ВОЈВОДА ВАСИЛИЈЕ ТРБИЋ – Мемоари

1

У 2013. години, у издању Нове Искре, Београд, изашло је из штампе друго издање мемоара војводе Василија Васе Трбића (казивање и доживљаји војводе велешког). Прво издање, које је штампала ГИП „КУЛТУРА“, Београд, 1996. године веома брзо је распродато. Мемоари су штампани у три књиге, формата Б5, на укупно 786 страна текста и неколико илустративних (сликовних) приказа. У те три књиге штампан је само део рукописа војводе Василија Трбића у периоду од његовог рођења (тачније од његовог доласка код рођака у Србију 1898) па до краја Првог светског рата 1918. године. Други, не мање интересантан, део у периоду од 1918. до 1946. године, од приближно исто толико страна, и деље се чува у архиву Српске академије наука и уметности. У рукопису су, дакле, сећања Василија Васе Трбића, војводе велешког, народног посланика у Краљевини Југославији, обавештајца, пензионера…, актера и сведока времена у коме је живео.

На самом почетку овог излагања, међутим, значајно је истаћи да мемоари војводе Василија Трбића, без сумње, представљају веома значајно штиво које се, без дилеме, препоручује нашим читаоцима. Није реч само о богатој грађи – догађајима које више личе на научну фантастику, темељитој дескрипцији, беспрекорном језику и стилу који су очигледни, већ пре свега о чињеници да та књига у потпуности мења актуелне историјске представе о стању на тлу Македоније од последње деценије 19. века до краја Првог светског рата. Мемоари, дакле, садрже непроцењиве историјске чињенице о којима, до сада, јавност у Србији, у највећој мери није ништа изворно знала. Јавности су предочаване дотеране, идеолошки обојене и, политичким гарнитурама на власти, прилагођаване чињенице. То су, уједно и главни разлози што мемоари војводе Василија Трбића до сада нису публиковани. Проблем је, дакле, у чињеницама да Трбић у мемоарима директно негира идеолошке „истине“ о македонској нацији  и у томе што се у целокупном његовом садржају препознаје ортодоксни Србин, а то од оснивања Југославије до данас није било (чак и данас није) популарно. Поред наведена два, вероватно постоје и други утицајни чиниоци на унутрашњем и међународном плану, али то је предмет посебног истраживања.

Мемоари војводе Василија Трбића садрже: кратак предговор другом издању (непуне две стране) професора др Вељка Ђурића-Машина, темељит предговор првом издању који је написао приређивач мемоара професор др Александар Драшковић и казивања аутора мемоара војводе Василија Трбића у три књиге.

*

a001872Василије Трбић је рођен у селу Бело Брдо, код Даља, у источној Славонији (тадашња Аустро-угарска) 1881. године од оца Јевта и мајке Миле. Његова породица, како сам наводи, пореклом је из Барање, из села Јагодњака. Његов прадеда Јефто је приморан да, са својих пет синова, побегне из родне куће и да се склони од одмазде зато што је, у одбрани имања и домаће части, убио неког мађарског немеша (племића). Један од тих синова, Василијев деда Јефто, око 1790. године, баш у време када су Срби у Угарској добили своја грађанска права, населио се у Белом Брду. Као вредни домаћини његови родитељи и рођаци су се за веома кратко време успели материјално стабилизовати. Покуповали су лепа имања и у главној улици села направили преко двадесет кућа. Дошла је, међутим, 1848. година и тешка економска криза у којој је већи део народа, укључујући и његову породицу нагло осиромашио. Успели су само да му омогуће основно школовање у Белом Брду. С обзиром да није био једино њихово дете, нису знали шта даље са њим. Ипак су се одлучили да га пошаљу у осечку гимназију, али игром случаја његова судбина и животни пут те 1892. године се радикално мењају.

