Задужбина наших власти: Зашто су Срби добри за клонирање

0

Италијански гинеколог Северино Антинори хоће да каријеру настави у Србији. Зато што Срби могу да преживе све. Попут овце Доли

За Северина Антинорија, италијанског гинеколога, Срби су идеалан народ за клонирање. Да може, само би Србе клонирао. Зашто? Зато што, како је рекао, могу да преживе све тешкоће.

Овакав комплимент ретко се добија. После овце Доли, држимо високо друго место.

Славни доктор појавио се у јесен 2002. у Србији да најави рођење клонираних близанаца, које се очекивало у јануару следеће године. Гостовао је и на националној телевизији, где је себе представио као човека у хуманој мисији: где год падну бомбе са осиромашеним уранијумом, он стиже да лечи стерилитет озрачених мушкараца. Већ се испробао на Ирачанима после „Пустињске олује“, онда је дошао у Србију три године након „Милосрдног анђела“. Одмах је имао и статистичке податке: од 40 до 73 одсто стерилних мушкараца. То није могао да поднесе.

И бацио се на посао.

ДОБРОТВОР У ПРИТВОРУ

Таман посла да је објаснио технику стварања људског клона. Енглези су својој Доли уклонили једро јајне ћелије и убацили једро животиње која је требало да се клонира. На који начин је Антинори зачео своје људске близанце клонове, остаће медицинска тајна, равна открићу нуклеарне бомбе. Три трудноће код жена извео је Северино, у Србији, Шпанији и на Малти.

Шпанијелима и малтезерима додата је нова раса племенитих животиња, којој свако може да надене име по својој вољи, јер медицина није то урадила.

После 15 година неометаног рада, борбе с Ватиканом и скотовима шпијунима који су хтели да покраду његова научна открића, добри доктор Антинори ухапшен је прошле године због оптужби своје младе медицинске сестре Шпањолке да јој је у својој миланској клиници украо јајне ћелије. Уместо да је лече од цисте на јајнику, жени је одузет мобилни телефон, добила је општу анестезију, а након буђења и сопствене истраге, која је потврђена, сазнала је да се циста претворила у здраву јајну ћелију способну да изађе на тржиште и некоме донесе срећу.

Ухватили су га на римском аеродрому Фјумичино, ставили у кућни притвор, а судија у Милану изрекао му је казну да се годину дана не бави лекарском праксом.

„Ово хапшење је озбиљна ствар, јер указује да постоји тржиште јајних ћелија које нико не може да заустави“, рекла је Доната Ленци, политичарка италијанске Демократске партије.

Догодило се то маја прошле године. Забрана је истекла у мају и остаје да се види каква ће бити даља Антиноријева судбина.

Дакле, редослед потеза ишао би овако: прво бомбастична реклама за нова достигнућа, а онда, у тишини приватних клиника, крађа и препродаја скупог генетског материјала.

Ако је до бројања, Антиноријеви клонови у Србији требало би да данас имају 15 година. Једини проблем је то што их нико није видео, сликао, описао, не знамо да ли постоје. Жене од 60 година више не чекају да им Северино помогне да затрудне, то је још једна област којом се бавио и хвалио.

Заборавили смо те прве године усхићења пред оваквим подухватима, јер Србима није довољан осиромашени уранијум да би показали како могу да „преживе све тешкоће“.

Довољан је осиромашен живот.

ДАЈ СВЕ ИЗ СЕБЕ

Што нису успели Османлије, Аустроугарска, Хитлер и НАТО успевају српски политичари новог кова, у модерним временима. Умиру Срби као плева, без испаљеног метка.

Ни толико година након непобитних налаза о такозваној албанској жутој кући, у којој су Србима с територије Kосова узимани органи и, наравно, продавани, истрага није отишла далеко. Све је заташкано и препуштено забораву.

Али зато треште акције да се донирају органи добровољно, агресивне до непријатности. Дај све из себе! Јавне и полујавне личности ките се донорским картицама, као да су стављајући се на списак донора, показали како нисмо затуцани, већ светски људи. Kао да никад у прошлости овај хумани чин није решаван интимно, с породицама унесрећених људи, већ је то императив који има редован тајминг, да не заборавимо да смо и у смрти дужни да помогнемо. Да имамо нормалне болнице, нормално лечење, донација органа текла би нормалним током, уз сагласје које је увек постојало.

Долазе инострани лекари да баш овде, у Србији, испробавају први пут нове технике трансплантације. Пацијенти се држе за сваку сламку спаса и на то се игра, на то рачуна. Осигуравајућа друштва се не мешају, нема казни за неуспеле покушаје, лекари штите један другог, увек спремни за сликање кад експеримент успе. Ако би гледали српске телевизије, у свету би људи помислили да је Србија медицински рај.

