Žarko Vidović: kako je moguća obnova nacije?

0

Zajednica nastaje, drži se i obnavlja se iz vere. Vera je uzajamno poverenje ljudi, dubinski zasnovano na poverenju u Boga. Ako toga poverenja u čoveka i nemamo, potrebno je da se ponašamo s poverenjem (a to možemo!), pa će iz toga ponašanja, iz tzv. dela vere, da se rodi i sama vera, osećanje. Vera je, dakle, osećanje poverenja koje može da se javi iz hrabrog ponašanja. 

Mi smo, međutim, svedoci sumnjičenja, optuživanja i nepoverenja koje uzajamno iskazuju učesnici javne političke scene, a u tome nepoverenju i stvaranju nepoverenja nimalo ne zaostaju političari koji sebe predstavljaju kao zatočnike „duhovne obnove“, obnove vere. To nepoverenje treba, po mnogima, čak i da se šiti kao pojava „svakodnevne“ političke budnosti i svesti, kao pojava same „duhovne obnove“! Nepoverenje tako prikazuju kao „demokratsku vrlinu“; kao neophodni stav „kritičnost“; kao „razum“ koji isključuje osećanja, ne veruje  osećanjima, pa ni veri, ni  Bogu, ni čoveku. To nepoverenje je već izobličilo lice naših dobrih poznanika koje znamo iz vremena pre ove političke eksplozije. To nepoverenje je „nezavisnost intelektualaca“, „nezavisnost samog intelekta“. A od čega je on to nezavisan? — Pa od osećanja i od poverenja koje je vera, osećanje vere, poštovanje dostojanstva čovekove ličnosti!

Paskal je govorio da je vera u Boga isto što i poverenje u Boga kao prijatelja. To poverenje nije gubio Jov ni u trenutku kad je sve ukazivalo na to da se sam Bog okrenuo protiv Jova, protiv pravde i Jova.

I vera u čoveka je isto što i poverenje u čoveka: ako nas iskustvo uči da ne verujemo, onda se vera, neophodna zajednici (nacije i Crkve) obnavlja samo ako smo u stanju da prevladamo to iskustvo, što znači da se ponašamo protivno porukama toga iskustva. A to možemo, jer je čovek slobodan da se ponaša kako odluči, a ne kako mu iskustvo diktira! Ta moć odluke, sloboda, potrebna nam je radi obnove zajednice, „srpske obnove“! Jer nema zajednice bez vere. Obnovi zajednice prethodi obnova vere, a obnovu vere kao osećanja omogućava ponašanje (odlučeno ponašanje) poverenja. O tome ponašanju odlučujemo uprkos lukavom iskušenju nepoverenja kojim Zlo rastače dušu čovekovu. Vera je čovekova egzistencija, jer vera daje osećanje smisla svakom našem činu i životu, a osećanje smisla je u čoveku isto što i životni nagon u životinji. Kad izgubi osećanje smisla, čovek je spreman još samo na ubistvo i samoubistvo, kako to kaže Kami: zahvata ga euforija Zla, poziva na „juriš“, i smisao vidi samo u borbi za nadmoć, do uništenja. Pa kako je moguće prevladati nepoverenje i tako doprineti stvaranju zajednice, obnovi nacije?

Za to je potrebna hrabrost: da rizikujemo nepoverenje, da se usudimo verovati čoveku na reč, kao u ona vremena kad je čovek čoveku davao zajam bez svedoka i bez priznanice i menica, ne pitajući čak ni za razlog pozajmice! Kao u vreme kad se time iskazivalo poštovanje i samoj želji čovekovoj da svoju tajnu i svoje razloge sačuva skrivene, za sebe.

Ali kako da rizikujemo, kako da se usudimo verovati čoveku na reč? Da odbacimo lukavstvo nepoverljivog, uvek nepoverljivog iskustva i razuma, i da se predamo „ludosti vere“? „Prevariće nas, izigraće naše poverenje“?