Бригу о њему преузима његова рођака, учитељица, и уписује га у параћинску гимназију где завршава прва два разреда, а затим, заједно с рођацима, прелази у Алексинац где наставља и завршава школовање. Затим ради код једног марвеног лекара за стан и храну. Одатле бежи у манастир Св. Роман близу Делиграда где је научио правила црквене службе, али и обављао најтеже физичке послове. У међувремену проучава дела Доситеја Обрадовића и, у пролеће 1898, одлучи да оде у манастир Хиландар и да покуша да се упише у богословску школу на Кареји. Цео тај пут преко Бугарске и Турске прелази пешке и, уз срећну околност, успева да на Благовести, 26. марта исте године, уђе на капије Хиландара. У школи у Кареји остаје четири године где, поред старогрчког, изучава и новогрчки и бугарски језик. Са том дипломом стиче право да буде учитељ и свештеник у Грчкој, али и да иде на више теолошко образовање на Халки и на теолошком факултету у Атини. Како сам изјављује, био је формиран човек, иако је имао свега 21 годину. Почео је и да сарађује у часопису Цариградски Гласник

На његов даљи пут битно су утицала два непланирана догађаја. Први је туча између групе ученика из Српске гимназије који су били на једномесечном одмору у Солуну и једне групе србомрзаца. У тучи је убијен један човек, а један је теже рањен. Актери у тучи преко Солуна побегну у Београд, а као саучесника оптуже Василија, иако он није имао никаквог физичког удела у томе. Други догађај је бацање бомбе на француски пароброд у солунском пристаништу. После тога догађаја Турци отпочињу жестоку рацију против свих оних који говоре словенским језиком. Васил је био свестан ситуације и одмах се из центра Солуна упутио у забачене турске махале у које жандармерија обично не долази. Одједном се, међутим, пред њим појавио један жандармеријски пуковник који му је рекао да приђе, а кад је пришао он је извадио корбач и почео да га туче. Васил је без много размишљања извадио каму коју је непосредно пре тога добио од каваза Фехима и са њом буквално приковао жандарма за капију. То је, уједно, био и крај његове идеје о даљем школовању, али и почетак његових мука, прикривања и чврсте одлуке да напусти монолитност свештеничког живота и да се придружи српској акцији у Македонији.

*

Из наше историје је веома мало познато да је Македонија пред крај 19. и почетком 20. века, стицајем околности постала својеврсно политичко средиште Балкана. На том простору су се снажно укрштали интереси Османске империје под чијим суверенитетом се налазило то подручје, затим Грчке, Бугарске и Србије. Ослабљена Турска није више била у могућности да организује чврсту, на законима засновану, владавину па је била принуђена да другим ентитетима даје одређене повластице и уступке. Грчка је имала повлашћен статус код Васељенске патријаршије у Солуну и тај статус је обилато користила за ширење утицаја на живаљ Македоније. Оснивали су и грчке школе, али без значајнијих резултата због језичких баријера. Бугарска је од признања Егзархије од стране Турака (1870) интензивно кренула у тихо и заобилазно освајање и побугаривање словенске Македоније. Захваљујући независној цркви која је, због блискости језика, тамошњем становништву била прихватљивија од Грчке, Бугарска је крајем 19. и почетком 20. века остварила видне резултате. Паралелно уз црквену, ангажована је и просветна компонента бугарског државног пројекта освајања македонског простора. Уз наведене активности, Бугари су испољили и крајње агресивно и насилничко понашање. Упадали су у српска села и вршили незапамћен терор и субверзивне делатности над угледним Србима у Македонији – нарочито над просветним и верским особљем на том простору. Све то, као и самовоља Арнаута (Шиптара) и локалних турских власти од почетка 20. века узроковали су оснивање комитских дружина и читав низ спонтаних побуна локалног становништва.

За разлику од бугарског, Српски утицај крајем 19. века на словенски живаљ у Македонији, који је био без чврсте националне свести, био је незнатан. Становници у Македонији, а нарочито у њеном северозападном делу и Поречу, интимно су се осећали као Срби. Али, дуготрајни прекид активнијих комуникација са матицом, а нарочито са српском православном црквом, та национална свест је увелико ослабила. Основне узроке таквом стању треба тражити у чињеницама да Турци све до краја 19. века нису признавали српску нацију и да је однос Краљевине Србије према том делу простора био веома пасиван. Турци Србима нису признавали националност иако им је добро познато да су на Косову пољу ратовали са уређеном српском државом и да су им Срби тамо убили једног од најзнаменитијих освајача султана Мурата I. Поред националности, нису им признавали ни школе које су масовно затваране – нарочито од 1876. године. Краљевина Србија, с друге стране, дуги низ година, није испољавала скоро никакву активност на плану контрареаговања на агресивно понашање Бугара, Арнаута и Турака према српском становништву. Још од времена Милоша Обреновића било је одлучено да се у Турској ништа даље не предузима од тадашње српске границе „да се не би изгубило и оно што се има, а које се морало чувати као квасац за будућност.“ Изостајале су, дакле,  организоване и планске активности српске државе на плану националне анимације и афирмације становништва тог подручја.

