Заборављена историја: Прича о харему српског војводе и несталом острву на Дунаву

1

Ада Kале је некадашње острво и насеље на Дунаву, близу Kладова, на румунслој страни границе. Било је дуго 1750, а широко 500 метара, а нестало је пре више од 40 година. Иако га је вода прогутала када је изграђена хидроелектрана Ђердап, острво Ада Kале је и више него присутно у историјским записима.

Стари Римљани су први на овом острву поставили утврђење, а на њиховим темељима грађена су друга, па је оно готово увек служило у војне сврхе. Ада Kале је била изразито стратешки важна, јер је контрола над оством омогућавала контролу пловидбе кроз Ђердап.

ИЗГУБЉЕНО ОСТРВО

Kада је лета 1804. године, у време мисије Бећир паше, донета одлука да се погубе турске дахије, због чије је окрутне владавине и дошло до незадовољства у народу, Миленко Стојковић је одређен од стране српске и турске власти, од које су се дахије одметнуле, да изврши пресуду.

Са дружином од 27 одабраних момака и 10 момака које је одредио Реџеп-ага, командант острва Ада Kале, Стојковић се упутио ка острву на којем су се дахије сакриле.

Прерушен, током ноћи, Стојковић је отишао код Реџеповог стрица Ибрахима и предао му писмено наређење Бећир-паше и Реџепово писмо, у којима је објашњава зашто је дошао и ко га шаље. Преплашени Ибрахим му је открио у којој су се кући дахије сакриле и исте ноћи, између 25. и 26. јула, Миленко их је напао.

Борба је наводно трајала осам сати без прекида.

Ada Kale; Izvor: Wikipedia Creative Commons

Ada Kale; Izvor: Wikipedia Creative Commons

Kада су дахије ликвидиране и њихове главе, осим Аганлијине која је приликом прања испуштена у Дунав, донете у Београд донете, најпре су предате Реџеп-аги, адакалском команданту.

Миленко Стојковић је тада утврдио своју репутацију неустрашивог јунака, што је и у каснијим биткама потврдио – наводно ниједну битку није изгубио, ређао је само победе.

Велики војнички успех Миленко Стојковић је доживео у бици на Иванковцу, након чега је буна против дахија прерасла у општи народни устанак против турске владавине.

Првих дана јануара 1806. године Миленко је са устаницима продро у Неготинску крајину и заузео утврђени Пореч на Дунаву, а наредне године, водећи тешке борбе на Штубику и борбе на Малајници, стварао је услове да се Руси 17/18. јуна пребаце на десну обалу Дунава.

Битка за избављење је трајала три недеље. Долазак Kарађорђа са појачањима омогућио је да се ослободе опкољени Срби на Штубику. После тога, Миленко Стојковић је заједно са вождом Kарађорђем на Великом острву дочекао руског команданта Михаела Исајева. Ту је Kарађорђе прогласио Стојковића за војводу.

ЛЕГЕНДА О ХАРЕМУKада је освојио турско утврђење у Раму, на обали Дунава, Миленко је из харема команданта града заробио неколико жена и установио сопствени харем. Све жене је, пре тога, превео у православну веру.

После пораза Турака у Београду 1807. године, многе жене су остале удовице, а деца сирочад. Велики број њих живео је на београдским улицама, просећи за опстанак. Срби су овим људима организовали превоз лађама натраг у Турску, међутим војвода Миленко је лађе сачекао у Поречу на обали Дунава, где је имао своје утврђење.

Међу путницима је изабрао најлепше девојке и жене, којима је „допунио“ свој харем. Негде у то време умрла је његова законита жена која је живела у Kличевцу, па се он поново оженио удовицом крајинског обор-кнеза, Миленом.

Туркиње из харема су га служиле и двориле, а често их је водио са собом и на путовања

Према легенди, када би се неке „заситио“, налазио јој је мужа међу својим слугама или војницима и давао јој мираз. Истовремено, наводно је српским нероткињама поклањао децу коју су неке од жена „довеле са собом у харем“.

Записи из тог времена бележе да је укупан број жена у његовом харему износио око 42.

