За 100 метара воде: ​Суецки канал као геостратешка окосница 19. века (ФОТО)

0

Kако су Британци контролисали Гибралтар, за 19-вековну Француску је Суецки канал представљао адут који се није смео испустити

Територија Египта је, иако једна од колевки људске цивилизације, дуго времена за Европљане била готово апсолутна непознаница. Од доба крсташких ратова, који су ову територију дефинитивно оставили под утицајем исламске културе и поретка, наспрам хришћанске Европе, све до времена које се популарно назива добом Наполеонових ратова, контаката готово да није било.

Наравно, идеја о освајању Египта је присутна кроз читаву људску историју, а од како је Лајбниц саветовао Луја XИВ да освоји Египат, та идеја се кроз читав XВИИИ век провлачила кроз списе и трактате француских мислилаца, попут Соазела и Рејнала. Идеја о освајању Египта је, разуме се, имала веома чврсту економску подлогу. Велики трговци и бродовласници Марсеја и других француских медитеранских лука су одавно одржавали везе са Египтом и свако јачање тих веза је могло само повећати профит.

У јеку француско-британског сукоба на прагу XИX века, млади Kорзиканац у француској служби, а потоњи император, Наполеон Бонапарта, тражио је прави одговор на британску континенталну блокаду. Именован за команданта тзв. енглеске армије, имао је задатак да се обрачуна са Енглезима, као јединим непобеђеним непријатељем, након мира у Kампоформију 1797. Већина француског вођства, тадашњи Директоријум, била је за директни десант на британске обале, али ту наилазимо на незгодан терен неповерења, односно осећања зависти и страха према војсковођи који је већ постао довољно јак да угрози позиције директора и сам поредак Француске.

1433674539_reuters-pariz-trijumfalna-kapija-inscencija-povratka-napoleona

Наређење о десанту је врло вероватно издато са циљем да се Наполеон упропасти. Наполеон је правилно схватио да је кључ за пораз Британаца освајање Египта, иако идеја пер се и није нова. Наиме, Таљеран је нешто раније, 1797. објавио реферат под називом „Преимућства нових колонија у савременим условима“, видевши освајање Египта као могућност да се надокнаде губици у колонијама које су припале Енглеској.

На руку овој тези је ишло и све драстичније пропадање Османског царства, које је било суверен Египта. Искрцавши се 1798. године на западном ушћу Нила, Наполеон је имао намеру да пресече трговину између Британије и Индије. Сама египатска експедиција је за циљ имала прокопавање канала, односно уништавање Суецког земљоуза, како би на тај начин Француска добила монопол над трговином са Индијом.

Младом генералу је, ипак, било јасно да је такав подухват у поморском и финансијском погледу, практично немогућ, а тајна извиђачка експедиција коју је предузео у фебруару је учврстила његова уверења. И већини савременика је било јасно да је директна инвазија на Британију далеко од реалних могућности, па је тако и руски посланик у Цариграду, кнез Kочубеј писао: „Можда се ја варам, али сматрам да он (Наполеон) неће бити тако глуп да се прихвати задатка који ће замрачити целокупну његову славу“. Морамо нагласити да је и египатска експедиција имала, ако не веће, а оно барем пођеднаке ризике, али овде се једноставно радило о питању части. Египат је ипак био „крај света“ и тамошњи пораз, како је историја и показала, имао би далеко мање последице и по Наполеона самог и по Француску.

Децембра 1798. Наполеон је у „извиђање терена“ послао Жак-Мари ле Пера, како би утврдио руту будућег канала. Kао поносни члан француског Института, Наполеон је у експедицију повео групу инжињера, са задатком да пронађу стари канал и испитају могућности прокопавања по истој рути. Ле Пер је успео да пронађе трагове старог канала, који је спајао Нил са Црвеним морем, али је погрешно закључио да је ниво Црвеног мора 8,5 метара виши од нивоа Средоземног, те да би изградња канала захтевала додатне бране и уставе, што је био озбиљан градитељски подухват за који у датом тренутку није било могућности. Од подухвата се одустало, а и читава Египатска експедиција је убрзо пропала. Претпоставка о последицама се показала као тачна, и пред Наполеоном су тек биле године славе, па је египатска епизода убрзо и заборављена.

a-195301_14762900287

Међутим, идеја о каналу ће током XИX столећа све више добијати на актуелности. Британија је, у складу са својим интересима, желела да очува стабилност регије, те је пружала подршку Османском царству, као, барем номиналном суверену, желећи пре свега да спречи француски утицај, који би омео трговину са Индијом.

Током педесетих година XИX века, Лесеп је поново оживео идеју о прокопавању канала, којој се највише противио Роберт Луис Стивенсон, творац прве локомотиве и железничког саобраћаја. Стивенсон је, наиме, изградио железничку пругу пратећи некадашњи британски копнени пут, од Александрије до Суецког залива. Водећи британски кругови су такође били против канала, залажући се за очување копненог пута. Међутим, краљ Виљем ИВ је још тридесетих година писао лорду Палмерстону о значају зближавања са Египтом, као споном између Британије и Индије. У прилог томе иде и чињеница да би овај пут био доста краћи од поменутог копненог. Палмерстон, који је установио догму британске спољне политике о непостојању вечитих савезника или вечитих противника, претпоставивши им само вечити интерес, сматрао је да треба искористити све што Британију не би коштало људства или новца.

А тадашњи интерес је био баланс између египатског кедива и Османског царства. Османско царство је читавог века представљало тампон-зону у британско-руском сукобу, а у овом периоду је потоњи био посебно наглашен, те је и резултирао Kримским ратом (1853 – 1856.). Kако је постојала опасност да се акцијама у Египту – који је био под посебним статусом и где је владао кедив Саид-паша – Турци гурну у наручје Русије или Француске, Британци су се уздржавали од било каквог деловања.

Французи су, са друге стране, искористили заузетост Енглеске и Турске у Kримском рату, знајући и за настојања Саид-паше да по сваку цену „позападњачи“ Египат, и придобили његову наклоност за изградњу и коришћење канала на 99 година, уз египатску радну снагу и са 55 одсто удела.

a02_14762900764-1
Ипак, у периоду изградње канала, било је питање престижа и националног поноса са једне стране, и војно-економске жеље да се спречи француски утицај у Египту са друге стране, наспрам реалних бенефита канала. Суецки канал би потпуно негирао значај Гибралтара, што би у крајњој линији значило да Британија престаје бити једини господар Медитерана. Са друге стране, британско противљење има и врло чврсту економску позадину, посебно међу крупним индустријалцима попут Стивенсона, који је оправдано страховао да ће канал његову железницу довести у други план. Историја ће, међутим показати, да је у првих 13 година постојања канала, око 80% терета превезено управо на британским бродовима. Пажљиво пратећи ситуацију, Британци су користили право пловидбе каналом уз паушалну накнаду, практично – путарину и чекали своју шансу, која ће им се убрзо указати.

Саид-паша се неконтролисано задуживао, уз експлоататорске и практично изнуђивачке услове европских банкара, те су Британци 1875. откупили његов удео у концесији за врло мали новац, будући да је Египат банкротирао и у потпуности пао под финансијску контролу Британије и Француске. У Египту је убрзо букнуо народни устанак, будући да су услови дужничког ропства према европским финансијским моћницима пали на терет становништва, што су Британци искористили, и под изговором одбране легитимног владара освојили Египат 1882. Тако је почела епоха тзв. „јагме за Африком“, која ће у коначници резултирати Првим светским ратом, као последицом незадовољства Немачке, која је у колонијалној подели остала кратких рукава.

 

 

Солидарност рс

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*