У периоду кулминације терора и агресије над српским живљем на том простору спонтано се организују српски родољуби, угледни грађани у Београду. Они, по сопственој иницијативи, илегално оснивају Српски национални комитет. Основни циљ тог Комитета био је организовање, финансирање и слање српских добровољачких и комитских чета преко границе у Македонију које ће с пушком у руци, активно учествовати у одбрани српског становништва. У тим активностима од 1904. године несебично се ангажује и Василије Трбић који ће, заједно са војводама Јованом Бабунским, Глигором Соколовићем и многим другим знаменитим Србима, направити снажан заокрет већ поодмаклом процесу насилног побугаривања македонског живља.

*

Читајући мемоаре војводе Василија Трбића читаоц се може наћи у недоумици да ли он то чита научну фантастику или истините доживљаје и научно засноване анализе које се лако могу проверити кроз архивске изворе и казивање његових савременика. Васил је учествовао у бројним активностима као обичан извршилац, али и као организатор и руководилац. Организовао отпор у пчињском округу 1903. године и тамо ликвидирао локалног зулумћара Шериф-бега код Манастира Прохор Пчињски. Путовао је пешке неколико пута из Србије у Македонију и обрнуто. Путовао је неколико пута пешке и преко Албаније до Скадра, а једном је ухапшен и враћен, такође пешке, у оковима. Путовао је и од Солуна до Ријеке и назад. Осуђиван је на смрт и у последњем тренутку помилован и буквално враћен са вешала. Први је Србин који је француским авионом прелетео линију солунског фронта и организовао бројне активности у непријатељској позадини. Користио је и псеудониме; у битољском затвору постаје новинар Стеван Тршић, а као учитељ – Теохар Крстић. То је само један део из његове богате биографије на основу које се може закључити да је реч о личности вансеријског формата. Напредовао је од обичног учитеља и четника, преко четничког војводе, до шефа горског штаба свих четничких формација на тлу Македоније до Првог светског рата…

Непрекидно је учествовао у борбеним дејствима и заштити српског становништва на простору Македоније. Најзначајније битке су вођене на Смилевском вису код Небрегова (21. јануар 1907) и код села Дренова на Вардару 1907, где је са војводом Јованом Бабунским уништио чету бугарског војводе Стевана Димитрова. После те битке, у оквиру српске организације, спојене су обе обале Вардара. Сматрали су да је та победа коначна и овековечили су је песмом Спрем’те се, спрем’те, четници. Борбена дејства против Бугара су, међутим, и даље настављена (са кратким прекидом у Првом балканском рату) све до краја Првог светског рата и ослобођења Србије.

Васил је у својим мемоарима до у танчине описао Илинденски устанак у Крушеву 1903. године и јасно доказао да је реч о вештој бугарској манипулацији. Уместо у источној, бугарски официри су организовали устанак у западној Македонији, тамо где је већинско српско становништво. Устанак, дакле, нису организовали Македонци, већ Бугари који су комплетну преписку и комуницирање између комитета, градских и среских, као и са Централним комитетом у Софији, водили на бугарском језику. Чак је и главни организатор устанка у самом Крушеву, Никола Карев, био Бугарин. Цела организација устанка имала је само један циљ, а то је да се Македонија по сваку цену припоји Бугарској.

Након детаљног описа тока припреме, организовања и вођења устанка, и његовог неуспеха, Васил, истиче и катастрофалне последице по српски народ у целој Македонији, а нарочито у Битољском вилајету. Одмах после неуспелог устанка, Бугари су почели масовно убијати Србе по списку који су у сваком срезу направили. Из великог списка убијених се види да је највише било српских учитеља и свештеника, а цео народ је био ојађен и унесрећен. Остао је без својих домова, одеће, постељине и других материјалних средстава потребних за голу егзистенцију. Укључена су и многа хуманитарна друштва из Европе за помоћ настрадалом становништву. Упућена је и једна мисија из Србије са госпођицом Надеждом Петровић на челу која је помоћ делила свим пострадалим не питајући да ли су Срби или Бугари.

