За СДС је однос према Мектићу тест да ли су (остали) вера или (постали) невера!

0

Српска демократска странка (СДС) је годинама, тешком муком, стварала и успешно на крају створила Републику Српску. Њена историјска улога је велика, заслуге су огромне, па се слободно може рећи да је СДС славна српска странка. Но, времена се мењају и од старе славе се не живи. Управо славно име и историја, још више обавезују СДС да и у садашњем тренутку буде странка дорасла задатку, која ће проћи тест и ове епохе. Изговора не сме бити, јер је ова странка одолевала и у много тежим временима, од ових сад. Ако сада неповратно склизне ка оној политици ка којој никако не сме, то није до тешког времена, него до лоших и недораслих људи у њој. Надамо се да су још увек у СДС такви негативци у мањини и да ће позитивци у странци на крају однети превагу. Српској је преко потребна јака, али она права, изворна – Српска демократска странка, а не она са ,,визијом’’ Драгана Мектића и/ли Александре Пандуревић.

Данас није 1992. година и Република Српска није у рату, односно није у оружаном сукобу, али је зато у перманентном политичком рату за свој опстанак. Попут ваздуха јој треба стална будност и опрез, али и велика мудрост и промишљеност – као што су 1992. преко потребни били тенкови и остала оруђа. Када је требало узети оружје у руке и пушком бранити српски народ западно од Дрине, СДС се ставила у функцију заштите националних интереса и била је предводник у одбрани државотворности српског народа на том простору. Ни постдејтонски период није био нимало лак, обзиром на разна хапшења, прогоне од дела међународне заједнице, црне листе, константне атаке и на лидере СДС и на Републику Српску уопште, несносне притиске и насилна, противправна смањивања надлежности РС, чак смо имали и несрећне поделе унутар српског корпуса, тензије између паљанске и крајишке струје, са опасним кулминацијама 1997/98. малтене на ивици оружаних сукоба итд. Двадесет година касније, чини се као да су се улоге потпуно промениле, па сада Додик важи за најтврђег националисту и формира за изборе коалицију под називом Патриотски блок, док СДС предводи на нивоу Српске опозициони, а у Сарајеву владајући Савез за промене, који се сматра умеренијим. Српска демократска странка, последњих година је фокус стављала на економију, криминал, корупцију, персоналне нападе на Додика, а избегавала је велике статусно-политичке теме и била релативно ћутљива на разне отровне стрелице из Сарајева, на које није реаговала баш увек и како је морала. Не заборавимо, да, иако је на нивоу Српске опозиција, СДС, са српским коалиционим партнерима у Сарајеву, представља Републику Српску и без обзира на личне анимозитете према владајућим структурама у РС, сви српски представници у власти на нивоу БИХ су дужни да воде политику у складу са интересима и само са интересима Српске, иначе они престају да буду суштински српски представници. Они не представљају некакву Босну и Херецеговину, него су делегати Републике Српске и њени представници у Сарајеву. Страначке и коалиционе интересе дужни су да оставе по страни, када је у питању Република Српска. Потпуно је легитимно и нормално нападати Додика око тема попут корупције, криминала, свеједно да ли су те оптужбе истините или не, оне као такве су свуда део политичких борби, нападати за све оно што евентуално не ваља у Српској, уосталом сигурно су неке критике и сасвим на месту, и то је нормално у страначком надметању. Али место за те нападе може да буде само Бања Лука и Скупштина Републике Српске, а никако Сарајево. Унутрашњи политички однос на нивоу РС и унутарсрпска трвења, треба што више раздвојити од Сарајева и уопште БИХ – политички систем Републике Српске треба  што више херметички затворити према Федерацији и штитити га од свих могућих уплива Сарајева и преливања политичких односа из БИХ на РС.  Да трагова Сарајева, али и међународне заједнице има што мање у Српској, па и када имамо оштре полемике, да то остане у домену унутрашњег међусрпског дијалога и питања, где се странке надмећу око различитих политичких и економских програма, али фундаменталне ствари, које се не доводе у питање – остају исте за све и око тога треба да постоји велики консензус. Српски народ са друге стране Дрине, чини се, још увек има знатно већу свест о тој нужности, него што имамо ми овде у Србији – где не постоји консензус ни око неких највиталнијих ствари, а добри примери потврде зрелости народа у РС су неуспех преливања нереда из Федерације у фебруару 2014., као и достојанствено протицање митинга и контрамитинга у пролеће 2016., где није било никаквог међусрпског сукоба, а две стране су се и у порукама и у иконографији скупова малтене такмичиле која је српскија. Но, константно се ради на томе да се таква свест нагриза, а управо поједини политички фактори међу Србима, свесно или несвесно, раде у прилог томе.

