Жарко Видовић: ЊЕГОШЕВА ТРИЛОГИЈА

0

За не­што ма­ње од две и по го­ди­не (од мар­та 1845. до је­се­ни 1847. го­ди­не Ње­гош је на­пи­сао:

Лу­чу Ми­кро­ко­зма (обе­ле­жа­ва­ће­мо је скра­ће­но са ЛМ),
Гор­ски ви­је­нац (ГВ) и
Ла­жни цар Шће­пан Ма­ли (ШМ).

Пр­ва два ру­ко­пи­са је и у штам­пу пре­дао од­мах, а тре­ћи (ШМ) пре­дао је пу­не три го­ди­не ка­сни­је, 1850, те се он из штам­пе по­ја­ви­ло и јав­но­сти би­ло пред­ста­вљен тек по­сле Ње­го­ше­ве смр­ти или не­ка­ко у то вре­ме, 1851. го­ди­не.

За­што је Ње­гош окле­вао да ру­ко­пис Шће­па­на Ма­лог пре­да у штам­пу, то је по­себ­но и ве­о­ма за­ни­мљи­во пи­та­ње. Мо­жда из оних истих раз­ло­га из ко­јих је и Вук Ка­ра­џић окле­вао и ко­ле­бао се да у штам­пу да­де спев мла­дог (де­вет­на­е­сто­го­ди­шњег) Ње­го­ша, Глас Ка­мен­шта­ка: тај спев је, баш као и Ла­жни цар Шће­пан Ма­ли, из­ра­жа­вао ду­бо­ку сум­њу у на­ме­ре и по­ли­ти­ку Ру­си­је, те ни за та­да­њу Ср­би­ју ни за Цр­ну Го­ру не би би­ло ко­ри­сно да пред­став­ник или, чак, вла­дар јед­не или дру­ге од тих две­ју ма­лих др­жа­ва та­ко отво­ре­но сум­ња, па чак и оп­ту­жу­је моћ­ну Ру­си­ју. На то Ње­гош ни­је по­ми­шљао кад му је би­ло де­вет­на­ест го­ди­на (кад је на­пи­сао Глас Ка­мен­шта­ка), али је по­ми­шљао кад су му би­ле три­де­сет и че­ти­ри го­ди­не, кад је на­пи­сао Ла­жни цар Шће­пан Ма­ли.

Али нас не за­ни­ма кад су по­ме­ну­та три де­ла штам­па­на, не­го кад су на­пи­са­на. Кад је на­пи­сао Лу­чу Ми­кро­ко­зма, Ње­го­шу су би­ле три­де­сет и две го­ди­не; кад је пи­сао Гор­ски ви­је­нац, три­де­сет и три го­ди­не; кад је пи­сао Ла­жни цар Шће­пан Ма­ли, три­де­сет и че­ти­ри го­ди­не. Три нај­ми­са­о­ни­ја де­ла срп­ске књи­жев­но­сти на­пи­сао је, да­кле, за на­ша да­на­шња ме­ри­ла је­дан „мла­ди књи­жев­ник“.

За нас је зна­чај­но да је Ње­гош тих го­ди­на свог жи­во­та био об­у­зет не­чим што је у сва три ње­го­ва по­ме­ну­та де­ла исто. То исто по­ве­зу­је та три де­ла у јед­ну це­ли­ну, та­ко да ни­јед­но од та три де­ла не мо­же­мо ни по­сма­тра­ти, ни до­жи­вља­ва­ти из­дво­је­но ако…

ако же­ли­мо да про­ник­не­мо у ду­би­ну Ње­го­ше­ве ми­сли, до са­мог ње­ног ко­ре­на!

Та це­ли­на чи­ни Ње­го­ше­ва три за­вр­ше­на де­ла јед­ном три­ло­ги­јом или, што је исто, да­је три­ло­гиј­ски ка­рак­тер сва­ком од та три де­ла, то јест сва­ко од та три де­ла је схва­тљи­во тек као део три­ло­ги­је.

