Забрањена прича о Милунки Савић: Kо су људи који су јој дошли пред смрт и украли највредније што је имала

0

Покупише ми сву моју лепоту. Сад ми је као да сам умрла кад сам остала без свега тога – говорила је најхрабрија српска жена

Последњи интервју са Милунком Савић урађен је 1971, две године пред њену смрт. Међутим, ова прича је забрањена, проглашена националистичком и објављена тек 24 године касније. У тим редовима откривено је како је најхрабрија жена-ратник у Првом светском рату живела пред смрт.

15027926_557920484397189_7220675526858818319_n
Милунка Савић, некадашња жена-бомбаш, четири пута рањена, носилац Kарађорђеве звезде са мачевима, две Легије части, француског Ратног крста с палмом, Албанске споменице и многих других одликовања, живела је у трошној кући са ћерком Зорком која је као дете прележала тешку болест, па је остала полуинвалид.

15094377_557931854396052_8295156012239249333_n

Две жене преживљавале су у хладноћи. Шпорет се није ложио, нити се кувало на њему, па су јеле само суву храну: јабуке и хлеб или шљиве и хлеб.

Kада је оболела, иако је имала осамдесет година, кретала се одсечно, а када је поздрављала људе замахнула би руком као војник кад хоће да отпоздрави.

На испуцалим зидовима једине просторије у којој је Милунка живела видели су се трагови однетих рамова.

– Долазили су грдни људи да ме виде, па кад пођу, понесу и слике. И не само то, однели су и ордење. Долазио један човек, па каже: “Дај баба, ја ћу их лепо очистити и уредити”. И више се није појављивао – тужно је тада рекла Милунка.

Није им то било довољно. Милунки су однели и сва документа и примерке новина у којима су о њој писали. Ти, који су се представљали као њени пријатељи.

– Покупише ми сву моју лепоту. Сад ми је као да сам умрла кад сам остала без свега тога – говорила је најхрабрија српска жена.

Милунка Савић умрла је 5. октобра 1973. године, у 81. години живота. Без свог ордења, оног највреднијег што је имала. У три рата је била бомбаш, била је увек тамо где је најтеже.

– Уништити непријатељску осматрачницу, разорити митраљеско гнездо, ја сам то некако лако радила. Мени је највише помагало што сам имала урођени осећај да бацим бомбу тамо где сам наумила и то јако далеко, јер сам била врло снажна. Сви су се томе чудили. А ја заправо нисам ни учила како се баца бомба – присећала се Милунка.

 

 

 

Телеграф, Недељник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*