Жарко Требјешанин: Шта Фројд заиста није рекао

Фројда многи егзистенцијалистички, хришћански и марксистички критичари, заступници "ружичасте антропологије", оптужују да је дао претерано мрачну слику о човеку

0

Проучавајући Фројдову теорију и историју психоанализе познати психолог, проф. др Жарко Требјешанин уочио је да наши и светски стручњаци који се баве овим темама много тога приписују оцу психоанализе, а да он то уопште није казао.

Отуд је Требјешанин одлучио да напише књигу „Шта Фројд заиста није рекао“, чија су два издања одавно распродата; ново, треће проширено управо је објавио „Службени гласник“. То својеврсно просветитељско дело одликује приступачни стил којим аутор побија и исправља неке типичне, доста уврежене и распрострањене заблуде о томе шта је Фројд тврдио.

Колико је Фројдова мисао данас релевантна?

– О релевантности Фројдове мисли можда понајбоље говоре чињенице. Пре свега, многи термини који означавају појмове из Фројдове теорије – потискивање, пројекција, Едипов комплекс, либидо, трансфер, нагон смрти итд, одавно су прешли границе психоаналитичке теорије и постали су део свакодневног језика људи широм света. То веома много и врло убедљиво говори колико је његова мисао жива и употребљива. Тешко да има психолога који се може похвалити таквом експанзијом властите теорије и продором у вокабулар готово свих језика цивилизованих народа.

Затим, што је теоријски важно, Фројдова мисао је и данас у плодном дијалогу са свим значајнијим филозофским правцима (феноменологија, херменеутика, постмодерна, аналитичка филозофија, егзистенцијализам, марксизам, структурализам итд), од којих је неки оспоравају, други налазе у њој инспирацију за развој сопствених идеја, док трећи са њом улазе у неку врсту симбиозе.

Свакако да Фројдова мисао, баш као и било ког човека, не може бити у целини неспорна (иначе би то била божанска објава). Али оно што је у њој најшире прихваћено свакако је њен дубински метод истраживања, указивање на ирационалне корене људског духа и динамичко схватање несвесног.

Која је највећа заблуда о ономе шта Фројд (ни)је рекао?

– Једна од највећих заблуда је широко распрострањено и дубоко уврежено мишљење да психоаналитичар лечи пацијента тако што му одмах, чим саслуша његову животну причу, експресно тумачи његове скривене мотиве и несвесне комплексе. Тако, рецимо, аналитичар пацијенту који има фобију од оштрих предмета, већ током прве сеансе „сручи истину у лице“: „Ви, заправо, имате потиснуту агресивну жељу и несвесно желите да убијете свог оца“! Разуме се да би овакво грубо „лечење“ менталном здрављу пацијента донело више штете него користи. Фројд ову карикатуру од психотерапије с правом назива „дивљом психоанализом“.

Откуда и у 21. веку толико предрасуда о психоанализи?

– У овој књизи и настојим да продрем у психолошку позадину, у сам корен заблуда о Фројдовој теорији. Наиме, потпуно погрешно разумевање основних Фројдових појмова и теорија о нагонима, несвесном, потискивању, сексуалности, деструктивности, сновима и неурозама, није само резултат простог неразумевања сложених појава, већ је много више израз несвесних аверзија и отпора према психоанализи. Ти несвесни отпори мењају свој појавни вид (игнорисање, подсмех, презир, страсно негирање, моралистичка критика), али њихова суштина је остаје иста: снажан, афективан, ирационалан анимозитет према психоанализи која повређује човеков нарцизам јер у њему открива све оно што он не би желео да види у себи самоме (себичност, пакост, завист, садизам, инцестуозне жеље, воајерске тежње итд), и зато је уверен да то и не постоји. Зато Фројда многи егзистенцијалистички, хришћански и марксистички критичари, заступници „ружичасте антропологије“, оптужују да је дао претерано мрачну слику о човеку, да је био исувише песимистичан у погледу људске природе. Сам творац психоанализе сматрао је да је он „ведри песимиста“, тачније, да је неумољиви реалиста који није робовао илузијама и догмама.

