал, од ког он и фамилија његова уживају“. Недуго потом, Јаков се разболео и умро. О томе је Константин Ненадовић записао: „Јаков је живео тако до 1836. године. Разболе се, па како у Ваљеву није било лекара, оде у Београд да се лечи и одседне у кући Дијамандиној, и боље му будне. Па намери да оде у Ваљево, но на несрећу дође код њега кнеза Милоша лекар Куниберт, те му неки лек препише, и он га употреби, од кога му одма буде зло и на пречац умре. Говорило се да је по заповести кнеза Милоша отрован.“

1 КОМЕНТАР

  1. ЈАКОВ НЕНАДОВИЋ

    Јаков Ненадовић, један од најзначајнијих вођа и војвода Првог српског устанка рођен је 1765. у Бранковини. Бавио се трговином и као трговац темељно упознао западну Србију и Срем. Тако је успоставио везе с многим Србима у Срему преко којих је касније, у устанку, набављао оружје и муницију за потребе устаника. Кад је Мехмед-ага Фочић погубио његовог старијег брата, кнеза Алексу (1804), понудио му је место кнеза Ваљевске нахије. Дознавши за буну у Шумадији, и сам је одмах подигао народ и побунио Ваљевску нахију. Са синовцем Протом Матејом и попом Луком Лазаревићем ослободио је скоро целу западну Србију.

    Највеће војничке заслуге стекао је ослободивши Ваљево марта 1804. и Шабац маја исте године. Побунио је и на устанак подигао Соколску нахију, а са Протом Матејом, Милошем и Миланом Обреновићем и Радичем Петровићем 31. јула 1805. ослободио Ужичку нахију и Ужице (варош). У овим и многим другим биткама прославио се и показао као веома способан командант. Испољавајући велике политичке амбиције, прогласио се за команданта и господара Ваљевске, Шабачке, Ужичке и Соколске нахије. Ширећи своју власт у западној Србији, већ на почетку устанка сукобио се с Ђорђем Ћурчијом, познатим харамбашом, и због зависти и сујете оклеветао га код Карађорђа и издејствовао Карађорђеву сагласност за његово убиство, које је мучки извео. Међу првима се супротставио Карађорђевој личној власти и самовољи. Међутим, уздајући се у моћ својих топова, Јаков се и сам толико осилио да је Карађорђу јавно упућивао поруке „да му, као старешина, не прелази преко Колубаре“, како сведочи Вук Караџић.

    Како је Правитељствујушчи совјет замишљен да ограничи Карађорђеву власт, био је један од његових оснивача 1805. а од 1809. и председник Совјета. Свој опозициони став према Карађорђу је, руковођен властољубљем и интересима материјалне природе, одбацио у јануару 1811, издао своје дотадашње политичке истомишљенике Миленка Стојковића и Петра Добрњца и прихватио место попечитеља (министра) унутрашњих дела које му је понудио Карађорђе. Тако је од најистакнутијег опозиционара постао, уз Карађорђа и Младена Миловановића, једна од најважнијих карика власти.

    Ипак, у војничком погледу до краја је остао доследан борац. Слом устанка 1813. одвео га је у избеглиштво, прво у Аустрију, а затим у Русију (Бесарабију). У Србију се вратио 1831. године. Умро је 1836.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*