За његошевску Црну Гору

0

Испричаћу вам најприје једну источњачку легенду. Моћни чаробњак, који је желио да уништи неко краљевство, просуо је чаробни напитак у бунар из којег су сви захватали воду. Ко год би је окусио, полудио би. Већ сјутрадан, сви становници краљевства пили су ту воду и сви су полудјели, изузев краља који је имао засебан бунар за себе и своју породицу.

Када су становници тог краљества сазнали за нове законе, били су убијеђени да је њихов владар сишао с ума и почео да издаје сумануте наредбе. Разјарена гомила опколи дворац и затражи од краља да се одрекне круне. Краљ је, сав очајан, већ био спреман да оде с престола, али краљица га спријечи, рекавши: „Хајдемо и ми, сад одмах, на тај бунар да се напијемо воде. Тако ћемо постати исти као они.“

Речено – учињено: краљ и краљица попише воду лудости и почеше да говоре којекаве глупости. Чим су то чули, њихови се поданици предомислише. И краљ је несметано владао до краја живота.

У Црној Гора, данас, обрнут је случај: код нас је прво „краљ“ попио воду из бунара у који је усут „чаробни напитак“, а онда су то учинили и његови поданици, па чак и његови најљући политички непријатељи. Ријеч је, наравно, о општеприхваћеном мишљењу да ћемо укључењем евро-атлантске интеграције, као неким чаробним штапићем, ријешити све проблеме.

То најбоље илуструје помама за формирањем невладиних организација. Већ више година, свако у Црној Гори ко не зна шта ће са собом, формира невладину организацију, надајући се даће тако „јести хљеба без мотике“. По неком то и успије – знам неке познате фаце из невладиног сектора које имају по пет-шест станова и исто толико пословних простора, и којима се додворавају и режимлије и опозиционари, јер ако ништа друго – платиће им пут у иностранство на неки семинар или ће им дати донацију за штампање књиге.

С друге стране, европски и свјетски финансијски моћници који директно, или преко невладиних организација и партија, понешто улажу у ове просторе, рачунају да сјутра опљачкају десет пута више. Глобални финансијски свијет личи на ону стару америчку даму која сваке године руши по један сиромашни кварт у Напуљу помоћу „игре са картама“, из чувеног филма Луиђија Коменчинија, игре у којој је довољно да имате у каси више новца од противника, како бисте побиједили у последњем дијељењу.

Без царина, незаштићена на европском брисаном простору, наша привреда је осуђена на потпуно нестајање, куповаћемо ускоро само стране робе, што је и један од циљева Запада – да постанемо потрошачи њихове понуде.

Но, није кључни проблем у материјалној пљачки, па чак ни у томе што „поштена“ Европа жмури на овдашњу корупцију и криминал сваке врсте. По нас је кобније духовно пустошење. Већина невладиних организација и партија, надајући се (с правом) да ће тако лакше добити подршку од страних ментора, на сваки елемент националног идентитета, а од скора чак и на Његоша, гледа као на својеврсну јерес.

А што доноси денационализација, односно шта њоме губимо, најбоље је описао руски теoлог Иван Иљин у књизи Пут духовне обнове: „Денационализујући се, човјек губи приступ најдубљим бунарима духа и светом огњу живота, јер су ти бунари и тај огањ увијек национални: у њима су уграђени и живе читави вјекови свенародног рада, патњи, борби, созерцања, молитви и мисли.“

Код Римљана је прогонство означавано ријечима: „забрана воде и ватре“. И, заиста, човјек који је изгубио приступ духовној води и духовном огњу свога народа – постаје одрођени изгнаник, обескорењена и јалова скитница по бјелосвјетским друмовима…

И само пробуђена и ојачана духовност – отаџбина као организам духовне културе – може бити у стању да нађе приступ бунарима туђег националног духа. Тада се човјеку открива свељудско братство, братство свих људи пред лицем Божјим, али то братство неће бити интернационално, него наднационално. Сликовито говорећи, само са своје родне планине човјек може да сагледа туђе планине. Појмити дух других народа може само онај који је учврстио себе у духу свог народа.

Залуд нам све ако не очувамо своје културне и духовне вриједности, а не можемо их очувати са оваквим школским програмима, оваквим медијима и оваквим странкама и невладиним организацијама. Све ће бити залуд ако умјесто европских „чаробних напитака“, наша дјеца не почну пити воду из нашег бунара мудрости.

 

 

 Донко Ракочевић

Седмица

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*