Zaboravljeni heroji Prvog svetskog rata: Devet Vajagića kao devet Jugovića

0

Devedeset i pet godina od slavne pobede Srba na Kajmakčalanu: Sve muške glave iz familije ostavile dom i posao u SAD i dobrovoljno došle na prvu liniju fronta. Tek sada ulaze u Srpsku enciklopediju.

SlikaISPISUJUĆI odrednice o uglednim Srbima iz sveta za Srpsku enciklopediju doktor Vladimir Grečić, ekspert za dijasporu, suočio se sa problemom kako da na prostoru od samo 60 redova ispiše priču o devetorici braće Vajagić iz SAD, koji su bili heroji Solunskog fronta.

Braća Vajagić, njih devetorica, i njihov otac Risto napustili su porodicu u rudarskom gradu Gera da bi pritekli u pomoć srpskoj vojsci koja je u Prvom svetskom ratu oslobađala zemlju od neprijatelja. Junački su se borili i doprineli pobedi na Solunskom frontu, ali su ubrzo potom zaboravljeni. Njihovim upisivanjem u Srpsku enciklopediju ispravićemo nepravdu prema zaboravljenim herojima oslobodilačkog rata. To su Vajagići: Luka (1877-1970), Risto (1878-1936), Mihajlo (1882-1960), Marko (1885-1961), Simo (1889-1923), Simo Vajkana (1889-1932), Jovo (1893-1923), Đuro (1896-1941) i Stevan (1895-1980) – nabraja dr Vladimir Grečić.

Oni su bili braća i rođaci iz bratstva Vajagića, čiji su koreni u Bosanskoj Krajini, selima Bosanska Bojna, Dobro Selo i Zborište. Njihovi preci, stari Vajagići, emigrirali su u 18. veku u Vojnu Krajinu, gde su bili graničari. Početkom 19. veka pobunili su se protiv vlasti Vojne Krajine i prešli u Bosnu, koja je bila pod vladavinom Turaka. Nakon aneksije BiH 1908. godine Vajagići su, kao i mnogi Srbi, emigrirali iz austrijskog carstva u Ameriku, da ne bi služili i ratovali u redovima bečke vojske.

Devet braće Vajagića i njihov prijatelj Aleksa Višnjevac iz Milvokija prijavili su se kao dobrovoljci na jednom od nekoliko masovnih skupova koji su organizovani u Geri, u državi Indijana. Bilo je to 22. decembra 1917. godine – svedoči dr Grečić, koji pokazuje fotografiju braće sa sveštenikom, na liturgiji pred polazak za Srbiju.

Atmosfera na ispraćaju je bila ispunjena emocijama. Da devetorica iz familije napusti svoj dom, posao i dobrovoljno pristupe prvoj liniji fronta, bilo je vrlo hrabro. Inspirativna priča o devetorici braće proširila se širom srpske zajednice u Americi i oni su proglašeni za novu braću Jugoviće. Vukla ih je matica Srbija, njihova Krajina i pesma „Tamo daleko“. Jurišala su braća Vajagić i mislili na svoj zavičaj, gde su njihovi očevi i dedovi upalili plamen ustanka sa Petrom Mrkonjićem.

Braću je u rat poveo otac Risto, kog su svi zvali Ćale. Razmešteni su u čete Dunavske divizije, kako bi se umanjila opasnost da odjednom pogine više njih. General Stepa Stepanović pozvao je Ćaleta da ostane u štabu, ali je stari odgovorio: „Pustite me u četu, da kuvam za decu!“. Ispostavilo se da je otac Risto bio najhrabriji borac – svedoči dr Grečić.

Kada je komandir čete na Solunskom frontu tražio dobrovoljce koji bi otišli do bugarskog rova i uhvatili „žive jezike“ i doveli zarobljenike da otkriju njihove položaje, Risto Vajagić se javio. Ušao je u rov prvi. U brzoj akciji, bez ispaljenog metka, ubili su sedam bugarskih vojnika i jednog zarobili. Zarobljenik je bio toliko uplašen da nije mogao da hoda, pa ga je Risto uprtio na leđa i preneo do srpskih rovova. Za to je Risto Vajagić dobio Karađorđevu zvezdu sa zlatnim mačevima. I njegovi sinovi i rođaci su odlikovani za junaštvo.

– Svi Vajagići preživeli su Prvi svetski rat. Samo je jedan, Mihajlo, bio ranjen u nogu i ostao nesposoban. Kao dobrovoljačkim ratnicima data im je zemlja, osam jutara u Bačkom Temerinu i Starom Đurđevu, ali i u selima Majkovac i Ada u okrugu Virovitica u Slavoniji, i u selu Laćarak u Sremu – kaže danas potomak Miroslav Vajagić, unuk solunca Sime Vajagića Vajkana, koji je sahranjen u Temerinu, ali su fašisti tokom rata njegov i druge grobove porušili.

Simo Vajkana Vajagić nije bio najstariji brat, ali je bio starešina bratstva. Na slici pred polazak na Solunski front okićen je lentom starešinstva društva „Banović Strahinja“ iz grada Gera u državi Indijana. Simo Vajagić se ženio dva puta, a sa drugom ženom Marom imao je dvoje dece. Umro je u 44. godini. Od braće je najduže živeo Stevan sve do 1980, kada je preminuo u selu Laćarak.

POSTAVI ODGOVOR

*