Вукашин Милеуснић: ЗАШТО АНТОНИЋ НУДИ НОВИ ДОС?

0

Шта оправдава актуелно позивање на драстично престројавање ДСС ка евроатлантској опозицији

Шеснаеста годишњица Петог октобра је, чини се, обележена са никад мање помпе у српској јавности. Једино што се истакло из општег утиска небитности био је текст професора Слободана Антонића писан за Фонд стратешке културе. Црвене заставице које је Антонић подигао и завредио ову пажњу и реакцију, везане су за изнете тезе да би ДСС требало да се укључи у процес стварања новог ДОС. Предложио бих да изнете аргументе прочитате сами у оригиналу ако се аргументом може назвати предлог да ваљда нећемо поновити исту грешку и да би стога српски интерес био боље и више заштићен „важним” пакетом акција који би у новом ДОС наводно држала ДСС.

Део сам миленијумске генерације. Неко ко је петог октобра 2000. био малолетан и није могао да ушествује на тим судбинским изборима. Део српске генерације која је на прелазу из другог у трећи миленијум сазревала, учила и прилагођавала се стварности живота у готово немогућим условима насилне смрти југословенске државе. Ако ишта, генерације која је под принудом преживљавања морала да упозна своју политичку стварност, да научи да разбере важно од мање важног и од скроз неважног, да се оспособи за приоритетизацију, за усаглашавање својих могућности са потребама и циљевима.

Иако никада члан нити једне партије, на свим изборима, сем једних, подржао сам Демократску странку србије. Та подршка никада није била дата бланко. И њоме никада нисам био сасвим задовољан. Па опет, да сам 2000. имао бирачко право, са данашњом памети, врло је упитно да ли бих дао глас за ДОС, са све Коштуницом на челу.

ЗАШТО БЕ ОДБИЈАЊЕ ДОС БИЛО ПОДАНИШТВО?
Данас, након свих лекција, сама идеја о новом ДОС као оруђу решавања српских проблема делује забрињавајуће неозбиљно, у најбољем случају. У најгорем, смрди на опскурни покушај да се скупини евроатлантских агената организује подршка српских патриота, у којој евроатлантисти добијају све, а патриоте само магареће уши.

Расправе ради, када би се неко мимо разума и упустио у посао лобирања у јавности за такав развој догађаја, морао би прво да реши три основне дилеме:

Прво би требало оправдати оригинални ДОС и његово наслеђе, ван (неважних) идеолошких оквира;

slobodanantonic Онда би требало, без простора за грешку, израчунати да ли актуелне околности оправдавају упуштање у тако ризичан и драстичан пројекат;

И, на крају, у најмањем, би тај који мисли да се нема више куд морао предложити оквирне гаранције и план како мисли да ДСС, у колу са свим агентима евроатлантске заједнице у Србији, има утицај на процес и постпроцес, и да понуди процене у којој мери би реалистично могао да се оствари тај утицај.

То је огроман, незахвалан и бесмислен посао, и са разлогом га се нико и не прихвата. Али без одговора на та питања, прича о новом ДОС не може се померити из места.

Уместо давања тих одговора, Антонић револверашки брзопотезно оптужује новог потпредседника а вероватно и следећег председника ДСС за волунтеризам и подаништво према СНС. Ако је подаништво ограђивање од саме идеје о новом ДОС, врло лако се највећи део српских бирача може прозвати поданичким. А то је већ дискурс из либерално-демократско-глобалистичког приручника.

Насупрот томе, подједнака дистанца и од досовског материјала у опозицији и од актуелне владе која формално стоји на тим истим политичким позицијама делује сасвим разумно. Први плусић новом потпредседнику др Јовановићу.

Изазивање вештачке кризе унутар ДСС на питању принципијелности коалиција на локалу базирано је на истој (не)логици као и касније позивање проф. Антонића на придруживање ДСС новом ДОС. Нити је ДСС у прошлости практиковала забране локалним одборима да улазе у коалиције са жутима по свом нахођењу нити је јасно аргументовано шта се то у околностима толико променило од периода 2008-2012.

У том периоду је урађено много тога стратешки погрешног и контроверзног, а ипак су они који сада позивају на апсолутну неконструктивност и играње досовском ватром тада били само забринути али конструктивни људи система. Тада су нудили отрежњујуће анализе када их питају шта, помињали изборе када их питају како, и набрајали две-три суверенистичке партије када их питају ко. Тако је, две-три посебне партије, па ви изволите изаберите. Без очајничких позива на сарадњу између тих вукова, оваца и купуса.

ГОРЕ ОД НИХИЛИЗМА
Данас би више смисла имало кад дижу руке од свега постојећег на политичкој сцени, нихилистички констатују како Срби никад неће успети да се дозову памети него што има дизање моралне панике и позивање на принципијелно повезивање са непринципијелном опозицијом. Тај нихилизам не би био нарочито конструктиван, али би имао више смисла.

