Жарко Видовић: ЊЕГОШЕВА ПОСЛАНИЦА КОСОВСКОГ ЗАВЈЕТА

0

Шеснаест година Бечког рата (или Бечког и Морејског, 1683-1699) вођеног на српском тлу изазвале су поремећаје и губитке који ни онда ни данас нису историјски оцијењени. Тим ратом су обухваћени слиједећи догађаји:

пораз Турака под Бечом, први велики пораз у историји турске империје, велики заокрет у историји Европе и Балкана, г. 1683;
ослобађање Мађара и Угарске послије сто и шездесет година турске окупације;
побједа римокатоличког (папског) савеза (Аустрија, Пољска, Венеција и Папска држава); обнова римокатоличке тежње да за римокатолицизам буде освоје Балкан; и настанак тзв. „Источног питања“ о томе ко ће наслиједити турску власт на Балкану;
продор римокатоличке војске на Балкан чак до Софије и Једрена, до пред Цариград, а затим повлачење;
настанак првих српских војних јединица и њихова борба на страни римокатоличке војске против Турака;
друга Косовска битка (борбе око Косова) г. 1689, са катастрофалним, далеко тежим посљедицама него што су биле оно од Косова 1389;
Велика Сеоба Срба, 1689-1690, на сјевер, у Угарску тек ослобођену од Турака и придруживање досељеника Србима који су на угарској територији били још од раније (из времена прије доласка Турака, а онда и под турском влашћу);
коначно укључење Славоније и (данашње) Војводине (до тада турских области) у нову проширену римокатоличку Хабзбуршку монархију; премјештање српског црквеног средишта из Пећи (на Косову и Метохији) у Угарску, гдје сада столује и српски патријарх;
суочење са новом опасношћу по Православље и Косовски завјет, са унијаћењем, римокатоличком мисијом која се ослања на војну силу и која је много агресивнија него дотадањи ислам;
појава нових српских школа осниваних ради успјешнијег отпора унијаћењу, католичењу, денационализацији (мађаризацији и германизацији) па чак и покушајима разбијања Српске цркве;
појава Петра Великог у Русији и Петрове реформе; Русија се показује заинтересована иза одредбе Карловачког мира (склопљеног 1699, на завршетку Бечког рата);
везе из новог српског црквеног средишта са Петровом Русијом и утицај Петрових реформи (Петровог протестантизма) на школе и политику Српске православне цркве;
српски покрет на тлу млетачке (венецијанске) војне крајине, за ослобођење и рат против Турака у Далмацији, Херцеговини, Приморју и Црној Гори; покрет ускока;
појава династије Петровића-Његоша у Црној Гори, гдје (са Данилом Петровићем-Његошем) преузимају патронат над Цетињским манастиром и Црном Гором, метохијом Цетињског манастира; они свргавају унијатског епископа и спасавају Православље (и Косовски завјет) у Црној Гори кад је подручје Цетињске митрополије (Црна Гора и Брда), одласком патријарха из Пећи, остало одсјечено од новог (нововјековног!) средишта Српске православне цркве;
пустошење Косова и Метохије од стране татарских трупа, турских савезника који су дошли у помоћ Турској из јужне Русје (тада још турске!)…; разорено је тада преко 330 српских села на Косову!
итд. итд. све то у годинама 1683-1699!

Разумљиво је зато што Његош има чврсто увјерење и осјећање да је са Бечким (Бечко Морејским) ратом почела сасвим нова епоха у историји српског народа, епоха за коју српски народ и Црква нису били припремљени ничим (ама баш ничим, па ни епским пјесмама!), осим – по мишљењу Његоша и Петровића (владике Данила, владике Саве, владике Василија, владике Петра II, светог Петра Цетињског) – осим Косовским завјетом! Хришћанска (тачније: кршћанска и с њом српска) војска се с Косова и из Србије повукла, али је после ње остала једна нова вјера и нада да је Турке могуће поразити и од њих се ослободити. Косово и Метохија су, као и Македонија, опустошени и спаљени, али су остали манастири и цркве. Патријарх и висока црквена хијерархија су се повукли на сјевер с народом који је могао кренути на пут јер је имао стоку, „покретну имовину“ и живу храну, а стока је „благо“, богатство! остали су ратари („постадоше лафи ратарима“, како се каже у Горском вијенцу, Коло, 259). Бригу о напуштеним манастирима и резиденцијама преузели су ти „ратари“, сиротиња. Завјет је обновљен као завјет да се чувају цркве и манастири. Завјет је Косовски, јер су највећу бригу представљали цркве и манастири Косова и околних подручја! За народ је Небеско царство било ту, показиво, у простору: цркве и манаастири. Вјерност завјету и Небеском царству је то: оданост нечем спољашњем, светињама у простору! а јерархија која је отишла на сјевер понијела је собом увјерење да је Небеско царство нешто непоказиво, унутрашње, што они нису напустили ни онdа кад су оставили цркве и манастире. Тако је требало сада завјет приказати као нешто средње, што је подједнако показиво, свјетовно (као црквена здања), као и непоказиво,, унутрашње, надсјетовно, као вјера и успомене које су собом понијели Срби у Велику сеобу. Требало је завјет одбранити и пред новим учењима и теологијама, како римокатоличким, тако и реформистичким из Петрове Русије, па и пред схватањима и вјеровањима која су карактеристична за војне крајине. До појаве Његоша завјет је био изложен опасностима и да, с једне стране, остане скривен, изван свијета, па тако и ван историје, у самом празничном богослужењу, и да, с друге стране, буде прекривен хајдучким , племенским, локалним, епским схватањима која јесу свјетовна, и нису историјска.