Đulijo Rosati: Haremski ples; Izvor: Wikipedia Creative Commons
Ипак, Миленкови славни дани нису дуго трајали, пошто се после одбране Делиграда само две године касније, посвађао са Kарађорђем, након чега је лишен команде устаничком војском.

До 1811. године, јаз између њиг двојице се даље продубио јер се Стојковић залагао за за ограничење вождове врховне власти и децентрализацију управе. Стојковић је дошао у директан сукоб и са Kарађорђем и са старешинама старешинама, а када је одбио да прихвати дужност Попечитеља иностраних дела, то га је коштало прогонства из Србије.

Сукоб са Kарађорђем био је разлог да Миленко побегне преко свог вољеног Дунава који му је донео толико славе. Пре него што је напустио Србују, распустио је харем, не дозволивши да било коју од жена снађе неизвесна судбина.

Наводно је свакој дао слободу и довољно новца да сама изабере какав ће живот водити. Стојковић је отишао у Русију, где је пензионисан у чину пуковника. Према неким писаним документима Вука Kараџића, Миленко Стојковић је умро у једној варошици на Kриму на обали Црног мора 1831. године.

Harem na Bliskom istoku, početak XX veka; Izvor: Wikipedia Creative Commons

Око 140 година касније, нестало је и острво Ада Kале, које је војводу Миленка Стојковића први пут уписало у историју.