Чини се да СДС није учинила довољно последњих година у томе да много оштрије брани интересе Српске према споља – било то Сарајево, међународна заједница. Данас је Српској, и у СНСД и у СДС, потребна мудрост, али и минимални консензус према Сарајеву – као што су 1992. биле потребне пушке. Када Додик брани позиције Српске према Сарајеву, иза тога мора да стане и СДС, јер тиме се шаље порука међународној заједници најпре, да иза тога стоји цео српски народ, а не само Додикови гласачи. Много је теже странцима да се играју са покушајима одређених ревизија и Дејтоном 2 на српску штету, ако знају да иза отпора било каквој унитаризацији стоји цео српски народ, и да то надилази све страначке разлике и сукобе. Стиче се утисак у последње време, да неки утицајни страни фактори у БИХ гаје одређену наду, да би склањањем Додика и променом власти у РС, тзв. проблем функционалности БИХ, онако како они тумаче био решен. Не можемо знати, да ли су таква обећања добили од неких људи из Савеза за поромене, чији је стожер СДС, или су њихове наде одраз погрешне перцепције и недовољног познавања менталитета српског корпуса у РС. Више бисмо волели да је то само плод њихове лоше процене, ничим обећане и поткрепљене у реалности, али се бојимо да они нису толико наивни, јер озбиљно се баве својим послом. Постоји увек и та могућност, да им је неко од српских опозиционара обећао пробој у том смислу, а они њему можда помоћ у освајању власти. Надамо се да се у том смислу опозиција у Српској, ипак разликује од опозиције у Србији, јер многи су и животе ризиковали за Српску. Не иде да исту (свесно) руше. Задатак свих српских актера у Српској је да креирају у што је могућој мери такав систем, да када су у питању функције, надлежности и опстанак Српске, апсолутно буде небитно која је странка на власти, јер ће све подједнако то да бране. Чак би било пожељно и да се надмећу међусобно у томе, која ће тврђе да брани Српску пред Сарајевом. Део СДС-а, својом реториком последњих година, жестоко се удаљио од овог изворно СДС-овског принципа.

