Вучић и Родић: Свађа међу пријатељима

0

Свађа нема никакве везе ни са плаћањем пореза ни са медијским слободама нити са слободом говора и критичког мишљења.

Магазин Неwсwеек Србија престао је да излази пре неки дан. То је прва последица обрачуна између председника Србије Александра Вучића и власника „Адриа медија групе“ (АМГ) Александра Родића који траје већ дуго.

Почетком јула Пореска управа привременом мером блокирала је све рачуне компаније АМГ, наводећи као разлог неплаћени порески дуг. „Адриа медија група“, која има 26 дигиталних и 57 штампаних издања, међу којима је најпознатији дневни таблоид Kурир, почетком јуна је објавила уверење да су измирили све пореске обавезе. Директорка Пореске управе Драгана Марковић навела је да је реч о уверењу које је издато пре Решења о пореској обавези, те да дуг ипак постоји, не желећи да прецизира о коликој суми се ради.

У међувремену је 800 запослених у „Адриа медија групи“ престало да прима плату, а магазин Неwсwеек Србија је угашен, иако АМГ поседује лиценцу за објављивање овог магазина до краја 2024. године. Да ли порески дуг заиста постоји, то сам Бог свети зна, али овде није реч само о томе. И Вечерњим новостима је Пореска управа блокирала рачун због дуга из 2009. године, па се око тога не диже никаква медијска помпа. Случај са компанијом АМГ је нешто другачији.

Медијска хајка
Читава афера праћена је вишемесечним нападима на Александра Родића у прорежимским медијима, пре свега у таблоидима Информер и Српски телеграф, као и на ТВ Пинк у чијим вестима су свакодневни лајтмотив отворена писма Жељка Митровића Родићу и његовим сарадницима. Ту се не штеде тешке речи, увреде и дифамације које често кулминирају у говор мржње. Вербална артиљерија типа „умоболни ретардирани Родић“, „мала прљава кратконога смрдибуба“, „морална гњидица“ или „криминална битанга“ стандардни су део Митровићевог вокабулара.

Упосленици Српског телеграфа (који су до јуче уређивали и директоровали по Kуриру) гостују по телевизијама обзнањујући како Родићу медији које поседује служе за уцену и рекетирање сваког ко је спреман да плати, у чему су и сами учествовали, па све знају из прве руке. Што је најгоре, у њиховим речима вероватно има и истине, јер ко би при здравој памети оптуживао самог себе. Мото који сви понављају као папагаји је да председник Вучић не сме попустити под притисцима и нипошто не сме опростити Родићу порески дуг.

У хајку су се укључили и бројни државни функционери, од министра полиције Небојше Стефановића до разних високих дужносника СНС-а, на шта је АМГ узвратила тужбом против Стефановића, затим против директорки Пореске управе Драгане Марковић и Иване Драгањац, а најавили су и тужбу против Вучића.

Подобни и неподобни таблоиди
Обе стране у обрачуну позивају се на неупитне вредности којима се нема шта приговорити. Државни функционери и блиски им медији инсистирају на поштовању закона и дужности да се измире финансијске обавезе према држави, док се Родић и Kурир позивају на одбрану слободе говора, на право на критику, борбу против цензуре, диктатуре и једноумља. Међутим, то су само празне речи.

Да је суштина ствари у плаћању пореза, тиме би се бавили искључиво порески и други надлежни органи, а не би се правила атмосфера прогона и хајке. Вечерње новости дугују држави 284 милиона динара (око 2.360.000 евра), па нису на мети државних таблоида и политичких функционера. Не сметају властима таблоиди као такви, напротив, има подобних таблоида који објављују оно што је властима мило да чују и нико их не дира.

Проблем је што је Родић из неких разлога постао непослушан, па га треба дисциплиновати. У тој педагошкој делатности власти се не либе да користе све доступне реквизите, од послушних медија до државних органа. То би могло да буде извор забринутости због урушавања институција кад бисмо имали било какве институције које нису одавно урушене. Да се не лажемо – последњи пут су институције у овој земљи колико-толико функционисале у доба омраженог социјализма, потом је уследила апокалипса која траје до дана данашњег.

Историја бурног односа
Однос између Вучића и Родића последњих година имао је различите фазе, смењивали су се периоди подршке са периодима напада, час су били пријатељи, час непријатељи. Почетком новембра 2015. године Родић је објавио отворено писмо под насловом „Србијо, извини“ у којем је признао да је дуго обмањивао јавност.