Стидљиво изнета идеја да само седање за сто са евро-нато опозицијом не значи и аутоматско улажење у њихово коло посебно је лицимерна. Којом аргументацијом се тај предлог оправдава као плод политичког прагматизма, док се истовремено питање подршке коалицији са напредњацима у две београдске општине третира као чин националне издаје? У истом тону се и изјава Милоша Јовановића о стању медија у Србији тумачи као додатни доказ његовог волунтеризма. А рекао је истину – да Вучић не контролише све медије у Србији и да неки медији врше притисак на Вучића. Вршили су и на Тадића, који исто није имао контролу над свим медијима, немојмо се правити да не знамо америчку игру.

Свеједно се та Јовановићева изјава тумачи као крунски доказ његовог напредњаштва. Интересантно да она стварно контроверзна и несхватљива изјава председнице ДСС у оставци Санде Рашковић-Ивић о геноцидности злочина у Сребреници није од проф. Антонића схваћена као доказ њеног припадништва евроатлантском кабалу.

opozicijaprotestizboriНешто, или, боље рећи, ништа не штима у том позиву на престројавање ДСС у евроатлантску композицију. Нема ни теоретског основа да се то разматра или он није представљен. Проста логика налаже да је бесмислено позивати на одговорност ново руководство ДСС за пропаст могућности таквог престројавања. И још даље из тога изводити оцене како је таква могућност саботирана у интересу напредњачке владе. И из тога даље закључивати како је Милош Јовановић због таквог става продужена рука Вучића. Превише ниско за аналитичара Антонићевог калибра.

КОЈИ ЈЕ СМИСАО МОРАЛНЕ ПАНИКЕ
Индикативно је и то што је професор Антонић, као и народни посланик Ђорђе Вукадиновић, за време власти жутих често умео да нађе похвале за појединачне, истина ретке, случајеве када је понашање српске владе или неког њеног члана макар формално или појавно било хвале вредно. А било је и таквих случајева. Индикативно по томе што протекле четири године такве или сличне похвале било ком потезу, било које напредњачке владе једноставно није било. А није да и у протекле четири године није било симболичних и само формално или појавно вредних потеза. Та разлика у критеријуму, или дупли стандарди острашћених међу аналитичарима, постаје очигледна тек кад се упореде и њихове синтезе тада и сада. Од објашњавања финих али тешко премостивих разлика између патриотских партија и слегања раменима за време Тадићеве владе, до готово невероватног позива на макар тактичко удруживање са Чедом, Чанком, Тадићем, Живковићем, Мићуновићем и дружином, на подизање заједничког стега демократске опозиције против Вучићеве власти.

Шта оправдава актуелно позивање на драстично престројавање ДСС ка евроатлантској опозицији и готово ламент над недостатком воље и храбрости да се макар разговара о формирању новог ДОС? Ако узмемо да се први ДОС и дан данас у неким круговима, махом по салонима београдског круга двојке, правда вишим државним резоном, било би изврсно интересантно чути аргументацију која данашњи режим и српске услове пореди са деценијом ратова, санкција, несхватљиве сатанизације и изнуривања до крајњих граница.

Као што рекох на почетку, део сам миленијалске генерације. Назовите је како хоћете. Оне која је морала да научи да се прилагођава, која је еру Интернета искористила да се образује, повеже, заради и бори. Да у немогућим условима успе да задржи малу разлику у способностима за разумевање и сналажење у свету данас, за својим вршњацима из неупоредиво уређенијих и материјално богатијих друштава. Чини се да смо у мањем заостатку него што су то генерације наших актуелних и бивших политичара и аналитичара у односу на своје парњаке из тих истих друштава.

Ми препознајемо важно од неважног. Ми смо превише цинични за дизање моралне панике. Ако ћемо подржати нешто радикално и драстично – а умемо да препознамо шта је радикално и драстично у датом контексту, тај предлог ћемо вагати врло прагматично. Ако је безвредан, радије не бисмо трошили ни минут драгоценог времена, ни атом преко потребне снаге да се о њему расправљамо.

savamaladssКада је о самом Милошу Јовановићу реч, пред њим и оним што после ове бесмислене буке ни око чега од ДСС претекне тек стоји трновит пут изазова. Нико код нас нема бланко подршку. Чекамо да видимо која питања постављају и које одговоре нуде, колико ће показати да су у току са тренутком и колико ће њему прилагодити свој наступ и своју борбу. Ако ишта, трендови спољних, геополитичких промена Србији иду наруку више него икада за живота нас миленијалаца. То би требало да пружи нешто сигурности и евентуално купи мало времена за ДСС да се сабере, осмисли и оживи своју политичку борбу.

Нови Стандард

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*