Једно су унутрашња препуцавања у Српској, а сасвим друго када је у питању однос према Сарајеву. Формално је СДС у коалицији са СДА на нивоу БИХ, али то је и ХДЗ БИХ, па Човић никада не пропушта да жестоко одговори на разне испаде свог коалиционог партнера Изетбеговића. Много се више бори против политичког Сарајева, са којим је опет кажемо званично у коалицији попут СДС, него што се бави својим хрватским ривалима са којима се директно бори за гласове.  Српска демократска странка, при чему се посебно истичу одређени појединци, скоро сваку Додикову опаску ка Сарајеву или према Србима неблагонаклоном делу међународне зједнице, тежи да представи као популизам, замајавање јавности, скретање пажње итд. Сигурно је да сви владари у некој мери, злоупотребљавају тај дискурс, и увек теже да себе представе као ексклузивне заштитнике националних интереса, а друге као издајнике. У том смислу и Додик и СНСД су у више наврата претеривали у нападима на опозицију. Но, ако неко даје Додику за право да форсира тај, иначе штетан дискурс по РС, како су он и његови једини прави Срби, а опозиција њему издајничка – то је најпре Драган Мектић. Лично сам мишљења, да Мектић није неки капацитет, који свесно разара Републику Српску и српски народ, а највише своју СДС, већ сам пре склон да његов интелектуални склоп оценим таквим да му је максимум да буде тзв. корисни идиот, што не значи да су његови иступи мање опасни и штетни по Србе, Српску и СДС. Сама чињеница да је постао миљеник многих сарајевских медија, чак и оних АИДовских, да га радо преносе, јер им његове изјаве одговарају, треба да забрину. Преносе га све чешће утицајни страни, западни медији најпре, и то они који Скапаротијевски гледају на Србе као реметилачки фактор – опасне мале Русе. Мектић се толико погубио у последње време, да је почео да прича о наводном геноциду у Сребреници, потреби катарзе српског народа, да хвали македонски сценарио и Заева, да сценарио пута ка НАТО препоручује и у РС, а од свега је најопасније што је неке Србе, макар му били и политички противници, представљао неосновано као опасну разуларену банду, паравојне формације које су под руском контролом, чиме је ишао на воденицу онима који би да нас као народ означе проруским реметичачким фактором на Балкану и као главни њихов проблем. Мектић је скромних капацитета, и можда није способан да схвати колику штету наноси тим све чешћим иступима, али га то нимало не аболира. Још мање аболира његову странку, у којој сигурно има доста људи који су итекако способни да у потпуности схвате размере Мектићеве деструкције. Председник Вучић, кога је неколико пута Мектић јавно покушао да завади са Додиком, рекао је у једној емисији колика је глупост цела прича око тзв. Србске части и измишљене опасности од српских паравојних формација. Мектић, међутим, упорно форсира ту причу, али зато скаче као опарен и хитно демантује све наводе о опасним радикалним исламистима и повратницима са блискоисточних ратишта, а ни Аскери му нису нешто баш боли очи колико непостојеће српске паравојне формације. Да невоља буде већа, активно се укључио да ту хистерију подигне на што виши степен, чиме је нанео немерљиву штету српском народу, ком би највећи циљ требало ваљда требало да буде избегавање изложености било каквом радару апропо руско-западног сукоба. Чак и да се ту нешто стварно дешавало, српски представник не би требало да подстиче приче које српском народу цртају мете на чело и привлаче позорност на себе оних који газе. Не нарочито интелигентни Мектић, који се јавно хвали дружењем са Алијиним Зејдом Дукменићем, мисли да ће бити већи, паметнији, политички успешнији, ако га у што више медија има и ако одвали што више бесмислених изјава, којима по правилу наноси велики штету. У бесмисленим изјавама у стопу га прати страначка колегиница Александра Пандуревић, која диже панику и предвиђа крваве обрачуне по Српској, не схватајући да наноси штету, као што они који неосновано тврде да је Север Косова највећа мафијашка рупа, наносе штету Србима на Космету.

Српска демократска странка се све више осипа, многи су је напустили, а последњи у низу од крупнијих играча Борислав Бојић. Након помало безличног и не баш харизматичног Босића, чини се да ни Говедарица у том лидерском смислу не стоји много боље. А требало би да се потруди, уколико жели неки успех, јер на овим просторима људи гласају махом за харизматичне лидере, барем док им харизма не избледи. Обзиром да припада млађој гарди, чини се да му фали много рада на имиџу и труда да постане неко препознатљиво лице, које је допрло до најширих слоејва становништва. Додик је, са друге стране, успео да се у потпуности изгради као харизматични лидер, вођа, скоро да је догурао и до култа личности. Далеко боље стоји са рејтингом као појединац од сопствене странке. Јаке личности у политици имају и неке предности, али и мане, обзиром да је важан систем и шта остаје после одласка јаког лидера.

Уместо да СДС што више Говедарицу истиче у медијима и широј јавности као лидера, или неке доказане страначке људе, који ипак имају нешто иза себе попут Бјелице, Мићића, Миличевића и сличних, највише се јавно експонира једна штеточина попут Мектића. Тиме се нарушава и углед СДС, јер бољи од њега не долазе у етар ни близу онолико често колико Мектић, који  сваком изјавом осрамоти странку и спусти јој рејтинг. Након изјаве о ,,геноциду’’ у Сребреници и катарзи, али и упорног заташкавања нивоа исламистичке опасности са једне, а пренадувавања и измишљања српске опасности са друге (Ноћни вукови, Србска част и остале измишљене паравојске) чиме навлачи на Србе опасност и пажњу разних Скапаротија , чак и јавног противљења наоружавању МУП-а РС, као да је то Додиков приватни МУП, а не Министарство које штити целу Српску и које би и СДС могао да води ако би освојио власт – све су то разлози да СДС преиспита своју политику и има ли места оваквима у њеним истакнутим редовима. СДС мора што пре да се изјасни о штеточини Мектићу, и да каже да ли његови ставови одражавају политику странке. Уколико се СДС не одрекне Мектића и њему сличних, онда са жаљењем можемо констатовати да је она права изворна СДС престала да постоји и да је за Српску једнопартијски систем тренутно једина опција, док се не појаве неке потпуно нове снаге.

Урош Николић, Националист

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*