Заборављени хероји Првог светског рата: Девет Вајагића као девет Југовића

0

Деведесет и пет година од славне победе Срба на Кајмакчалану: Све мушке главе из фамилије оставиле дом и посао у САД и добровољно дошле на прву линију фронта. Тек сада улазе у Српску енциклопедију.

СликаИСПИСУЈУЋИ одреднице о угледним Србима из света за Српску енциклопедију доктор Владимир Гречић, експерт за дијаспору, суочио се са проблемом како да на простору од само 60 редова испише причу о деветорици браће Вајагић из САД, који су били хероји Солунског фронта.

Браћа Вајагић, њих деветорица, и њихов отац Ристо напустили су породицу у рударском граду Гера да би притекли у помоћ српској војсци која је у Првом светском рату ослобађала земљу од непријатеља. Јуначки су се борили и допринели победи на Солунском фронту, али су убрзо потом заборављени. Њиховим уписивањем у Српску енциклопедију исправићемо неправду према заборављеним херојима ослободилачког рата. То су Вајагићи: Лука (1877-1970), Ристо (1878-1936), Михајло (1882-1960), Марко (1885-1961), Симо (1889-1923), Симо Вајкана (1889-1932), Јово (1893-1923), Ђуро (1896-1941) и Стеван (1895-1980) – набраја др Владимир Гречић.

Они су били браћа и рођаци из братства Вајагића, чији су корени у Босанској Крајини, селима Босанска Бојна, Добро Село и Збориште. Њихови преци, стари Вајагићи, емигрирали су у 18. веку у Војну Крајину, где су били граничари. Почетком 19. века побунили су се против власти Војне Крајине и прешли у Босну, која је била под владавином Турака. Након анексије БиХ 1908. године Вајагићи су, као и многи Срби, емигрирали из аустријског царства у Америку, да не би служили и ратовали у редовима бечке војске.

Девет браће Вајагића и њихов пријатељ Алекса Вишњевац из Милвокија пријавили су се као добровољци на једном од неколико масовних скупова који су организовани у Гери, у држави Индијана. Било је то 22. децембра 1917. године – сведочи др Гречић, који показује фотографију браће са свештеником, на литургији пред полазак за Србију.

Атмосфера на испраћају је била испуњена емоцијама. Да деветорица из фамилије напусти свој дом, посао и добровољно приступе првој линији фронта, било је врло храбро. Инспиративна прича о деветорици браће проширила се широм српске заједнице у Америци и они су проглашени за нову браћу Југовиће. Вукла их је матица Србија, њихова Крајина и песма „Тамо далеко“. Јуришала су браћа Вајагић и мислили на свој завичај, где су њихови очеви и дедови упалили пламен устанка са Петром Мркоњићем.

Браћу је у рат повео отац Ристо, ког су сви звали Ћале. Размештени су у чете Дунавске дивизије, како би се умањила опасност да одједном погине више њих. Генерал Степа Степановић позвао је Ћалета да остане у штабу, али је стари одговорио: „Пустите ме у чету, да кувам за децу!“. Испоставило се да је отац Ристо био најхрабрији борац – сведочи др Гречић.

Када је командир чете на Солунском фронту тражио добровољце који би отишли до бугарског рова и ухватили „живе језике“ и довели заробљенике да открију њихове положаје, Ристо Вајагић се јавио. Ушао је у ров први. У брзој акцији, без испаљеног метка, убили су седам бугарских војника и једног заробили. Заробљеник је био толико уплашен да није могао да хода, па га је Ристо упртио на леђа и пренео до српских ровова. За то је Ристо Вајагић добио Карађорђеву звезду са златним мачевима. И његови синови и рођаци су одликовани за јунаштво.

– Сви Вајагићи преживели су Први светски рат. Само је један, Михајло, био рањен у ногу и остао неспособан. Као добровољачким ратницима дата им је земља, осам јутара у Бачком Темерину и Старом Ђурђеву, али и у селима Мајковац и Ада у округу Вировитица у Славонији, и у селу Лаћарак у Срему – каже данас потомак Мирослав Вајагић, унук солунца Симе Вајагића Вајкана, који је сахрањен у Темерину, али су фашисти током рата његов и друге гробове порушили.

Симо Вајкана Вајагић није био најстарији брат, али је био старешина братства. На слици пред полазак на Солунски фронт окићен је лентом старешинства друштва „Бановић Страхиња“ из града Гера у држави Индијана. Симо Вајагић се женио два пута, а са другом женом Маром имао је двоје деце. Умро је у 44. години. Од браће је најдуже живео Стеван све до 1980, када је преминуо у селу Лаћарак.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*