На тај на­чин се у Ње­го­ше­вом де­лу ја­вља не­што што је би­ло ка­рак­те­ри­стич­но за ан­тич­ке грч­ке тра­ге­ди­је.1

У че­му кон­крет­ном се огле­да тај три­ло­гиј­ски ка­рак­тер сва­ког од три Ње­го­ше­ва за­вр­ше­на де­ла?

Лик из Гор­ског ви­јен­ца, Игу­ман Сте­фан, ни­је ни­шта дру­го до при­су­ство и го­вор Лу­че Ми­кро­ко­зма у Гор­ском ви­јен­цу; Игу­ман Сте­фан је оте­ло­вље­ње Лу­че Ми­кро­ко­зма, те је на тај на­чин Лу­ча Ми­кро­ко­зма угра­ђе­на у Гор­ски ви­је­нац; Игу­ман Сте­фан се у Гор­ском ви­јен­цу ја­вља као лик ко­ји со­бом но­си ис­ку­ство, на­рав­но пе­снич­ко и ми­сте­риј­ско ис­ку­ство Лу­че Ми­кро­ко­зма, те тим ис­ку­ством осве­тља­ва сва зби­ва­ња и све оста­ле ли­ко­ве Гор­ског ви­јен­ца; Игу­ман Сте­фан је вр­ху­нац ми­сли Гор­ског ви­јен­ца, те он с до­брим раз­ло­зи­ма ка­же чак и ум­ном Вла­ди­ци Да­ни­лу:

Ти си млад још и не­вјешт, вла­ди­ко!
(ГВ, 2495)

О, да зна­деш шта те јо­ште че­ка!
 (ГВ, 2498)

Игу­ман Сте­фан има јед­но ис­ку­ство ко­је Вла­ди­ка Да­ни­ло још не­ма: мо­на­шко иси­ха­стич­ко ис­ку­ство Лу­че Ми­кро­ко­зма, уз­ди­за­ња у Не­бе­ско Цар­ство! За­то он, Игу­ман Сте­фан, су­ди дру­га­чи­је и о све­ту (о зе­маљ­ском цар­ству), јер гле­да свет (зе­маљ­ско цар­ство) ис­ку­ством ко­је има о Не­бе­ском Цар­ству. А Вла­ди­ка Да­ни­ло је још су­ви­ше млад и „не­вјешт“ („не­вје­жа“, ко­ји не зна, ни­је упу­ћен, на­и­ван је), те не мо­же о све­ту су­ди­ти са ста­но­ви­шта ви­шег, над­све­тов­ног.

Вла­ди­ци Да­ни­лу не­до­ста­је до­вр­ше­но ис­ку­ство Лу­че Ми­кро­ко­зма (о уз­ди­за­њу у Не­бе­ско Цар­ство), а Игу­ман Сте­фан је упра­во то и та­кво ис­ку­ство: Лу­ча Ми­кро­ко­зма у Гор­ском ви­јен­цу. На тај на­чин, ми тек у Игу­ма­ну Сте­фа­ну има­мо и кључ за раз­у­ме­ва­ње и це­ло­ви­то зре­ло до­жи­вља­ва­ње Гор­ског ви­јен­ца. Али, то зна­чи да ми не мо­же­мо оче­ки­ва­ти од не­ког да схва­ти Гор­ски ви­је­нац ако ни­је схва­тио Лу­чу Ми­кро­ко­зма, то јест ако у ли­ку Игу­ма­на Сте­фа­на не пре­по­зна исти­ну Лу­че Ми­кро­ко­зма. Тек са њим ми уоча­ва­мо три ступ­ња уз­ди­за­ња (и уз­диг­ну­то­сти) у Гор­ском ви­јен­цу:

сту­пањ ју­на­ка, у са­гла­сно­сти с гу­сла­ри­ма;

сту­пањ Ко­ла у са­гла­сно­сти с Вла­ди­ком Да­ни­лом и

сту­пањ Игу­ма­на Сте­фа­на.