Илинденски устанак је, дакле, само један сегмент великобугарског пројекта, који је од постанка бугарске самосталне цркве у Цариграду добио на интензитету. Бугарска је код Турске уживала велике привилегије, нарочито по питањима отварања школа и богомоља. Македонска школа ни једна није отворена, нити је било ко од Македонаца радио на саставу македонске азбуке. Српске школе добијају на интензитету тек у деветој деценији 19. века. Масовно почињу са радом у Велесу, Прилепу, Битољу, Охриду, Штипу и у свим градовима Македоније. Одзив је био веома велики. Школске зграде нису биле довољно простране да би могле примити сву ону децу која су се пријављивала да уче српску школу. Заједно са српским школама ширили су се и наука и српски национални дух који ће нарочито доћи до изражаја у Балканским ратовима и Првом светском рату.

Интересантно је и Трбићево наступање на Револуционарном конгресу у Скопљу 1903. године, када је недвосмислено тражио да се брошуре са конгреса, уместо само на бугарском, штампају и на српском језику. Одмах после Конгреса, у Скопској митрополији, преоблачи се у мантију и, са револвером за појасом, преко Куманова, одлази у манастир Прохор Пчињски. Зашто баш у тај манастир? Зато што је веома добро знао да је Бугарска у многим местима у Македонији успоставила сопствену организацију под називом: „Внатрешна македонско-ординска револуционарна организација“ и да на том простору, уз границу са Србијом, постоје реалне могућности њеном супротстављању. Организовао је село по село, наоружавао људе и припремао их за супротстављање Бугарима. То је, уједно, био и почетак прве српске организације у Македонији. То је истовремено био и основни предуслов за организовање одлучне борбе против Бугара зато што су управо преко тог реона успешно упућиване бројне комитске чете из Србије. Пчињску област Трбић напушта после једног непредвиђеног догађаја, односно убиства турског зулумћара Шериф-бега, познатог по пљачкању и злостављању народа у том крају.

О даљим активностима војводе Василија Трбића цењени читаоци могу се детаљно упознати у његовим мемоарима. Описани су бројни догађаји у вези са преласком границе, провлачењем у дубину територије, избегавањем сукоба на неповољним местима, прихватањем борбе у повољним условима, сналажењем у гнезду бугарске комитске организације, извлачењем из критичних ситуација и слично. Нарочито је интересантно његово путовање од Охрида преко Албаније до Скадра (1904), његово хапшење у Скадру и поновно враћање у Битољ преко Албаније, али овај пут у гвозденим оковима. Интересантни су и његов живот у битољском и солунском затвору, затим суђење у Скопљу, сведочење попа Гаџе, избегавање вешала која су за њега била припремљена и помиловање које је стигло у последњи минут.

У 1906. години Трбић прима чету од Рада Радивојевића званог војвода Душан и званично постаје велешки војвода. У исто време и војвода Глигор Соколовић преузима дужност шефа горског штаба за Македонију од Павла Блажарића. Заједно са Душаном, Трбић обилази сва села у његовом рејону, упознаје се са виђенијим људима и са функционерима који су припадали српској револуционарној организацији, коју Трбић детаљно описује у својој првој књизи. Чланови организације по селима били су сви мушкарци, жене, па и деца. Сви су били у обавези да слушају све наредбе које би им та организација налагала. Нико од чланова организације није смео ићи у турски суд, већ су сви међусобни спорови решавани у самом селу. Мање спорове решавали су сами сељаци, веће – рејонски војвода, а оне највеће – шеф горског штаба Сличан је и поредак у самој организацији: шеф горског штаба је на челу целе организације, рејонске војводе су следеће у хијерархијском низу. У сваком селу постојао је начелник са два помоћника и сеоски војвода у чијој надлежности су били сви наоружани сељаци. Поред њих, постојао је и сеоски благајник који је скупљао чланарину незнатне вредности, али је била иста за све. Судило се по обичајном праву тога краја. Свака страна износи своје ставове, али је услов да говори истину. У супротном казне су биле веома оштре. Кад свака страна каже истину, и само истину, онда није проблем донети праведну одлуку.

