Vukašin Vučelić: O Haradinaju iz drugog ugla

Jedan albanski zločinac na slobodi manje je zlo od opakih iluzija u glavama mnogih Srba

0

1. Francusko-prusko naravoučenije

Posle serije poraza u ratu sa Pruskom (1870-1871), severni deo Francuske je bio okupiran od strane nemačke vojske. To je izazvalo šok i odbojnost francuske javnosti, ali uskoro su se našli oni koji su počeli da zagovaraju drugačiji stav. Deo lokalne štampe je počeo da tvrdi da su Prusi pre spasioci nego okupatori. Nepriznati prijatelji a ne dokazani neprijatelji. Bez njih bi se virus Pariske komune proširio i možda čak doveo do uspeha ekstremno levičarskog eksperimenta u Parizu i, kao konsekvencu toga, u sledećoj fazi, do preuzimanja vlasti na nivou čitave države od crvenih fanatika koji su ga lansirali.

Nekada s pravom, nekada sitnoposednički sebično, iz pomenutih – prema Berlinu sve naklonjenijih – desničarskih krugova, tvrdilo se: bolje kompromis sa Nemcima nego crveni pakao. Tu je bilo dosta istine. Međutim, brzo se stiglo u krajnost pa se iznuđena saradnja sa Prusima počela da pretvara u iluzije da su oni preko noći postali prijatelji Francuzima. To već nije bilo normalno. Jedno je pragmatizam iz koga proizlazi i dozirana kolaboracija, a drugo je političko slepilo i zanemarivanje osnovnih geopolitičkih principa. Nemačka je sa Francuskom imala suprotstavljene nacionalne interese i svakako joj je ostajala neprijatelj i kada je u nečemu bila koristan partner.

To se brzo i pokazalo. Usledila je za Francuze bolna aneksija Alzasa i Lorene. Posle nje su i oni koji su, gotovo dan pre toga, umišljali da se izrodilo prijateljstvo sa Nemcima – progledali. U krajnjoj liniji, društvena atmosfera je postala takva da bi svako ko bi ustvrdio prethodno, verovatno bio linčovan. Bez daljih iluzija i nacionalne paralize, Francuska se posvetila vidanju rana i jačanju, uz svest da je njena osnovna misija da povrati ono što joj je oteto. Alzas i Lorena su dobili sakralni značaj.

2. Staro neprijateljstvo

Vreme je da pređemo na naš slučaj. To ćemo učiniti u svetlu aktuelnih dešavanja sa Ramušom Haradinajom, ali ne radi njih, već u cilju celovitog sagledavanja stvari. Srbija, pogotovo njena politička kasta, šokirana je zbog toga što francuski sud tog dokazanog albanskog teroristu i zločinca nije isporučio Srbiji. I još je uz to dao sramotno obrazloženje da mu kod nas ne bi bilo omogućeno fer suđenje. Liju se zbog toga suze. Upućuju se Zapadu jake reči. Sumnja se u „vekovno srpsko-francusko prijateljstvo“. Zar to da nam urade braća Francuzi?

Ko je ovde lud? Oni koji su pustili Haradinaja ili naši političari koji sve navedeno govore? Pa Francuska je ’90-ih godina XX veka podržavala antisrpsku politiku Vašingtona i Berlina protiv Srbije, Republike Srpske i Srpske Krajine. Direktno je učestvovala u agresiji na RS a doprinela je indirektno uništenju RSK. Bila je deo NATO agresije na Srbiju 1999. godine. Njene specijalne službe, mediji i nevladine organizacije bili su uključeni u realizaciju prevrata 5. oktobra 2000, koji je utro put za okupaciju Srbije. A kada su prištinski separatisti 2008. proglasili „nezavisnost“ Kosova, Pariz je požurio da među prvima tog NATO monstruma prizna.

Da li je onda čudno što je francuski sud pustio Haradinaja? Da li je to iznenađenje? Da li su Vučić i Nikolić neuki ili naivni pa su očekivali drugačiju odluku? Naravno da je odgovor na sva pitanja negativan. Vest je kada čovek ujede psa a ne pas čoveka. Tako je i u ovom slučaju. Pre je začuđujuće što su Francuzi uopšte uzeli u razmatranje srpsku poternicu i privremeno ograničili kretanje kasapina iz Metohije nego što su ga na kraju ipak pustili da se vrati na Kosovo i Metohiju. Mada i tu postoji racionalno obrazloženje.

3. Francuske podlosti

Francusko pravosuđe je pomislilo da nije isključeno da Marin Le Pen pobedi. Posledica toga bi bilo oslobađanje Francuske od evroatlantske okupacije. Razume se, došlo bi i do velike kadrovske vrteške. Mnogi bi isplivali na površinu a oni koji su kao mondijalističke perjanice već dugo na njoj, počeli bi da tonu. Svesni toga, oportunisti raznih boja i pozicija počeli su da deluju. Jedni da bi se lansirali na vrh. Drugi da bi na njemu ostali. Svi su smatrali da je Haradinaj za to pogodan.