Ње­гош, на­и­ме, ни­је на­пи­сао те­му уз­ди­за­ња (те­му Лу­че Ми­кро­ко­зма) кад је из ми­сли о Не­бе­ском Цар­ству (у ЛМ) пре­шао на ми­сао о све­ту (зе­маљ­ском цар­ству или исто­ри­ји) у Гор­ском ви­јен­цу. Те­ма уз­ди­за­ња (у Не­бе­ско Цар­ство) оста­ла је нај­ва­жни­ја и нај­у­зви­ше­ни­ја и у Гор­ском ви­јен­цу – где, на пр­ви по­глед, Ње­гош у том „исто­ри­че­ском со­би­ти­ју“ го­во­ри са­мо о зби­ва­њу у све­ту или зе­маљ­ском цар­ству. Да, али о зби­ва­њу исто­риј­ском (ко­је ни­је све­тов­но).

Оно што је Игу­ман Сте­фан у Гор­ском ви­јен­цу, то је – опет је­дан игу­ман (игу­ман Це­тињ­ског ма­на­сти­ра) – Игу­ман Те­о­до­си­је Мр­ко­је­вић у Ла­жни цар Шће­пан Ма­ли. И он је ис­ку­ство, при­су­ство, го­вор и оте­ло­вље­ње Лу­че Ми­кро­ко­зма; он је Лу­ча у дра­ми Шће­пан Ма­ли!

О ступ­ње­ви­ма је мо­гу­ће го­во­ри­ти раз­ли­чи­то: јед­но је кад су нам раз­ли­чи­ти ступ­ње­ви зна­ња (или ис­ку­ства) о истом, а дру­го је кад су раз­ли­чи­ти ступ­ње­ви ствар­но­сти, на при­мер сту­пањ биљ­ни, сту­пањ жи­во­тињ­ски, сту­пањ људ­ски (о бо­жан­ском се ви­ше не мо­же го­во­ри­ти као о ступ­њу исте ствар­но­сти), та­ко да су раз­ли­чи­ти ступ­ње­ви оног о че­му је (мо­гу­ће или не) на­ше зна­ње или на­ше ис­ку­ство.

Сте­пе­ну­ју се и зна­ња ме­ђу Тур­ци­ма, у пе­том чи­ну (деј­стви­ју) Шће­па­на Ма­лог, Ка­ди-аскјер ка­же мла­дом Ка­ра­ман-па­ши Мах­муд­бе­го­ви­ћу:

Млад си, па­шо Мах­муд­бе­го­ви­ћу,
Сви­је­том се не по­зна­јеш до­бро!
По­ши­ри је но Ти ми­слиш сви­јет!
(М, В, 585–587)

Ре­кло би се да је си­ту­а­ци­ја иста као кад у Гор­ском ви­јен­цу ка­же Игу­ман Сте­фан мла­дом Вла­ди­ци Да­ни­лу да је млад и не­ис­ку­сан. Али, ни­је иста си­ту­а­ци­ја, јер Ка­ди-аскјер го­во­ри о све­ту из ис­ку­ства све­тов­ног, а Игу­ман Сте­фан из ис­ку­ства над­све­тов­ног. Ка­ди-аскјер ка­же мла­дом Ка­ра­ман-па­ши да још не­ма до­вољ­но ис­ку­ства о све­ту, а Игу­ман Сте­фан мла­дом Вла­ди­ци Да­ни­лу да још ни­је спо­со­бан за то да о све­ту су­ди из ис­ку­ства над­све­тов­ног (из ис­ку­ства о уз­ди­за­њу у Не­бе­ско Цар­ство, у „цар­ство ду­ха“, ГВ, 22–55). Јер Вла­ди­ка Да­ни­ло има ис­ку­ство о све­ту, и то огром­но. То ис­ку­ство и чи­ни Вла­ди­ку Да­ни­ла очај­ним. Он ни­је оп­ти­мист као не­ис­ку­сни Ка­ра­ман-па­ша кад упо­ре­ђу­је цар­ство тур­ско с цар­ством ру­ским (ШМ, V, 572–576). Игу­ман Сте­фан не­ће да опо­врг­не Вла­ди­чи­на ис­ку­ства о све­ту, не­го да Вла­ди­ци ука­же на ви­ши, над­све­тов­ни кри­те­риј, та­ко да Вла­ди­ка тре­ба да стек­не и Игу­ма­но­во ис­ку­ство о све­ту (Цар­ству) Не­бе­ском, ис­ку­ство уз­ди­за­ња, ис­ку­ство Лу­че Ми­кро­ко­зма. Тек тим ис­ку­ством мо­гу­ће је из­ди­ћи се из­над сва­ког оп­ти­ми­зма и пе­си­ми­зма.