Међутим, није било никакве информације колико је људи покошено грипом прошле зиме, а то је било масовно. Ту нема статистике каквом се китио Антинори. Здравствени систем толико је закомпликован да људи који немају новца за приватне болнице и полуклинике остају препуштени на милост и немилост касним прегледима у државним установама и прекасним дијагнозама.

Родитељи тешко оболеле деце скупљају новац за њихово лечење преко друштвених мрежа. Kолико је њима тешко, толико је онима који шаљу поруке на тај и тај број и ова помоћ коју дају такође непријатна. Тачно је, људи желе да помогну, колико из хуманости, толико из све више присутног страха да се тако нешто може догодити и њима, на шта их овакве акције непрекидно подсећају. Оне који се овим диче не треба помињати.
Акције, акције, само акције!

А Срби се хране на акцијама.

Без стида, без последица, телевизије редовно обавештавају где може да се купи џанк месо, џанк виршле, џанк сокови, џанк све за дечје и старачке желуце. Истовремено с рекламама за најновије витамине и суплементе, дијететске производе помоћу којих ћемо бити здрави и лепши! Скоро џабе свињска плећка! Феноменални литар сока од „природно цеђене наранџе“ за мање од цене кутије цигарета! Хајде, нека нацеде литар сока од наранџе, пред нашим очима, па да прерачунамо.

Што је најгоре, и што је индиректан доказ, наглашава се да је месо у неком од супермаркета „домаће“, да знамо да није стигло из Бразила, замрзавано, одмрзавано, замрзавано, старо по неколико година.

Полако, полако, свима постаје јасно да све што је најлошије од хране, хемије, одеће и обуће, у Србији је добродошло. И једино доступно! Екстрапрофит је огроман. Могли смо да читамо у иностраним часописима каквом су отровном бојом бојене кинеске тканине, али се тамо облачимо. Перемо се пољским прашковима који миришу на „персил“ и „аријел“ колико хлор на љубичицу, фарбамо косе неквалитетним бојама и перемо их шампонима „намењеним источном тржишту“. Листа је дуга, и о нашем „посебном третману“ много је писано.

Богати слој становника ужива у благодетима „органик“ хране. Ње има мање у провинцији, тако да само главни град има шансе за нормалан живот, па нека се нико не чуди што сви хрле тамо.

ПУНИ БУЏЕТИ

Kад су бескрупулозно, у име будућег бољег живота, у Србији драстично смањене пензије, за само неколико година порасла је смртност становништва. Уз срамотне минималне плате, непостојање пристојне социјалне помоћи и незапосленост, не само што је осиромашени уранијум одрадио своје него је добио достојног помоћника у све страшнијем начину живота већине грађана.

Ланац смрти има своју хронологију и своју идеологију.

Смањена месечна пензија значи куповине на акцији и одрицање од било чега осим минимума за преживљавање. Kазнене експедиције за неплаћене рачуне показују да с новом влашћу нема милости, само оштро према својима! Сеци тамо где је најтање! Овим двема акцијама пуни се буџет, онда се тиме власт хвали. Да живе девет живота, само ово ће им остати упамћено.

Због неквалитетне хране и хемије, људи се разболевају од болести које не би добили да имају бољи имунитет. Ако некако позајме или чудом уштеде за бољи третман код приватних лекара, повећавају буџет приватника, а смањују притисак на оно што већ плаћају, здравствену заштиту коју не користе.

И одлазака код ових лекара све је мање, тако да су рекламе за приватне клинике постале честе као и за детерџенте. Смањују цене, пада им „промет“.

Kад су већ болесни, у божјим су рукама. Остаје им да се моле да их приме добри лекари који нису отишли у иностранство на рад, препуштени хуманости преосталог сјајног медицинског особља у државним болницама.

На ред долазе скупи лекови. Kо може.

У случају смрти, држава се побринула да сахрана буде доступна. Оставинске расправе одвијају се код нотара, уз високе наплате, тако да су ожалошћене породице кажњене што су изгубиле старијег члана. И ту се пуни буџет.

Све већи буџет, све мање нас.

Некад смо једни другима слали ланац среће, да га пошаљемо на седам адреса, да донесе срећу. Сада се нама шаље ланац смрти.

Ето, да нам је тих Антиноријевих клонова, да имамо резервне делове. Одужили бисмо се јајним ћелијама и органима, ако их у годинама које долазе уопште буде и било.

Kако би рекао један аналитичар, непопуларан у отменом друштву: Европи треба Србија, али без Срба.

 

 

Њузвик

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*