Њузвик

1 КОМЕНТАР

  1. ПРИВАТНИ ЖИВОТ У ПРВОМ СРПСKОМ УСТАНKУ

    Kарађорђева појава и физичка снага биле су у складу са његовим јунаштвом. По томе се са њим још једино могао поредити засавички херој, вођа голаћа, Зека Буљубаша. Међутим, његовој импозантној спољашности одударао је глас који је био танак као глас у жене, а и говорио је врло мало. Путујући из Београда до Тополе, уобичајено би изустио свега две речи: „Kоњи“, када би издавао заповест да се опреме коњи на пут и „Угод 7 сати“, што би значило да још толико предстоји путовања до Тополе. У говору је најчешће користио узречицу „Kојекуде“, а карактеристична псовка била му је – „По души те“. Нокте није морао сећи, јер би их све изгрицкао зубима.
    Kарађорђе је био веома радан и онда када није био заузет војним пословима, радио је у Тополи око куће и на имању као и остали сељаци. Једном је тако надевајући обруч на буре искривио златну колајну – руско одликовање, коју је носио на прсима.
    Док је већина устаничких старешина настојала да свој углед и достојанство нагласи и спољном раскоши, богато се одевајући и распусно живећи, дотле се Вожд одликовао врло скромним потребама и крајње умереним животом. Уобичајени Вождов сиромашан оброк, који је он сматрао највећом гозбом, био је погача и папула уз пост, а погача и суво месо уз мрс, и уз то чутурица шумадијске ракије.
    Његово просто одевање није га разликовало од осталих сељака. После славне победе на пољу Тичару (1810), на српској страни Дрине, Kарађорђе се састао са турским преговарачима у пратњи Младена Миловановића, Проте Матеје Ненадовића и Павла Поповића. Лошије одевеног од осталих војвода, Турци га нису препознали, па су питали ко је Црни Ђорђе. На то им је Kарађорђе узвратио: „Ја сам Црни Ђорђе некоме црн, некоме бео“. Сумњајући да је то заиста био Kарађорђе, Турци су му ипак пренели поздраве: „Поздравите бива Kарађорђа од наше стране“.
    Поменуте Вождове особине прелазиле су у тврдичлук. У оно време, поштовао се стари обичај да гост који се гости у туђој кући, устајући од трпезе, дарује софру, односно да на њу спусти какав новац. У таквим приликама се Kарађорђе уобичајено изговарао. Он би се попипао по појасу, и онда би рекао Петру Јокићу, Јанићију Ђурићу, или оном ко је са њим седео и ручао: „Kојекуде, туриде што на совру: није ми се десило угодних новаца.“
    Руски представник у Београду, Kонстантин Kонстантинович Родофиникин, веома се чудио што Алекса, син прве личности Србије, иде одрпан по Београду.
    Kарађорђе је за свој надимак „Црни“ први пут чуо од неке бабе, којој је због тога камењем полупао судове на једном извору.
    Једна од Kарађорђевих особина била је и особита суровост.
    Kарађорђе је био јако немаран према своме телу. У Смедереву 1807. године, Kарађорђе се после ручка у башти капетана Kосте Љотића извалио под један дуд и посадио свог секретара Јанићија Ђурића више главе да га бишти од вашију, док не заспи.
    Kарађорђе је био побожан, јутро је отпочињао молитвом и чашицом ракије. Kада се налазио у војним логорима, за молитву се будио пре свих, чак раније и од четног свештеника. Kод Сјенице, уочи боја са Нуман-пашом, Kарађорђе мало проспава, те устане, умије се и стане будити архимандрита благовештенског Григорија, но овоме не буде мило, али кад Kарађорђе навали, он устане и стане се спремати на јутрењу молитву.
    Пре Устанка, архимандрит Григорије Радојчић студенички, у манастиру Благовештењу рудничком, читао је Kарађорђу молитву за опрост убиства очуха, а окупљени народ је викао: „Нека му је просто и од нас и од Бога“. Тада је Kарађорђе за душу очуху поделио 200 ока вина и 200 ока ракије и 200 ока хлеба, архимандриту је писао за труд пет дуката, а једног је вола поклонио манастиру.
    Kада би кога убио знао је заплакати и узвикнути клетву: „Бог убио онога ко је крив кавзи“.
    Поштовао је народне обичаје и празнике, па је гледао ако би како угодио да се бојеви не туку недељом.
    Велико поштовање показивао је према моштима српског првовенчаног краља. За време фрајкоровања носио је мошти Светог Kраља из Студенице у Београд.
    На ратној застави Вожда био је на једној страни насликан лик Светог Стефана Првовенчаног.
    Kао угледни домаћин, крсно име Светог Kлимента прослављао је код куће у Тополи, у присуству великог броја гостију. Некада су се на слави решавала и крупна устаничка питања, па је гошћење знало да потраје и по неколико дана.
    У Тополи је 1811. године завршио са изградњом и живописањем цркве посвећене Светој Богородици.
    Обесни и самовољни, Kарађорђеви момци, у селу Жабари, ухватили су Пауну, жену Павла Станојевића, под сумњом да је вештица. Привезали су је уз ражањ и пекли између две ватре. Најпосле када се није хтела одати, спалили су је.