Пословна истинољубивост, поштење и правичност су биле основне одлике и Трбићевог карактера у јавном и приватном животу. Трбић је, такође, био човек несумњиве интелигенције, далеко изнад просечности, и релативно високог образовања за те прилике. Све те одлике су непрекидно усавршаване кроз богато животно искуство у различитим срединама и околностима. Поред српског, говорио је још три језика: бугарски, турски, а солидно се сналазио и са грчким. То су, уједно, били и основни предуслови за темељну информисаност, добар ауторитет, сналажење у критичним и наоко безизлазним ситуацијама и, на крају, за израду наведених мемоара. Захваљујући тим особинама, Трбић је био радо приман у разним срединама. Био је високо поштована особа код свих македонских сељака било да су се национално изјашњавали као Срби или Бугари, код муслимана – Турака и Албанаца, али и код турских власти и функционера. Сви од реда су га ословљавали: „“Господин Васил“ или „Ефенди Васил, зависно од тога ко му се обраћао. Потврда наведених ставова може се видети на скоро свакој страници мемоара. За ову илустрацију могу се навести бројни примери, али је нарочито инспиративан податак да је начелник штаба турског корпуса у Битољу, генералштабни потпуковник Енвер-беј тражио лични контакт са њим. Тај високообразовани турски официр је на састанку Трбићу (том горском хајдуку кога су безуспешно ловили по македонским беспућима) поверио највишу тајну своје завере против султана и његових конзервативних установа. Тако је Василије Трбић из прве руке сазнао за младотурску револуцију 1908. године.

Трбић се, дакле, снажно издигао изнад своје средине и сам себе препоручио на функцију шефа горског штаба за Македонију. Коначно су и главни одбор у Београду и извршни одбор у Врању и извршни теренски одбор у Скопљу дошли до сазнања да за једног обичног четовођу или војводу није довољно да зна само да погине или да поведе са лошијом или бољом срећом борбу већ да мора имати и широко образовање и моралне врлине које ће му омогућити успешну комуникацију с виђеним људима и сналажење у тешким ситуацијама. Нарочито је то било значајно за шефа горског штаба за кога, како Тррбић истиче, није довољно да има свршену војну академију или да носи неки официрски чин… Он мора, пре свега да има једну изграђену концепцију о целокупном четничком раду, о крајњем циљу покрета и начину коришћења средстава да дође до тог циља.

Уз дужно поштовање свих других војвода и четовођа, као и обичних бораца, било да су рођени у Македонији или Србији, пракса је потврдила да је у Трбићевом случају направљен прави избор. То се може видети на безброј примера у бројним борбеним дејствима или ван њих. То се може видети и на примерима успешних прелазака преко турске границе српских четника уз невероватно тешке препреке, њиховог инфилтрирања међу локални живаљ, повезивања са домаћим комитским првацима, начина даљег кретања и дејства, конспирације, начина снабдевања, нарочито храном и оружјем, утицаја на сеоске прваке, и слично.

У мемоарима војвода Василије Трбић детаљно описује и убиство војводе Глигора Соколовића. Трбић је сумњао у искреност и оданост људи са којима се Глигор дружио у Прилепу. Чак га је и упозорио, али му је Глигор рекао да су то његови рођаци, да (у суботу 31. јула 1910) са њима иде у своје родно село Небрегово и да неће бити никаквих проблема. На том путу, код једне чесме, међутим, сачекала га је заседа која је припремљена у договору са једним чланом Глигорове пратње и мучки га убила. У први мах било је намештено да су то урадили Бугари, али се веома брзо, на основу исказа једног сведока, сазнало да су то Турци убили Гигора. Васил је протествовао код Тужиоца и виђенијих Турака, али му је предочено да се удаљи из Прилепа, а ако то не уради да ће убити и њега.

У току његовог боравка у Београду (1912.) позвао га је престолонаследник Александар Карађорђевић. У Белом двору му је саопштио тајну о припремљеном споразуму са Бугарима. Рекао му је да будућа граница са Бугарском полази од српско-бугарско-турске тромеђе, силази до Криве реке, одатле њеним током све до ушћа у Пчињу, затим реком Пчињом дo њеног утока у Вардар, а одатле право планинским венцем на Солуницу, од Солунице правац на Крушево, затим на Кара-Орман па на Oхридско језеро између Охрида и Струге. Затим га је упитао где је његово село? Васил му је одговорио да се налази у Азоту, на реци Бабуни, а престолонаследник је додао да то припада Бугарима. Престолонаследник Александар га је позвао и други пут крајем августа исте године и упознао га о намерама за припрему рата са Турском и о његовим активностима у позадини, нарочито на плану припреме терена и редовног достављања информација.