Исто се та­ко уз­ди­же и Игу­ман Те­о­до­си­је Мр­ко­је­вић. Сво­јим ис­ку­ством – ми­сте­риј­ским ис­ку­ством уз­ди­за­ња, ис­ку­ством Лу­че Ми­кро­ко­зма о Не­бе­ском Цар­ству као све­ту чо­ве­ко­ве Лу­че!Игу­ман Те­о­до­си­је Мр­ко­је­вић пре­ва­зи­ла­зи јед­на­ко и Тур­ке и Ру­се (ру­ску чи­нов­нич­ку де­ле­га­ци­ју са кња­зом Дол­го­ру­ко­вим) и сво­је су­на­род­ни­ке. Јер он је је­ди­ни ко­ји у Шће­па­ну Ма­лом го­во­ри ис­ку­ством и осе­ћа­њем Лу­че Ми­кро­ко­зма (а то је ис­ку­ство о Не­бе­ском Цар­ству).

Књаз Дол­го­ру­ков оче­ку­је да је­дан игу­ман – а то је Игу­ман Те­о­до­си­је, ста­ре­ши­на Це­тињ­ског ма­на­сти­ра – има уни­вер­зи­тет­ско обра­зо­ва­ње. Књаз Дол­го­ру­ков ра­су­ђу­је сти­лом ко­ји је и у Ру­си­ји уоби­ча­јен од до­ба Пе­тра Ве­ли­ког: на но­во­ве­ков­ни на­чин. Сва му­дрост је све­тов­на, јер у Но­вом ве­ку је чак и све­ште­нич­ко зва­ње, баш као и сва­ко дру­го зва­ње, све­тов­ног ка­рак­те­ра. Ње­му Игу­ман Те­о­до­си­је Мр­ко­је­вић од­го­ва­ра:

Ве­о­ма сам ма­ло пу­то­вао,
Са­мо­ук сам, ако што­год зна­дем:
По бу­кви­ци учио сам књи­гу,
По љу­ди­ма учио сам сви­јет,
По звје­зда­ма и бо­го­сло­ви­ју.
Што ми дру­га тре­бу­је на­у­ка
Ка­ко ов­дје у на­ше кра­је­ве.
(ШМ, IV, 8591)