Ako Nacionalni front krene putem preuzimanja vlasti, hapšenje albanskog zločinca bi bilo tretirano gotovo mitski, kao početak francuskog sistemskog otpora evroatlantskoj dominaciji. U slučaju da se to ne desi i sve ostane po starom, čak i okoreli zagovornici kursa koji Francusku svodi na sredstvo u rukama globalne lihvarske elite ne bi mogli mnogo da se ljute zbog „neugodnosti“ koje je imao Haradinaj. Svakom normalnom je jasno ko je on, makar bio i tolerisan iz razloga svoje upotrebljivosti – zločinac – pa se ne da mnogo prigovarati sudijama i drugim činovnicima sistema koji su makar simulirali pokušaj uvažavanja prava.

Sve u svemu, u pitanju je bila jeftina politička igra, koja je izgubila smisao onda kada se pokazalo da je evroatlantski sistem toliko žilav da su velike šanse da će do daljnjeg pobediti u Francuskoj. Niko tu više nije morao da se pretvara da se Francuska setila svojih ideala pravde, pravičnost i čovekoljublja. Skinuta je maska i videlo se užasno, surovo i nečovečno NATO lice.

4. Snalažljivost a ne kapitulacija

Vlasti u Beogradu su zbog toga zanemele. Kao da su se probudile iz kome i počele da posmatraju svet očima srpskih frankofila iz vremena posle Prvog svetskog rata. Razočarenje. Bol. Bes. Otpočelo je lamentiranje na temu Francuska nas ne voli, EU nije pravedna, Amerika je pristrasna. I tako će biti par dana, a onda će Vučić ili neki drugih srpski političar da nam poruči da nam odlično ide u vezi sa razvojem svestranih odnosa sa našim „zapadnim prijateljima“.

Sramota. Kakvi prijatelji? Koji prijatelji? Zar je normalno da ih tako tretiramo i nazivamo posle svog zla koje su nam učinili? Krajem XX veka su nas stalno gazili, sada to rade povremeno, ali nikada od njih ne dobijemo ništa dobro. Kada nam učine povremeno nešto strašno, mi malo kukamo, pa onda opet sanjamo da smo prijatelji sa njima. Kod dela naroda to je kolonijalni sindrom, kod političke elite kvislinška mizerija.

Mali smo i slabi. Moramo da tražimo način da opstanemo. Nemamo kud već da se velikima sklanjamo sa puta da nas ne zgaze. Prinuđeni smo da pravimo ustupke. Ali sve to do neke granice kada je besmisleno ići dalje. Ustupci se prave da bi se opstalo a ne da bi nas neprijatelj bezbolnije progutao. Nije cilj sebe uništiti već kupiti bar slamku spasa. To se kod nas često zanemaruje ili, tačnije, političari to zanemaruju i nacionalnim interesima plaćaju danak za vršenje vlasti. Nisu oni glupi već su sebični! I nije problem u kolaboraciji već u meri koja nju čini kvislinškom!

5. Zločin i nagrada

Da bi sebi čuvali čast i rejting, mnogi vladajući i opozicioni političari moraju da nas lažu da su nam neprijatelji postali prijatelji i da sa njima može da se nađe neko rešenje koje je dobro i za nas. E, to je već laž. Možemo da izbegavamo veću nesreću i probamo da skupimo snagu, i ništa više od toga. Nema nikakvog dobrog rešenja sa NATO snagama. Gaziće nas koliko god mogu. Na nama je da im sužavamo prostor za to dok ne dođe prilika da im se realno suprotstavimo. A ne da obolimo od Stokholmskog sindroma i poistovetimo se sa neprijateljima.

Iz tog ugla je dobro ovo što se dogodilo sa Haradinajom. Smanjuje se time mogućnost da budemo žrtve indoktrinacije od strane ovdašnjih NATO lobista u vlasti i van nje. S druge strane, oni u političkim strukturama koji još nisu izgubili nacionalnu dušu dobijaju podsticaj da istraju. Toliko su nam zla već učinili zapadni lažni prijatelji da jedno više ili manje mnogo ne znači sa stanovišta bilansa zla. Međutim, simbolički, ovako veliko zlo kao sa Ramušom mnogo znači u pogledu sprečavanja da nadvlada totalno ludilo i poverujemo u NATO fantazmagorije o našoj krivici i nevinosti onih koji su zapravo simbol pakla.

Francuzi su krajem XIX veka brzo razumeli ko su im neprijatelji. Nisu se zavaravali i dozvoljavali da budu zavaravani. Po tome se vidi da su tada bili velika nacija. Danas to više nisu. Dopustili su da padnu na nivo evroatlantske kolonije. Ponosni galski petao postao je jadno pile. A srpski orao? Da li je i njemu suđeno da bude umesto mitskog bića sa dve glave, bedna ptica sa pola mozga? Da stvari budu po nas gore, Francuzi su teško podneli otmicu zemalja koje su bile tek delimično njihove; osvojene su u 18. veku i umnogome bile nemačke u pogledu stanovništva. Kosovo je naše hiljadu godina a Alabanci su tu uljezi. Velika je to razlika!

FSKSRB

POSTAVI ODGOVOR

*