Кад је Његош, одговарајући на све те изазове, писао Посвету Луче Микрокозма, она је тада била најсажетији могући одговор на сто и педесет година искушења којима су завјет и завјетна заједница (у полусвјесном и полусловесном стању) били изложени.

Ту пјесму, посвету ЗАВЈЕТУ, Његош је написао пред сам Васкрс 1845. и њоме је изразио своје виђење васкрса завјетне заједнице. Ту пјесму треба нучити напамет, јер само тако, говорећи је у себи напамет, може човјек да уочава њене дубоке везе; јер само се тако, кад је знамо напамет, може догодити да заједно са стихом који изговарамо искрсну у нашу свијест и пред наше унутрашње око и други стихови који су смислено повезани са изговореним стихом. Знати напамет значи држати у свијести одједном читаву пјесму, као цјелину, баш онако како иначе можемо да обухватимо цјелину одједном (синхроно) само кад се ради о слици, о ликовној умјетности. Само учењем пјесме напамет можемо да превладамо недостатке диахроније на коју је осуђено читање пјесме или текста. Уосталом, треба знати напамет ту нову, Његошеву формулацију Косовског завјета, тачно онако како и сваки хришћанин зна напамет Господњу молитву (Оче наш) и Символ вјере.

Петар Петровић Његош, ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Посвета

Да, свагда ми драги наставниче,
српски пјевче небом осијани,
задатак је см’јешни људска судба,
људски живот сновидјење страшно!
Човјек изгнат за врата чудествах,
он сам собом чудо сочињава;
човјек бачен на бурну брежину
тајном руком смјелога случаја,
сиромашан, без надзиратеља,
под влијањем тајнога промисла,
он се сјећа прве своје славе,
он снијева пресретње блаженство;
ал’ његови снови и сјећања
крију му се јако од погледа,
бјеже хитро у мрачним врстама
у љетопис опширни вјечности;
само што му тамнијем проласком
траг жалости на душу оставе,
те се трза бадава из ланца,
да за собом проникне мрачности.

Човјек бачен под облачну сферу –
прима л’ овдје оба зачатија?
Је л’ му овдје двострука колевка?
Је л’ му земља творцем одређена
за наказу какву таинствену,
ал’ награду бурну и времену,
ал’ расадник духовног блаженства?
Ах, ово је највиша таина
и духовне најстрашније буре –
овога су у гробу кључеви.

Колико сам и колико путах,
дубокијем заузет мислима
у цвијетно лоно природино,
хранећи се питателним соком
из ње сисе голе и прелесне,
матер штедру запитивâ смјело
рад чеса је творац сатворио:
ради л’ ђеце своје многобројне?
али ђецу за ње удовољства?
ал’ обоје једно рад другога?

Но времена питателница ми,
окићена цвијетним временом,
окруњена сунчаним зракама,
али власе цвијетне плетући,
бисерном их росом насипљући
при игрању свјетлокосих зв’јездах,
– да дичнија на јутро изиде
пред очима свога владаоца –
на сва моја жарка љубопитства
смијехом ми одговара њеним.

Колико сам и колико путах
свод плаветни неба свештенога,
брилијантним засијат сјеменом,
заклињао душом запаљеном
да ми свету открије таину:
али га је творац украсио,
велику му књигу отворио,
да твар слави творца и блаженство
ал’ да човјек на ње листу чита
ништавило прекомјерно своје?

С внимањем сам земаљске мудраце
вопрошава о судби човјека,
о званију његовом пред Богом;
но њихове различне доказе
непостојност колеба ужасна:
све њих мисли наједно сабране
друго ништа не представљају ми
до кроз мраке жедно тумарање,
до нијемог једног нарјеченија,
до погледа с мраком угашена.

