Вуле Журић: Мање од игре

0

Након фудбалске утакмице коју су, почетком марта, „на нашем највећем стадиону” одиграли Црвена звезда и Партизан, нећемо погрешити ако кажемо да је вечити дерби „само реч, и ништа више“!

Деконструкција највећег домаћег спортског догађаја траје колико и распад Југославије и покрпљавање Србије, али оно што се дешавало на терену и на трибинама стадиона „Рајко Митић” поколебало би и најдобронамерније оптимисте. Играчи оба тима више су се свађали са судијама него што су играли фудбал, судије су грешиле кад год им се за то указала прилика, а навијачи који су платили карту да би гледали утакмицу нису то могли због хулигана који су бесплатно ушли на стадион да би га запалили.

Ко није био на стадиону, могао је да гледа ту бруку и срамоту једино ако се претплатио на пакет кабловских спортских канала, јер домаћи фудбал одавно не можете да гледате на каналима Јавног медијског сервиса. Попут многих других спортова, и „најважнија споредна ствар на свету” не припада више свету физичке културе, већ полусвету „спортских” кладионица. Али, ако је и тако, за оно што се те мартовске суботе дешавало на београдској „Маракани” требало би измислити неки нови кладионичарски знак, јер коначни резултат није био нерешен, већ – нерешив!

Што се фудбалске игре тиче, нерешива је енигма: како то да наши фудбалери по домаћим теренима углавном шетају или тек трчкарају, док чим оду у неки инострани клуб – јурцају као да их је ујео обад?! Одговор на ово питање додатно компликује истоветно индолентно понашање иностраних фудбалера, којима на нашим стадионима ноге напрасно „отежају”, па се и они вуку као пребијене мачке до последњег судијског звиждука.

Сви се слажу да је на „пуним трибинама лудих навијача” атмосфера много живља него на фудбалском терену, али оваква живост доноси превише мртвих и рањених и премало идентификованих, осуђених и упућених на издржавање дугогодишње затворске казне. И колико год пута да смо чули како постоји рецепт за опоравак домаћег фудбала, толико пута смо чули да држава нема капацитет да се обрачуна с хулиганима.

Али, сва је прилика да је и томе дошао крај! Наиме, баш некако у време док су „навијачи” на вечитом дербију палили столице, бацали бакље у терен и сасвим природно тукли сина Јована Мемедовића, извесни руски фудбалски званичник предложио је да се хулиганизам претвори у спорт, па да се на предстојећем мундијалу, већ наредног лета, у аренама организују туче навијачких екипа. Баћушка није пропустио прилику да при изношењу овог „конструктивног“ предлога поштено извређа енглеске хулигане који, по њему, не знају добро да се лемају, али није објаснио како спречити нереде на трибинама арене у којој се одигравају нереди и да ли би кладионице примале опкладе на исходе ових озваничених масакара.

Колика би била квота за неки лепи, мали хулигански геноцид?!

И немојте се изненадити ако кроз коју годину, уместо утакмице у којој Барселона из чиста мира ували Пари Сен Жермену шест комада, на РТС-у, у термину Лиге шампиона гледате макљажу у оквиру Лиге хулигана. Чак и ако се то не деси тако скоро, фудбал је, а нарочито овај наш, постао мање од игре!

Ненад Бјековић рече како је последњи вечити дерби био досаднији од балета. Удружење балетских уметника Србије још није реаговало на ову увреду, али пре ће бити како су недовољно залагање играча, претерано залагање стручних штабова, очајне судије, кршење свих могућих правила игре и насиље на трибинама слика и прилика актуелне предизборне кампање.

Исти ће бити и резултат. Дакле, не нерешен, већ – нерешив!

ПОЛИТИКА

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*