Одмах након објаве рата (6. 10. 1912) Трбић организује одбрану на Бабуни и ради  пут уз реку Бабуну за потребе наступања Српске војске. Тај пут је изграђен уз огромне муке, али он, на жалост, није искоришћен иако је о њему детаљно упознат кнез Арсен, командант српске коњице. Коришћени су неки други путеви по којима су се пентрали преморени војници. У то време стигао је и Војин Поповић са својим одредом и они ће касније, заједно са пристиглим јединицама Моравске дивизије, учествовати у нападу на Мукос и у другим борбеним дејствима у прилепском и битољском крају. Нарочито је, за наше читаоце, интересантно Трбићево самоиницијативно интервенисање у долини Црне реке против Грка који су, уз прећутну сагласност војних власти у Прилепу, ушли на српску територију.

Интересантно је и Трбићево запажање у вези са односом српских официра према уморним војницима. Запрепастио се када је видео команданта Моравске дивизије, пуковника Илију Гојковића који је јахао на коњу, како је посустале војнике ударао корбачем и терао их да иду у ред. У вези с тим, он је у својим мемоарима записао да никада није ударио ни једног свог четника, нити је икада рекао и једну ружну реч својим друговима. Од како је примио чету стално им је говорио о значају задатка који извршавају, о томе да су се добровољно определили да се боре против по снази надмоћног непријатеља, али да ће, као црви који обарају највећи храст, и они једног дана доћи до победе. Он их је, међутим, енергично упозоравао да онај четник кога он буде казнио, неће више бити достојан да носи оружје и да се бори за слободу других.

Трбић је, одмах после ослобођења, почео да успоставља пријатељске односе са виђенијим људима у Велесу. Сматрао је да долази време нове политике која би требала имати основни циљ враћање својој нацији народа који је силом прилика (уценама и разним обећањима) био заведен и дезоријентисан. Тако је једног дана од свог доброг пријатеља Милана Војницајлијева сазнао да ће Бугари изненада и ноћу напасти српску војску на Брегалници. Истог момента Васил је заједно са Миланом кренуо из Велеса у Скопље где их је војвода Путник срдачно примио и саслушао. Истовремено се захвалио Трбићу и изразио своје лично задовољство укупним његовим доприносом у Македонији, а нарочито у време наступања српске војске 1912. године.

Напад на српску војску је извршен ноћу између 16. и 17. јуна 1913. године. Врховна команда је била обавештена, али ни данас није јасно да ли је то озбиљно схватила. Српска војска је спремно дочекала Бугаре, али је направљен и један велики промашај. Реч је о томе да је једна група официра 16. јуна увече отишла у госте код Бугара на леву обалу Брегалнице. Бугарски официри су их лепо дочекали, почастили и онако буновне, у првом сну, поболи ножевима на пушци, без и једног испаљеног метка. Другог дана од почетка битке (17. јула), војвода Путник поставља Трбића на дужност команданта Вардарског одреда са задатком да мобилише своје четнике и да десну обалу Вардара, од Градског до Ђевђелије, очисти од непријатеља.

Интересантно је и Трбићево учешће у такозваном Трећем балканском рату или рату са Албанијом. Дана 8. септембра 1913. године Трбић је добио телеграм од министра војног Србије да одмах окупи што више четника и да све четнике и четничке војводе стави под своју команду и да са тим снагама крене у Кичево које се по сваку цену морало бранити. На путу према Кичеву свратио је у село Ропотово, где му је Џемал-бег Зогу дао свог коња који је био веома обучен за борбена дејства. Касније се показало да му је тај коњ значио много у сусретној борби с Арнаутима. На путу према Кичеву десило се и неколико непредвиђених околности. Од четири војводе који су са својим четама требали да дођу у састав Трбићевог одреда у борбеним дејствима није се појавио ни један. Војводе Јован Долгач и Данило Стијановић, уместо да га сачекају у Дебришту и да му се прикључе, одлазе у Лажане. Били су погрешно обавештени да се на једној турској свадби у том селу сакупила чета Арнаута. Војводе Михаило Јосиповић и Бошко Вирјанац су дошли у Кичево, али су се, на сугестију кичевских Срба, тамо и задржали. Успели су да тамо похватају око стотину арнаутских првака и да их све стрељају. Трбић се, дакле, једини, са својих 150 четника прикључује 19. пуку који се узастопном одбраном повлачио од Дебра до надомак Кичева. Са тим снагама, у борби „преса у прса“ успели су да одбију и разбију арнаутске јединице јачине око 3.000 људи. У тој борби рањен је и сам војвода Василије Трбић.