На­рав­но, „зве­зде“ о ко­ји­ма ов­де го­во­ри Игу­ман Те­о­до­си­је Мр­ко­је­вић оне су исте зве­зде ко­ји­ма се и Ње­гош ди­ви у Лу­чи Ми­кро­ко­зма, па се чо­ве­ко­ва уз­диг­ну­тост (у сту­пањ чи­сте Лу­че, сту­пањ По­е­зи­је као чо­ве­ко­ве слич­но­сти Бо­гу) и са­сто­ји упра­во у то­ме ди­вље­њу зве­зда­ма, не­бу, бес­ко­нач­но­сти – од ко­је је чо­век, ина­че, кад ни­је уз­диг­нут, са­мо упла­шен и оча­јан! „Бо­го­сло­ви­ја“, као ди­вље­ње Бо­гу и сла­вље­ње Бо­га, до­ла­зи до из­ра­за тек у  то­ме чо­ве­ко­вом од­но­су пре­ма смр­ти, Вас­кр­се­њу, бес­кра­ју и зве­зда­ма: ако се ни при по­гле­ду на њих чо­век не осе­ти ма­лен и бе­зна­ча­јан, не­го, на­про­тив, сла­ви Бо­га и за­хва­љу­је (осе­ћа­ју­ћи да је и чо­век не­што ве­ли­ко, Лу­ча!), он­да је чо­век по­сти­гао сту­пањ бо­го­слов­ске му­дро­сти ка­ква се не по­сти­же на уни­вер­зи­те­ти­ма (ви­со­ким те­о­ло­шким шко­ла­ма)… Игу­ман је из­у­чио књи­гу тек то­ли­ко да мо­же да чи­та, не­ка­ко као Поп Ми­ћо из Гор­ског ви­јен­ца или као Про­та Ма­ти­ја Не­на­до­вић. Зна о све­ту ко­ли­ко и о љу­ди­ма, јер свет је и ва­жан као свет чо­ве­ков, а не као пред­мет струч­них сту­ди­ја. Игу­ман Те­о­до­си­је го­во­ри Кња­зу Дол­го­ру­ко­ву за­пра­во о на­у­ци ка­ква је по­треб­на „ов­де“, у „на­шим кра­је­ви­ма“. Та на­у­ка је – о Не­бе­ском Цар­ству, да­кле на­у­ка о Ко­сов­ском за­ве­ту. На­у­ка о уз­ди­за­њу чо­ве­ка „до зве­зда“, као у Лу­чи Ми­кро­ко­зма. Све дру­ге на­у­ке и зна­ња, као што су зна­ња и иде­о­ло­ги­ја Но­вог ве­ка, не­по­треб­ни су Ко­сов­ском За­ве­ту (Не­бе­ском Цар­ству, уз­ди­за­њу чо­ве­ка, ње­го­вој лу­чи), па мо­жда и опа­сни:

Мно­го ог­ња под ма­ли­јем лон­цем,
Ил’ ће пр­снут ил про­лит мли­је­ко.
 (ШМ, IV, 9293)

На­рав­но, зна­ње о ко­јем го­во­ре Књаз Дол­го­ру­ков и, он­да, Игу­ман Те­о­до­си­је је­сте зна­ње о све­ту, све­тов­но зна­ње: оно је не­по­треб­но уз­ди­за­њу (Лу­чи, Не­бе­ском Цар­ству, Ко­сов­ском За­ве­ту). Оно је по­треб­но све­ту, све­тов­но­сти, све­му што је све­тов­но, па и чо­ве­ку ко­ји се опре­де­лио за свет (за цар­ство зе­маљ­ско). Та­ко је по­треб­но и Кња­зу Дол­го­ру­ко­ву. И ру­ској др­жа­ви. Али ни­је по­треб­но све­штен­ству, јер све­штен­ство не тре­ба да слу­жи др­жа­ви (зе­маљ­ском цар­ству). Или тач­ни­је: ни­је по­треб­но све­ште­ној слу­жби чо­ве­ко­вој.

