Жарко Видовић: ДУХОВНА ОСНОВА МОРАЛА

0

Морал се не одржава и не чува снагом јавне контроле: та контрола је немоћна и недовољна; то је пука политичка контрола. Морал, пре свега, није нека „рационална“ категорија, неко (аристотеловско или метафизичко) дејство разума који би у човеку одређивао „допустиву и друштвено корисну“ меру страсти (егоцентричног, грешног осећања). Морал је осећање, и то осећање дужности, а то осећање произилази из човекова осећања припадности духовној заједници, у којој човек, опет осећањем и само осећањем (не разумом!), налази и доживљава свој лични идентитет, доживљава своје (тајно, „интимно“) поистовећење, тако да човек свој морални чин (или жртву, пожртвовање, вршење дужности чак и по цену живота!) не доживљава као негацију своје личности ли личног интереса, него као потврду свог духовног идентитета, своје припадности духовној заједници! Тако се морал – као чување закона и правне државе (поговору у рату, као у Срба у годинама 1912-1918) – јавља, и може да се јавља, само као потврда и сила личности, духовне категорије човека. Као што је основа стабилне државе морал њених држављана, тако је и основа морала личност, и то у њеном осећању припадности духовној заједници у којој човек, трансценденцијом (кад осећањем превазилази своју индивидуалност, посебност постојања), налази свој идентитет: духовни идентитет!

Жарко Видовић, ИСТОРИЈА И ВЕРА /Историјска свест, суштина и морал нације/, Светигора, Цетиње, 2008

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*