Војвода Василије Васа Чарапић

1

Славни Српски Војвода Василије Васа Чарапић, познат и као Змај од Авале, био је један од најистакнутијих бораца и јунака у устанку против дахија.

Змај од Авале је са 3.000 својих војника напао шанац код Стамбол капије, отприлике код почетка Скадарске улице, међутим, када је трком кренуо ка Стамбол-капији и викнуо „За мном, браћо!“ турски куршум га је погодио у крста. „Гле, изеде ме пас, закон му његов! … Не бојте се! Ено пева Чамџија!“ рекао је тад храбрећи своје саборце. Милосав Чамџија је баш у том тренутку узјахао турски топ на бедему и запевао на сав глас. Пренет је у Карађорђев шатор, где се за живот борио још два сата, а онда је издахнуо. Пред смрт позвао је брата Танасија и рекао да га сахрани у манастиру Раковица. Жеља му је испуњена, а по наредби краља Петра I читав век касније (1910) подигнут му је споменик.

Српска историја

1 КОМЕНТАР

  1. ВАСА ЧАРАПИЋ

    Рођен је 1770. године у Белом Потоку под Авалом. У аустријско-турском рату је учествовао као добровољац у фрајкору. Као угледни сеоски домаћин, после рата изабран је за кнеза Грочанске нахије. У Народној војсци Станка Арамбашића био је буљубаша. Кад су се вратиле дахије, у Белом Потоку је, као и у свим селима, подигнут хан. Ханџија је био умерен и поштен човек и брзо се зближио и побратимио с мирним и честитим домаћинима Чарапићима.

    Кад су дахије предузеле сечу кнезова, одмах су упутили џелате да погубе Васу и његовог брата Марка. Марка су ухватили и погубили на некој свадби, а Васа се спасао бекством.

    Кад је Марко сахрањен, Васа оде код свог побратима, Турчина ханџије, и даде му до знања да више не може гарантовати за његову безбедност. Саветовао му је да се склони из Белог Потока, што је ханџија, свестан да је то најбоље по њега, прихватио. Васа га затим отпрати до пута ка Београду, одакле је већ био безбедан, и ту се два побратима изљубе и лепо растану. Чарапић се затим одметнуо у хајдуке и у Авали, из околних села (Умчара, Пиносаве, Великог Села и Калуђерице), окупио чету проверених и одабраних народних првака.

    По избијању буне на дахије, побунио је Грочанску нахију. Код Лештана је, из заседе, разбио јаничаре Кучук Алије који су се враћали из Јагодине. Добио је звање војводе.

    После слома турске власти, окитио је прво расцветало дрво, опалио из пиштоља и радосно ускликнуо: „Е, чик сад Туро, Васа стече крила!“

    Уживао је пуно поверење Карађорђево и увек се налазио у његовој близини. Био је један од ретких који је имао дозволу да уђе Карађорђу у шатор без икакве најаве. Док је главнина устаничке војске ратовала на другим фронтовима, он је по Карађорђевој заповести држао опсаду Београда. Изван Београдске нахије једино је учествовао у ослобађању Карановца јула 1805. године.

    Чарапић је боље од било ког војводе познавао Турке и њихов начин ратовања. Како је напад на Београд дуго одлаган, јер су поједини устанички прваци сматрали да Срби не могу заузети тако утврђен град, Карађорђе је на његово наваљивање одобрио напад. Чарапић је командовао једном од четири колоне (војском Грочанске нахије). Нападајући из правца Ташмајдана, устаници су упадали у рупе ископане испред шанца код Стамбол-капије. Кад су се у ноћи 12. децембра 1806. примакли осветљеном шанцу, уследила је Чарапићева заповест за јуриш на капију: „Замном-те браћо!“ Турци су га приметили и оборили на њега плотун из пушака. Зрно синџирлије га је погодило у крста. Тешко рањен, и даље је храбрио војнике: „Гле, изеде ме пас, закон му његов! Не бојте се!“

    Војници су га на пушкама пренели на Ташмајдан где је, два сата касније, издахнуо. По сопственој жељи сахрањен је у манастиру Раковици.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*