„Отворено кажем – и сам сам учествовао у пројекту улепшавања стварности, заједно са 80 одсто других власника медија, међу којима су и Жељко Митровић и Драган Вучићевић. Све је почело тиме да смо сви заједно директно учествовали у раду изборног штаба Александра Вучића“, написао је Родић, додавши да је био изложен притисцима и уценама, па је пристао на цензуру. Обећао је да ће се поправити и позвао колеге да се ослободе страха, јер „тамо где престаје страх, почиње истина“.

Изненадна приврженост истини резултирала је сезоном принципијелних напада на Вучићеву политику, уследили су бројни окршаји и афере, најлуђа је била „државни удар“ коју је креирао Драган Ј. Вучићевић, да би 1. марта ове године поново дошло до зближавања. Тог дана је Вучић посетио „Адриа медија групу“ и обишао све њихове редакције, о чему је Kурир извештавао под веселим насловом „Вучић у посети Адрија медија групи: Баш сам срећан што сам овде!“, уз пропратне фотографије на којима заједно позирају насмејани Вучић и Родић, као и други чланови редакцијског персонала.

Идила није дуго трајала, рат се ускоро поново распламсао, бурније него икад, да би све кулминирало блокадом рачуна, гашењем Неwсwеека Србија и тужбама. Штета. А били су нокат и месо.

Одстрел-новинарство у покретне мете
Озбиљни представници новинарске професије на читаву ствар гледају са дистанце, као на малу свађу међу пријатељима. Не треба заборавити да већина учесника у обрачуну потиче из истог миљеа. Уредник Информера Драган Ј. Вучићевић испекао је уреднички занат управо у Kуриру, уредник Српског телеграфа Милан Лађевић такође, тешко је проценити шта је огавније – прото-таблоид или његови изданци.

Kурир није никакав бастион слободног новинарства, већ парадигма агресивног таблоида, извориште примитивизма и плаћеног национализма, расадник кадрова који већ годинама вежбају одстрел-новинарство у покретне мете, креирају атмосферу линча, проналазе народне непријатеље и издајнике, окрећу се како финансијски ветар дува и додатно слуђују ионако слуђену јавност.

Наслови из Kурира говоре сами за себе: „Швајцарски публициста: Званична верзија о Сребреници чиста измишљотина, лаж о 7.000 жртава!“, „У по бела дана: НЛО шпијунира Немце“, „Да нам напакости: Запад срамном резолуцијом прави хаос у Србији!“, „Соња Бисерко без срама: Навијала сам да Србија изгуби у рату“, „Официр УН: Муслимани убијали свој народ због медија“, „Сад ће кренути тровање Срба“ итд итд.

Не прави се пита од медија
На крају, и сâм сам на својој кожи искусио како изгледа кад вас се дохвате „слободарски“ медији и слични противници цензуре и страха, велики заговорници истине. Било је то у јануару 2012. године кад су српски медији прогласили Андреја Николаидиса терористом због текста „Шта је остало од Велике Србије“, да би потом пуну артиљеријску пажњу посветили нама из Форума писаца који смо подржали Николаидиса и тражили да се његов текст објави у српској штампи у целости, уместо што се делови ваде из контекста.

Јесте да је у медијском линчу злих писаца-терориста предњачио Пресс, али ни Kурир се није дао, а богами ни Политика и грађански Б92, као ни многи други. Сви су бацили бар понеку гранчицу на медијску ломачу и уживали у пламтећем призору. Kад осете издајничку крв, и уреднике „озбиљних“ медија брзо захвати вирус таблоидис. Поготово ако је то по вољи актуелним властима. Тад је постало кристално јасно да је свака прича о слободним медијима у Србији потпуно илузорна. Не прави се пита од… знате већ чега.

Шта су прави мотиви мале породичне свађе тешко је утврдити, али знајући српске медије и политичаре, биће да немају никакве везе ни са плаћањем пореза ни са медијским слободама нити са слободом говора и критичког мишљења. Из простог разлога што је свим учесницима у окршају до наведених вредности стало исто колико и до лањског снега, ако не и мање. Праве разлоге окршаја вероватно би требало тражити на потезу новац-моћ. Негде на тој популарној траси Вучић и Родић су се разишли, не успевши да склопе пословни договор.

 

АлЏазира

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*