Трбић у том делу текста посебно наглашава неопрезност српске команде која је за одбрану Дебра оставила само један пук регрута распоређених на великом одстојању; на линији дужине 15. километара. Српско руководство је веома добро знало шта Аустрија преко нове Албаније спрема на том осетљиво простору. Албански „кнез“ Вид био је само играчка у рукама арнаутских првака кошканих од стране Аустрије и Италије. Арнаути су били веома добро припремани од једног аустријског официра Гаљардија. Добро обучени и наоружани су се, као лавина, сручили на границу, потукли српску војску, заробили артиљерију, ушли у Дебар и наставили дејства према Кичеву. Читајући те делове текста читаоци веома лако могу закључити да умешаност великих сила и то време, у потпуности подсећа на стање у деведесетим годинама на просторима друге Југославије (нарочито на стање у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији).

У Првом светском рату Трбић, са својим одредом, активно учествује у организованом повлачењу српске војске и заштити бока главних снага које су се повлачиле кроз Албанију. На све могуће начине убеђивао је потпуковника Милића да не пали град Прилеп приликом повлачења. Аргументовано му је доказивао да би то могло имати катастрофалне последице по српски живаљ, али и по српску војску приликом повратка на те просторе. Милић је коначно одустао од те намере, али је инсистирао да Трбићеви четници запале касарну и дуванске магацине. Трбић је нарочито водио рачуна да се одступање српске војске реализује плански и организовано. Поред осталог, његови четници су целу ноћ контролисали град и спречили једну групу сељака-разбојника да опљачка дућан мешовите робе. То приликом убијен је један сељак-пљачкаш и то је послужило као очигледан доказ да српске војска није пљачкала чаршију.

Трбић се заједно са војском повлачи преко Лерина за Солун, а своју породицу оставља у окупираном Прилепу. На путу према Солуну сустизао је на стотине волујских кола  које су вукле избегло српско чиновништво, њихове породице, као и друге избеглице са територије целе Македоније. Многи од њих су продавали своје волове коње и другу стоку у бесцење. За то време Бугари на окупираним територијама врше незапамћен терор. Тако су, на пример, у Гостражу убили 87 људи; у Стровју – 120, укључујући и попа Димитрија заједно са његовом супругом, два сина, ћерком, снајама и унучадима; у селу Долгавец – 250, укључујући и спаљивање попа Трајка, старца од 70 година…

У избеглиштву, Трбић активно учествује у бројним активностима војног, дипломатског, публицистичког и другог карактера. Активно учествује и у „Српском гласнику“. Написао је неколико чланака о дејствима Вардарског одреда, под насловом Бабунски орлови. У једном уводном чланку оштро је критиковао и регента Александра, без обзира на чињеницу да је то било забрањено. У чланку је опоменуо регента да ни један пропис устава краљевине Србије не даје право краљу да буде судија, а још мање му дозвољава да сме да прети својим грађанима… Непосредан повод за то био је регентов интервју дат београдском листу „Штампа“ где је изјавио да ће сви они који су остали у Србији, војници и официри, па и цивили бити најстроже кажњени када се будемо вратили у Србију. Предочено му је да се престолонаследник озбиљно наљутио на њега, али је Трбић остао при свом ставу кога је логички образложио. Слична је била ситуација и са чланком, на Цвети 1916. године,  у коме је Трбић величао дан Другог српског устанка, као велико дело српског народа који је имао смисла и куражи да се, после толико турских зулума, поново дигне на устанак. После тог чланка у генералном конзулату Србије, тобоже пријатељски, тражили су од њега да баци перо и да оде у чету Јована Бабунског који је, у то време, са својом четом био на крајњој предстражи француској војсци, на грчко-српској граници, у рејону влашког села Ливади.

Без обзира на наведене инциденте врховна команда војводи Василију Трбићу поверава једну веома важну мисију. Кад су га позвали врховну команду, прво су га питали да ли је спреман да се жртвује за отаџбину Србију. Он је одговорио да је спреман да послужи отаџбини и да свој живот дâ за то ако је потребно. Затим су му саопштили да су планирали да га француским авионом упуте назад у Македонију, у позадину бугарске војске. То је био први случај да се један Србин упућује преко линије фронта. Коста Миловановић Пећанац је пребачен у Топлицу 15 дана после њега. Трећи упућени је настрадао негде око Тетова на Шар планини.

