Време је за буђење елите из догматског дремежа

0

ПО ко зна који пут у последњих неколико месеци српска јавност имала је прилику да чује интелектуалне пируете академика Душана Теодоровића који популизам, политичку простоту и јефтину демагогију претпоставља озбиљним чињеницама, аналитици и служби општем добру.

Где је кључ навлачења копрене народу на очи уместо отварања истих и просвећивања? Управо у тврдњи да ће бољитак и просперитет уследити аутоматски, пуком променом елите на власти. Примарни задатак интелектуалних елита у свакој пристојној земљи требало би да буде да својим студентима и читавом народу објасне да нема никаквог спаса иза ћошка, напречац и колико сутра, као и у пуком одласку са власти овог или оног премијера или овакве или онакве политичке врхушке! Јер ако је нечија смена, абдикација или револуционарни преврат сам по себи спас, како онда не процветасмо након пада Слободана Милошевића и његовог режима, већ шеснаест година доцније ламентирамо над злехудом судбином наше земље и нашег народа.

Цењени академик Теодоровић је стручњак за питања саобраћаја, те му није замерити скромно знање из политичке филозофије и сличних дисциплина, али су му колеге социолози могли објаснити да „спас“ (узгред буди речено термин је далеко погоднији за религијске него за политичке теме) може евентуално да уследи као производ мукотрпних прегнућа на пољу политичког просвећивања грађанства, развијања демократских капацитета и континуираног развијања свих облика политичке културе, што све, дакако, треба да прати економски развој.

Поједностављено речено, нема спаса у пукој промени челног човека у држави или било које владе, то је приземна политикантска флоскула, која фокус јавности одвлачи на странпутицу и служи једино стицању поена оних снага које желе да заузму највише положаје у друштву.

Дакле, можете сменити Вучића, али ћете веома тешко решити структуралне, друштвене, економске, безбедносне, као и проблеме који се тичу морала, образовања, уређености медијске сцене… Спас се не постиже променом фигура на врху.

Можете сменити Вучића и довести Пајтића и Тадића, рецимо. Да ли ће уследити спас? Напослетку, зашто спас није уследио кад су поменути политички прваци осам година суверено владали Србијом на свим нивоима? Да ли је после њих наступио спас или су за собом оставили једно хаотично, аномично друштво, диркемовски речено?

Задатак интелектуалне елите је понајпре у томе да буде поштена и одговорна према свом народу и да каже да, и ако оде Вучић, БДП неће скочити у првој години за 10 одсто, како мали Ђокица замишља свет, да Албанци на Косову неће престати да траже признавање независности, да неће престати спољнополитичка искушења и изазови између ЕУ, с једне, и Русије, с друге стране, да нећемо престати да гинемо на путевима због ужасне културе у саобраћају, да ријалити емисије којима се трује нараштај неће престати аутоматски да се емитују, да неће до јутра нестати сиромаштво…

Када је о савременим европским и светским токовима реч, а о њима често уважени академик говори, са свих страна, готово свакодневно чујемо похвале актуелној влади. Сведено на једноставне чињенице, никада нисмо чули ни од Бајдена ни од Меркелове ни од Путина ни од челника у Бриселу да је за Србију спас да оде Вучић. Напротив.

Стручњак за саобраћај вероватно није студиозно читао Михелса, који је давних дана устврдио да партијама влада „гвоздени закон олигархије“, те да је наивно уверење како ће друштву све да се позлати само да једну врхушку замени друга.

На крају, када је о спасу реч, академик Теодоровић и њему слични требало би да схвате да спас најпре лежи у буђењу дела наше елите из, кантовски речено, догматског дремежа, у рударском раду на демократизацији друштва и политичком просвећивању грађанства.А тлапње о томе како је спас ту иза ћошка, само да отерамо једног а доведемо другог, суштински и темељно служе само замајавању народа.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*