Посебно истичете Фројдово мишљење о агресивности и нагону смрти. Да ли је сматрао да је зло урођено човеку?

– Нагон смрти и агресивност Фројд уводи релативно касно (1920) и мада заиста многи сматрају да су то исти појмови, то је погрешно. Они јесу повезани, али се суштински разликују. Агресивност је дериват нагона смрти, она је само један вид испољавања пранагона који је антагонистичан еросу. Нагон смрти примарно се јавља у виду аутодеструкције. Али кад се тежња за саморазарањем под утицајем ероса окрене од властитог ега на спољашње објекте, јавља се агресивност као изданак нагона смрти. Дакле, како каже Фројд, ми „морамо да уништавамо друге ствари и друге људе да не бисмо уништили себе, да бисмо се заштитили од тежње ка самоуништењу“. С обзиром да се човек не може ослободити порива за саморазарањем већ га може само трансформисати у тежњу за разарањем и убијањем, агресивност је урођена и неискорењива. У том смислу „зло“ је конституционални део људске природе, што је непријатно, жалосно и веома болно откриће психоанализе, али истинито.

Да ли је Фројд заиста рекао да је сан „краљевски пут до открића несвесног“?

– Занимљиво је да ту заблуду заједно са полуобразованим светом деле чак и неки добри познаваоци психоанализе. Фројд тако нешто никад нити је рекао нити би могао да каже, јер би тиме противречио својој основној тези кад је реч о природи сна. Наиме, по Фројду, сан је прикривено испуњење једне потиснуте жеље. То значи да је сан кога се сећамо, манифестни сан, само фасада, маска која тенденциозно скрива неку потиснуту, давно „заборављену“ инфантилну жељу око које се плету латентне мисли скривеног сна. Према томе, сам текст сна, који је шифрован, деформисан, може само да нас удаљи од несвесног садржаја и да нас наведе на погрешан пут. Да бисмо дошли до праве, скривене суштине сна, до латентног сна, потребно нам је тумачење које поништава механизме (померање, симболизација, сажимање, визуелизација, драматизација) и ефекте рада сна. Према томе, Фројд је рекао тумачење снова је „виа региа“ (краљевски пут) до несвесног. Некоме то може изгледати као небитна, ситна разлика. Она је збиља наоко ситна али је веома битна, драстична, јер сан (манифестни) скрива, док тумачење открива право значење сна које је несвесно.

Написали сте и књигу „Шта Јунг заиста није рекао“. Је ли и њега прате заблуде?

– Слично као и о Фројдовој психоанализи, постоји читаво мноштво полуистина и упрошћених схватања о Јунговој аналитичкој психологији. Чак и о оним најпознатијим и најзначајнијим појмовима и теоријама – о личном и колективном несвесном, о смислу индивидуације, архетиповима, комплексима, о Сопству, егу, Персони и Сенци, Аними и Анимусу – у широј јавности су распрострањене погрешне представе. Пошто сам написао књиге и о једном и о другом психологу, и заблудама које прате њихова дела, могу рећи да се они не разликују, макар не битно, по броју погрешно приписаних тврдњи.

Они се разликују по нечем другом. Желим да истакнем да суштинска разлика у погрешној рецепцији њихових теорија није квантитативна, већ квалитативна. Док је Фројдово дело у свести широке публике често изопачено и кривотворено превасходно под утицајем отпора, предрасуда и механизама одбране, дотле је Јунгово, пре свега, искривљено услед недовољног разумевања. Краће речено, Фројдово дело је превасходно жртва предрасуда, а Јунгово стереотипа. Стога верујем да је лакше исправити погрешна мишљења и неразумевање Јунга, него Фројда.

Анђелка ЦВИЈИЋ, ДАНАС

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*