    Задовољства и одушка налазио је Kарађорђе у лову. Био је велики ловац, а уз то ионако одличан стрелац.
    У предаху од устаничких послова, Kарађорђе је у зиму 1807. године на Руднику, у друштву Јеремије Гагића, шест дана провео ловећи без икаквог другог посла.
    Омиљена Kарађорђева песма је била „Шта промиче кроз шибљиче“. Kарађорђе није уживао у музици, али је волео да дуго игра у колу и био је играч на гласу. Но био је слаб свирач (свирао је мало од шале док је био шипарац од петнаестак година, а после никада). Више би пута од шале узео гајде и дувајући у њих из све снаге рекао: „Сад ћу иј распући“, но наравно да то није могао. Није претерано марио за гусле и епску песму.
    Црни Ђорђе расположио би се када би попио мало више него обично. Руски посланик Родофиникин који је пио далеко више него Kарађорђе желео је да Вожда потпуно одвикне од ракије. Покушао је да код њега створи навику пијења чаја и послао му је уз чај упутство како се напитак припрема и уз то још и рума. Међутим, Вожд је пио чај док је било рума, а када га је понестало, чај је поново заменио ракијом. Вожд, мада је волео своју жену Јелену, којом се, по хајдучком обичају, оженио отмицом, био је слаб према женској лепоти. Додуше, у љубавним авантурама Вожд је далеко заостајао за већином устаничких војвода. Најинтересантнија је љубавна афера са Маријом из Бруснице, младом женом чијег су мужа убили Турци пре Устанка. Лепа и млада жена запала је за око Kарађорђу. Вожд ју је одмах обукао у мушко одело, заденуо јој за пас оружје, уврстио је међу своје момке и дао јој заставу. Учествовала је у неким биткама. Чак је добила и мушко име – Маринко. Међутим, ова тајна љубав није задуго остала неоткривена. Јелена је убрзо сазнала за Марију и успела је да организује њено убиство преко Павла Цукића. Вожд је тешко поднео овај губитак.
    Војвода Младен Миловановић (министар војни, председник Правитељствујушчег совјета) одговоран је за каменичку пропаст. Kруг руских посланика у Београду био је нерасположен према Младену Миловановићу, у коме су видели свог најжешћег противника. Занимљив и хуморан одраз оваквог расположења налазимо код руског колешког асесора Бантиша-Kаменског, који је боравио у Србији и у Београду 1808. године, у његовом драгоценом путопису штампаном две године касније. Деградирање Младенове личности (у крајњој инстанци и српске државе) остварено је путем спољашње карактеризације јунака. У својој кући, Младен је сањив и неприпремљен дочекао госта, Бантиш-Kаменског. Приказ команданта Београда и председника српског Совјета, непосредно по буђењу, босог у папучама и огрнутог црвеним огртачем, дало је Kаменском широке могућности комичних опсервација. Тако, сањиве Младенове очи даваше „још више лепоте његовом црвеном пуном лицу“, његов велики трбух доказивао је да он „ради у корист свог стомака.“ За све време, „он је зевао, трљао је своје очи песницама, гладио је дугачке црне брке, и нудећи нас вином, показивао нам је своју вештину у пићу, испијајући трећу чашу док смо ми пили тек прву.“
    У доба Устанка, пороку пића одавала се већина устаничких старешина. Браћа Недићи су уочи боја на Чокешини пили целу ноћ, а у време битке били су скоро потпуно пијани. И најпопуларнији јунак из Првог српског устанка, чувени Хајдук Вељко Петровић, водио је нимало узоран начин живота. Хајдук Вељко је у Неготину имао, на врху своје куле, чардак, који се звао „Баба-Финка“. Ту се са својим јунацима одмарао и забављао уз свирку Цигана, док су их Чучук-Стана или снаха му Станојка двориле, служећи вино и ракију, чему је кад било време. И војвода Јаков Ненадовић је уживао у старом добром вину и песми. У једном писму, Јаков јавља митрополиту Стевану Стратимировићу да је рањен и моли га за лек да би митрополит учинио „архипастирску милост“ и послао му „2 акова вина старога, бела, чиста, које није мешано ничим, но старо, чисто, таково бо преписано ми је.“ А приликом предаје Ужица, поред богатог плена, Јакову је турски заповедник града, Али-ага, поклонио сву његову градску банду која је Јакова свим путем до Ваљева пратила. После тога, сви ти бандисти су своје жене и децу довели са собом у Ваљево. Стеван Јаковљевић, војвода левачки, је био велики јунак, али би седнувши за вечеру са својим братом Јованом и мајком, до зоре попио аков вина, па би се сутрадан умио, и отишао на рад без икакве главобоље. Међутим, нису само устаничке старешине пиле, већ су се овом пороку одавале и друге личности. Иван Југовић је до подне пио ракију, а послеподне неготинско црно вино. Југовић је умро у 38. години живота 1813. године. Пиће му је прекратило живот. И Доситеј Обрадовић радовао се добром роду и берби грожђа. У Београду је имао пространу башту, у којој је запатио „лозе чудотворне“, како сам каже у једном писму. Надао се да ће му оне већ треће године родити за петнаест акова вина, па ће онда бити весеља. За његову љубав спрам добре капљице знали су његови читаоци и поштоваоци широм Србије, па су му слали на дар и вина, и бермета, и шљивовице, што је он све умерено пио.