Сном је човјек успаван тешкијем,
у ком види страшна привидјења,
и једва се опред’јелит може
да му биће у њима не спада.
Он помисли да је неке путе
од сна овог освободио се;
ах, његове преварне надежде:
он је тада себе утопио
у сна царство тврђе и мрачније
и на позор страшни сновидјења!

Хитрост му је и лукавство дато
само теке да је член достојни
на земаљски сајам несмислени;
воље му је основ положена
на крилима непостојаности;
жеља му је страстих ужаснијех
побудитељ, руковођа сл’јепи;
злоћа, завист, адско насљедије,
ово чојка ниже скота ставља, –
ум га, опет, с бесмртнима равни!

У временом и бурном жилишту
човјеку је срећа непозната –
права срећа, за ком вјечно трчи;
он јој не зна мјере ни границе:
што се више к врху славе пење,
то је виши среће непријатељ.
Наша земља, мати милионах,
сина једног не мож’ вјенчат срећом:
самовлацем кад постане њеним,
тад наздрави чашом Херкуловом.

Наше жизни прољеће је кратко,
знојно љето за њиме сљедује,
смутна јесен и ледена зима;
дан за даном вјенчаје се током,
сваки нашом понаособ муком:
нема дана који ми желимо,
нит’ блаженства за којим чезнемо.
Ко ће вјетар луди зауздати?
ко л’ пучини забранит кипјети?
ко л’ границу жељи назначити?

У чојка је један храм воздвигнут,
зла обитељ туге и жалости;
сваки смртни на земљи рођени
овом мрачном обитељу влада
под које се сводом отровнијем
мученија времена гњијезде.
Ово грко насљедије људско
човјек чојку, човјек себи дава,
најсретњи га из ништа стварају
ради смртне тужне армоније.

Човјек орган доста слаби има
да изрази своје чувствовање,
зато знаке различите дава,
различита тјелодвиженија,
умна чувства да објелодани;
но сви наши слаби изговори
и сва наша слаба чувствовања,
спрам онога што би шћели казат,
нијемо су сплетно нарјечије
и клапњање душе погребене.

С точке сваке погледај човјека,
како хоћеш суди о човјеку –
тајна чојку човјек је највиша.
Твар је творца човјек изабрана!
Ако исток сунце св’јетло рађа,
ако биће ври у луче сјајне,
ако земља привиђење није,
душа људска јесте бесамртна,
ми смо искра у смртну прашину,
ми смо луча тамом обузета.

О свевишњи творче непостижни!
У човјека искра беспредјелног
ума твога огледа се св’јетла,
ка свод један од твоје палате
што с’ огледа у пучину нашу;
дан ти свјетлост круне показује,
ноћ порфире твоје таинствене,
непоњатна чудества дивотах;
твар ти слаба дјела не постиже,
само што се тобом восхићава.

Питагоре и ти Епикуре,
зли тирјани душе бесамртне,
мрачан ли вас облак покријева
и све ваше посљедоватеље!
Ви сте људско име унизили
и званије пред Богом човјека
једначећ га са бесловесношћу,
небу грабећ искру божествену,
с којега је скочила огњишта,
у скотско је селећи мртвило.

Будалама кад би вјеровали,
поете су покољење лудо.
Нашу сферу да ноћ не полази,
би л’ овако лице неба сјало?
Без остријех зубах ледне зиме,
би л’ топлоте благост познавали?
Без будалах тупога погледа,
би л’ умови могли блистат св’јетли?
Свемогућство светом тајном шапти
само души пламена поете.

Све дивоте неба и небесах,
све што цвјета лучем свештенијем,
мирови ли ал’ умови били,
све прелести смртне и бесмртне –
што је скупа ово свеколико
до општега оца поезија?
Званије је свештено поете,
глас је његов неба влијаније,
луча св’јетла руководитељ му,
дијалект му величество творца.

Дивни пјевче српске народности,
бич си судбе веће испитао, –
свијет жељи не зна угодити.
Судба ти је и моја позната;
мислим, нејма подобне на земљи:
до вратах сам изника тартара,
ад на мене са проклетством риче,
сва му гледам гадна позоришта;
ал’ на судбу викати не смијем –
надежда ми вољом творца блиста!

Ја од тебе јоште много иштем:
да поставиш у пламтеће врсте,
пред очима Српства и Славјанства,
Обилића, Ђорђа и Душана,
и јошт кога српскога хероја;
да прогрмиш хулом страховитом
на Вујицу, Вука, Вукашина,
богомрске Српства отпаднике –
злоћа њима мрачи име Срба,
тартар им је наказа малена!

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ (стр. 101-105), Филип Вишњић, Београд, 1989

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*