Možda će, ali treba rizikovati, jer dugačije obnove nema. I ko nije spreman na taj rizik, ne može ničim doprineti obnovi. Herojstvo duhovne obnove je herojstvo rizika vere.  „Treba se kladiti“, kaže Paskal, kladiti se tj. staviti sebe kao zalog na ono što ničim ne dokazuje svoje postojanje i svoju moguću pobedu. A „ziheraši“ samo računaju, idu samo „nasigurno“, nemaju smisla za rizik, jer strahuju samo za sebe i za svoje interese. Oni neće graditi zajednicu, jer su u svom ciničnom pragmatizmu, uvereni da je moguća samo kao zajednica zajemčenih interesa, interesna zajednica. „Nema tu emocija! Samo su interesi od značaja.“ Zajednica neće biti ako javnom scenom dominira reč tih „ziheraša“, cinika. Zajednicu zato ne gradi nijedna politička stranka, nijedan „pokret“ bez vere, pa ma se on zvao čak i „pokret obnove“!

A baš na javnoj sceni je potrebno rizikovati poverenje, prepustiti se veri i poverenju, pa nek bude šta će biti! Takav je bio i pokret — poznat u istoriji evropske kulture — kojim se hrišćansko viteštvo reformatora, vitezova vere u evropskom XVI veku, suprotstavilo papskoj sholastici i metafizici, onom razumu koji je učio kritičnosti, nepoverljivosti i neverovanju. Pokret hrišćanskih vitezova vere bio je, naprotiv pokret Don Kihota „koji danas“ (govorio je Unamuno u doba klerikalizma, fašizma, mentaliteta optužbe i sumnjičenja) „nedostaje Španiji“. To je bila atomsfera stvaralčkih (retkih) trenutaka evropske istorije!

I tek iz tako obnovljene zajednice može da se javi i demokratski metalitet u njoj; tolerancija i poštovanje suparnika ili čak protivnika političkog, tada je moguće odati poštovanje i onome ko nas je pobedio u takmičenju ili na izborima… do sledeći put! Jer demokratski mentalitet nije tek neka etika ili učtivost, nego je to živa i obnovljena nacionalna zajednica koja je iznad političke podeljenosti, iznad svog prizemlja, pa i političkog!

Ako čovek odudara od stava ili uverenja većine, ako zastupa neko čudno ili nama neprihvativo gledište, po čemu on zato mora biti „izdajnik“? Zašto mu ne verovati? On može, prosto, da bude čudan čovek, zbog svog čudnog ili neobičnog stava čije razloge baš zato i moramo uzeti u obzir, ispitati ih. Ili ako čovek, naprotiv, podržava vladu („režim“, frakciju pobedničke, parlamentare većine), a kaže ili je uveren da nije „boljševik“ ili „režimski čovek“, zašto mu ne verovati. Rizikujte i verujte mu!

Treba početi sa rizikom. Suština, duhovna suština krize društva ili nacije je u opštem političkom nepoverenju.  Samo hrabrost nam može pomoći da iz te krize izađemo. Hrabrost za rizik. U obnovi zajednice i u odnosu čoveka prema zajednici ta hrabrost je isto što i junaštvo kao odnos prema smrti.  Inače neće biti ni nacije, ni zajednice (ni Crkve!), pa ni demokratskog mentaliteta u njoj. Nama ne preti diktatura ili komunizam, nego odustvo zajedinice i u tom odsustvu — haos! A to je gore od svakog Zla. Ko hoće diktaturu, izaziva haos. Ko hoće haos, taj računa samo na teškoće, a u ratu samo na ratni poraz, moralni i materijalni poraz nacije (ili bar političkog protivnika).

Žarko Vidović, SRBI U JUGOSLAVIJI I EVROPI,(str.111-114) CATENA MUNDI i Zadužbina Žarko Vidović, Beograd, 2018.

POSTAVI ODGOVOR

*