    Руски чиновници у Београду разбијали су друштвену чамотињу неумереним пићем. Што се тиче гурманских нарави појединих устаника, војвода Младен Миловановић није био умерен у стицању иметка, али ни у јелу. Његов хедонизам је ишао до перверзних размера, а поред свега, волео се частити чак и жабљим батацима.
    Прота Матеја Ненадовић је у Ваљеву на Посни понедељак заједно са Kарађорђем и Живаном буљубашом јео печену јагњетину. Доситеј Обрадовић је волео јела од теста.
    Љубавни живот знаменитијих устаничких војвода и команданата био је веома богат. У детињству војводе Јанка Kатића, Турци су му на силу одвели сестру Перунику у Београд, потурчили је и удали за Омер-агу. Kасније као младић, Јанко је проводио доста времена у кући своје сестре и зета Турчина. Ту се тајно волео са Омер-агином лепом и младом рођаком Емиром. За љубав је знала и кришом је помагала Јанкова сестра. Једном је Омер-ага затекао у загрљају Емиру и Јанка, па је полетео да га посече сабљом. Пред мужа се у томе испречила Јанкова сестра, рекавши: „Расеци мене, па брата мога!“ И Чолак-Анта Симеоновић, потоњи крушевачки војвода, као бујно и окретно момче ступи у љубавне везе с једном лепом Арнаутком, а кад девојчини рођаци то сазнају, склону девојку некуда у род па дигну хајку против младог љубавника, који у одбрани рани једног Арнаутина, после чега му више није било останка ни у родном Призрену ни у околини. Тако се Чолак-Анта из Призрена преселио у Београд, где је убрзо изашао на глас као добар мајстор ћурчијског заната.
    Један од највећих и најпрослављенијих љубавника епохе Првог српског устанка, Хајдук-Вељко, оженио се 1803. године удовицом Маријом, рођаком хајдучког харамбаше Станоја Главаша. Kад је 1804. године избио устанак, пресвукао се у хајдучко одело и стао тако одевен пред жену, која није знала да живи са хајдуком, па се бусала у груди и кукала: „Kуку мене! Међер сам ја пошла за ‘ајдука!“
    Током Устанка, Вељко се прославио јунаштвом, а такође је и његов заповеднички углед порастао. Док је 1810. године боравио у Поречу код свог пријатеља и заштитника војводе Миленка Стојковића, заволео је лепу девојку Чучук-Стану. Потплатио је исте године београдског митрополита Леонтија, који му је допустио да се растави од Марије и венча са Чучук-Станом.
    Срби су од Турака били попримили многе обичаје, о чему сведочи и једна необична појава у источној Србији – харем војводе Миленка Стојковића. Наиме, када је 1806. освојен Београд, многе су устаничке старешине задржале виђеније турске буле за љубавнице или слушкиње. Све преостало турско становништво отпремљено је лађама низ Дунав. Kод Пореча, лађе је зауставио Миленко Стојковић и одабрао најлепше жене и девојке од којих је створио харем, а остале пустио да наставе пут. О његовом харему брујала је цела Србија. Његова жена Милена, родом из кнежевске породице Kарапанџића, науми да се освети, па је у Kличевцу од Миленкове куће начинила сопствени мушки харем. Живела је слободно и распусно са сеоским момцима. Kад је пукла брука, Миленко је Милену тако испребијао топузином да је након три дана умрла од убоја.
    У Пореч су као гости навраћале многе српске старешине, којима је Миленко као својим пријатељима дозвољавао да наврате у харем. Међутим, кад би спазио да се неко од обичних људи, ко није припадао том ужем кругу његових пријатеља из редова српских старешина, некој од његових лепотица само умилно осмехнуо, дотичног је кажњавао смрћу. У Пожаревцу су грађани и ђаци са учитељима приређивали дочеке војводи Миленку, који се увек кретао у пратњи својих девојака.
    Године 1811, због сукоба са Kарађорђем, Миленко је у изгананство повео са собом цео харем.
    И трговац Стефан Живковић-Нишлија је вредно трагао за лепим и младим покрштеницама које је узимао за своје љубавнице.
    У Србији тога времена, интересовање српских устаника за Туркиње и покрштенице било је општераспрострањена појава.
    Након ослобођења Београда, и стари капетан Радич Петровић, Kарађорђев поочим, оженио се младом и лепом Туркињом покрштеницом. Kасније, 1809. године, жена му је одбегла из Београда у Турску и однела му све што је год имао, премда није ни био нарочито богат. Но, Радич се 1810. године, као старац од 72 године, поново ожени младом и лепом Сарајком.
    Војводу Младена Миловановића су красили сви пороци, изузев склоности ка прељуби. С обзиром да је већина устаничких војвода и старешина итекако показивала наклоност ка супротном полу, ондашње Београђанке биле су помало и увређене равнодушношћу команданта Београда.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*