До­ду­ше, Игу­ман Те­о­до­си­је има и та све­тов­на зна­ња, па га баш за­то и ша­љу на пре­го­во­ре с Тур­ци­ма; баш за­то он је­ди­ни сво­јим све­тов­ним зна­њи­ма из­над зна­ња свих оста­лих (зна­њи­ма о љу­ди­ма!) за­па­жа пре­ва­ру Шће­па­на Ма­лог, за­па­жа по­ли­тич­ке на­ме­ре и ра­чу­не ру­ских по­сла­ни­ка, упо­зо­ра­ва свој на­род на мо­гу­ћу из­да­ју или пре­ва­ру, или бар рав­но­ду­шност ру­ских са­ве­зни­ка итд. Али, Игу­ман исто та­ко зна и то да сва та све­тов­на зна­ња не до­при­но­се ни­чим све­ште­ној слу­жби, уз­ди­за­њу, Лу­чи, Не­бе­ском Цар­ству, Ко­сов­ском За­ве­ту, одр­жа­њу ду­хов­не за­јед­ни­це. Игу­ман Те­о­до­си­је, као ни сам Ње­гош, не га­ји ни­ка­кве илу­зи­је о ка­рак­те­ру но­во­ве­ков­них зна­ња: та зна­ња су све­тов­на и ни­чим не до­при­но­се ду­хов­но­сти. Кад се узме у об­зир ка­ко је Ње­гош оштро устао про­тив До­си­те­је­вих де­ла и ње­го­вих но­во­ве­ков­них илу­зи­ја, он­да је нео­спор­но да је Ње­гош у по­е­зи­ји (у ли­ко­ви­ма Игу­ма­на Сте­фа­на и Игу­ма­на Те­о­до­си­ја) ми­слио исто што и у жи­во­ту, то јест да су за Ње­го­ша по­е­зи­ја и чо­ве­ков жи­вот раз­ли­чи­ти до­ка­зи исте исти­не.

У Игу­ма­ну Те­о­до­си­ју Мр­ко­је­ви­ћу не са­мо да је оте­ло­вље­на, да го­во­ри, не­го се и су­прот­ста­ви­ла Лу­ча Ми­кро­ко­зма свим оста­лим ли­ко­ви­ма дра­ме Ла­жни цар Шће­пан Ма­ли.[2]

Да­кле, у дра­ми Ла­жни цар Шће­пан Ма­ли Игу­ман Те­о­до­си­је, а у ње­му и Лу­ча Ми­кро­ко­зма, су­прот­ста­вио се свим ли­ко­ви­ма те дра­ме! Али сви­ма: и Шће­па­ну Ма­лом, и Тур­ци­ма, и Ру­си­ма (ру­ским по­сла­ни­ци­ма, Кња­зу Дол­го­ру­ко­ву), и Па­три­јар­ху Ва­си­ли­ју Јо­ва­но­ви­ћу Бр­ки­ћу, и Па­три­јар­ху ва­се­љен­ском Еспе­ри­ју (и фа­на­ри­о­ти­ма, Фа­на­ру ца­ри­град­ском), и до­ма­ћем По­пу Ан­дри­ји Ђу­ра­шко­ви­ћу, и оно­ме мо­на­ху ко­ји Шће­па­ну до­но­си тај­ну по­ру­ку и пи­смо, и мле­тач­ким по­сла­ни­ци­ма, и „па­три­о­ти­ма“ из При­мор­ја (Де­бе­љи, би­ску­пу Ср­би­ну), и сер­да­ри­ма, вој­во­да­ма и гла­ва­ри­ма Цр­не Го­ре и Бр­да, па чак и са­мом на­ро­ду и на­род­ном Ко­лу!

То исто Ко­ло ко­је је она­ко до­сто­јан­стве­но и уз­не­се­но у Гор­ском ви­јен­цу, где је у са­гла­сно­сти с Вла­ди­ком Да­ни­лом и где те­жи уз­ди­за­њу као и Вла­ди­ка Да­ни­ло, ов­де у дра­ми Шће­пан Ма­ли то на­род­но Ко­ло по­ста­је ка­ри­ка­ту­ра и па­ро­ди­ја Ко­ла. Сам Ње­гош ов­де са­да па­ро­ди­ра то Ко­ло, јер је оно у су­ко­бу са Лу­чом Ми­кро­ко­зма, са Игу­ма­ном Те­о­до­си­јем Мр­ко­је­ви­ћем, а у са­гла­сности је са Шће­па­ном Ма­лим!