Првобитно је било замишљено да га пребаце на Овче поље. Он је то категорички одбио образлажући да би то било равно самоубиству зато што тамо, поред осталог, не постоји ни једно српско село. Уместо тога предложио је да га француски аероплан спусти на планину Солуницу, на место које му је добро познато. Када су сви детаљи били договорени и задаци које треба тамо да обави дефинисани, дали су му 10 наполеона у злату. Трбић им је одговорио да га шаљу да погине и да с тим новцем не би мога честито платити труд ни једном куриру кога би послао из Прилепа у Скопље. Зато је одлучио да узме сав свој новац који је имао (100 наполеона; неколико брилијантних прстенова; једна златна, једна сребрна и једна лепо израђена од сребрне жице табакера) и да га понесе са собом. Пребачен је у Македонију 27. јула 1916. године.

Странице о боравку Трбића на окупираној територији, цењени читаоци ће читати с највећим узбуђењем и дивљењем. У питању су бројне активности и догађаји од момента слетања и успостављања веза, преко боравка на порушеном огњишту и прикривања од сталних претњи и потера, до извршавања најсложенијих задатака и пробијања преко три фронта назад до Српске врховне команде у Солуну. Пробијање преко три фронта са још његова два друга, на пример, више личи на научну фантастику него на реалну ситуацију. Када су коначно успели да се домогну зоне одбране II пука тек тада их је чекало изненађење. Били су у бугарским униформама, па су наишли на бројне непријатности, али се на крају све добро завршило. Интерсантно је и то да нико није постављао питање коко су њих тројица прешли немачке и бугарске линије ефронта. Проблем је био у томе како су могли непримећено ући у зону другог пука српске војске.

Трбићев повратак са извештајем о непријатељу изазвао је праву сензацију. Одмах га је позвао војвода Живојин Мишић који га је изванредно лепо дочекао и честитао на успеху. Примио га је и регент Александар који је након краћег разговора устао, скинуо са својих груди Карађорђеву звезду и закачио на његове гуди, уз ове речи: „Прими ово одликовање које си заслужио, јер ти си један од најхрабријих мојих официра. И убудуће увек и у свако доба, врата од моје куће биће ти увек отворена.“

*

И поред свега наведеног име војводе Василија Васе Трбића је у међуратном периоду било више него скромно заступљено у јавном оптицају. Терајући правду и истину, како је од почетка навикао, као радикал и народни посланик, редовно је долазио у конфликте са високим личностима политикантског и профитерског соја. Директно се конфротирао и свемоћном ђенералу Петру Живковићу, па чак и краљу Александру лично, што је платио скупом ценом; запаљена му је велелепна кућа у Прилепу, а имање скоро уништено разним триковима властодржачке бирократије. Постао је и жртва измонтираног атентата на др Милана Стојадиновића 1936. године, када га полиција, као народног посланика, брутално хапси, а суд, на основу фалсификованих докумената и лажних сведока, осуђује на четири године робије коју је одробијао у Сремској Митровици. То су, дакле, додатни разлози што је његово раније име склоњено у дебелу сенку и нагли заборав.

Такав однос према њему наставили су и југословенски (нарочито македонски) комунисти. То „буржоаско“ наслеђе су просто преузели и доследно га наставили без обзира на чињеницу да он није могао бити третиран као политички емигрант јер фактички није то ни био. Он је једноставно напустио дужност председника прилепске општине и испред немачке најезде одступио преко Грчке (породица му је остала у окупираној земљи са свим пратећим страдањима, патњама и невољама – са богатог имања прогнана у окупирани Београд без игде ичега). Наставио је преко Палестине, затим Египта и Турске. Након годину дана поново се нашао у Египту и ту је дочекао крај рата. За цело време тог рата, Трбић се није везивао за југословенску владу, нити било који политички покрет. Самостално је, претежно о свом трошку – без подршке било које државне институције, преко својих веза и пријатеља приступио обавештајном раду. Резултати до којих је дошао могу се поредити с подвизима чувеног руског обавештајца Рихарда Зоргеа, али све то за нову комунистичку власт није било довољно.

Професор емеритус др Момчило Сакан,

Независни универзитет Бања Лука

1 КОМЕНТАР

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*