Ко­ја је он­да то иде­ја и ко­је схва­та­ње Игу­ма­но­во (Игу­ма­на Те­о­до­си­ја) кад га Ње­гош ста­вља из­над, па ако тре­ба и про­тив свих оста­лих, чак и про­тив на­ро­да и Ко­ла?

То је иде­ја Лу­че Ми­кро­ко­зма. Она је у су­ко­бу са чи­та­вом ем­пи­риј­ском исто­риј­ском ствар­но­шћу, то јест са по­ја­вом Но­вог ве­ка у Цр­ној Го­ри, по­ја­вом но­ве епо­хе, са оним што се у Ко­сов­ском За­ве­ту и у мо­но­ло­гу Игу­ма­на Сте­фа­на у Гор­ском ви­јен­цу на­зи­ва „сви­јет“, „со­став па­кле­не не­сло­ге“ су­прот­но­сти.

Лу­ча Ми­кро­ко­зма, то јест Игу­ман Те­о­до­си­је Мр­ко­је­вић ни­је у су­ко­бу је­ди­но са Вла­ди­ком Са­вом и Це­тињ­ским ма­на­сти­ром!

Је­ди­на сре­ди­на ко­ја реч Лу­че Ми­кро­ко­зма и ње­но оте­ло­вље­ње, Игу­ма­на Те­о­до­си­ја Мр­ко­је­ви­ћа, при­ма као сво­је је­сте сре­ди­на мо­на­шка, у Шће­па­ну Ма­лом Це­тињ­ски ма­на­стир. Али о то­ме ка­сни­је.

[1]  Не тре­ба за­бо­ра­ви­ти да су ан­тич­ки ве­ли­ки пи­сци тра­ге­ди­ја пи­са­ли три­ло­ги­је, те да су по­је­ди­не од тих тра­ге­ди­ја очу­ва­не до да­нас би­ле та­да де­ло­ви три­ло­ги­је. За­то би­смо мо­гли ре­ћи да је до нас до­шла и са­чу­ва­на нео­кр­ње­на це­ли­на са­мо он­да кад би­смо има­ли чи­та­ву не­ку три­ло­ги­ју, а не са­мо јед­ну од тра­ге­ди­ја из три­ло­ги­је. 

[2]  До­ду­ше, ни­је се су­прот­ста­ви­ла је­ди­но Вла­ди­ци Са­ви, јер ов­де је Вла­ди­ка Са­ва не­ка вр­ста ду­хов­не се­не и ду­хов­ног пра­ти­о­ца Игу­ма­на Те­о­до­си­ја. Или ја­сни­је: Игу­ман Те­о­до­си­је бра­ни на­че­ло ко­је би ина­че, исто­риј­ски и у ре­ал­ном жи­во­ту, тре­ба­ло да бра­ни сам Вла­ди­ка Са­ва на­че­ло вла­ди­чан­ства и цр­кве­не ауто­ке­фа­ли­је (пра­во­слав­не). Да ли ће се не­ко уз­ди­ћи у Не­бе­ско Цар­ство, по­сти­ћи чи­сто­ту Лу­че и он­да има­ти ис­ку­ство о то­ме уз­ди­за­њу, то не за­ви­си од ње­го­вог ме­ста у хи­је­рар­хи­ји цр­кве­ној, јер то уз­ди­за­ње Ње­гош опи­су­је као По­е­зи­ју, и то све­ште­ну. Све­ште­на је у вла­ди­ке по­е­зи­ја (и Ли­тур­ги­ја), а не сам ње­гов чин и одо­ра! Игу­ман има ис­ку­ство Лу­че Ми­кро­ко­зма, а Вла­ди­ка Са­ва не­ма. Исто та­ко и у Гор­ском ви­јен­цу: Игу­ман (Сте­фан) има, а вла­ди­ка (Вла­ди­ка Да­ни­ло) не­ма!

Жарко Видовић, ЊЕГОШЕВА ТРИЛОГИЈА, (у „Његош – песник српске слободе“, CATENA MUNDI, Београд, 2014. ), /одломак, стр. 115-122/

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*