Жарко Видовић: О ЧОВЕКОВОМ ИДЕНТИТЕТУ

0

У савременој кулутри се, као и у свим културама кроз историју, поставља проблем човековог идентитета као основни проблем. Али с обзиром на силну човекову техничку моћ, тај проблем се данас намеће као проблем опстанка света. Веома мали број људи је данас довољан да доведе у питање тај опстанак. А мисија Цркве је, од њене појаве у свету па до данас, била и остаје да човека учини свесним његовог идентитета, да зна ко то у њему умире, а ко је позван да живи вечно, у Христу!

Оно што се некад називало човековом суштином или човековом природом, оним што је својствено самом суштом човеку, данас се назива човековим идентитетом. „Криза човековог идентитета“ је тотална збуњеност у погледу човекове природе.

По својој, Богом створеној природи, човек је бесмртан и слободан. Та слобода није грехом (прародитељским) доведена у питање. Она се састоји у човековој моћи да одлучује о својим поступцима, тако да је стварни узрок сваког поступка у истом оном човеку који је тај поступак и извршио. Зато на човека пада и пуна одговорност за његове поступке.

Али по истој тој својој, Богом створеној, изворној природи човек је не само слободан, него и духован, што ће рећи: подобан да се у свом духу поистовети са сваким другим, па и са Самим Христом, а да то поистовећење има силу постојања, другобитија човековог. Слобода човекова је условљена искуством, јер човек доноси одлуке на основу искуства, кад се њиме (искуством) послужи као садржином своје одлуке, као пројектом поступка. Али духовност човекова није условљена искуством. Духом је човек изнад свог искуства, своје телесности и своје световности. Духом он постоји као „неко други“! (То није „болест“ човека, него идентитет!)

Свака култура је трагање човеково за споственим „идентитетом“. Али човеков идентитет је тајна и ту тајну, баш као и идентитет Христа, Сина Бога Живог, не може човеку открити „тело и крв његова“, него „само Отац наш на Небесима“ (Мт. 16, 16-17). Наиме, човеков идентитет је управо у томе што је он могућа икона Христова: баш као она којој се клањамо улазећи у храм, на Свету Литургију. И сам Логос се утеловио (оваплотио) да нам то покаже: Он је „Истина, Пут и Живот“ — истина о човеку!

Међутим, свет — а поготову савремени свет, са планетарним опсегом техничке (и мисаоне) моћи човека — противан је томе човековом освећењу: „Свијет овај тирјан (чак и) тирјанину, а камоли души благородној“, како каже наш српски Песник и Владика. И још:

„Дивни пјевче српке народности
Бич судбине већ си испитао:
Свијет жељи не зна угодити!“
(Луча Микрокозма, Посв., 181)

Тираније света над душом је управо у томе што свет не омогућава, па чак и не допушта човеку да постане свестан свог идентитета и своје природе. Ако је човекова свест обузета „погледом на свет“ (Welt-anschaung), душа му није жива, него „погребена“. Ништа се „из света“ не може знати о себи, о човеку. Световни („земаљски“) мудраци не умеју човеку ништа да кажу о његовом идентитету: о његовој правој природи, о смислу његовог постојања (битија). И, опет, каже наш српски Песник, судећи о световној и светској култури:

 „С внимањем сам земаљске мудраце
Вопрошава о судби човјека,
О званију човјека пред Богом.
Но, њихове различне доказе
Непостојност колеба ужасна:
Св њих мисли наједно сабране
Друго ништа не представљју ми
До кроз мраке жедно тумарање,
До нијемог једној нарјечија (срицања),
До погледа с мраком угашена.“
(Луча, Посв., 61-70)

И још:

„Нијемо су сплетно нарјеччије (збуњено срицање)
И клапњање душе погребене!“
(Луча, Посв., 129-130)

Свет и световна мудрост се човековом идентитету противе. Питагора, Епикур и сви њихови следбеници су — баш као и у Делима Апостолским — „тирани душе бесамртне“; они „унижавају људско име и званије човјека пред Богом“, смештају човека „у скотско мртвило“, „изједначују га са бесловесношћу“ (Луча, Посв., 151-160), а човеков идентитет је, зна се, само у могућем поистовећењу са Јединородним Синомм и Словом Божјим! Без идентитета са Словом Божјим, човек је бесловесан. 

Зато човек до свести о свом идентитету, а тиме и до оживљавања своје душе, до спасења долази само уздизањем у надсветовност. Човек није „In-der-Welt-sein“ (битије у свету), него у надсветовности, у трансценденцији. Та надсветовност јесте Црква!

А уздизање и оживљавање душе човекове је: сагалсност човека са Богом, врховним Поетом (Творцем), свештена поезија човекова, служење Литургије. 

То је, ето, мисија Цркве или, што је исто, мисија човекове црквености, „званије човека пред Богом“.

Човеков идентитет је, на тај начин, тајна, света тајна.

„тајна чојку човјек је највиша
Твар је Творца (Поете) човјек изабрана!“
(Луча, Посв., 132-134)

Човеков идентитет није, дакле, у делокругу философије, „погледа на свет“, знања о свету и световности човека, поготову науке, него тај идентитет чува мисија Цркве Христове. Само она доводи човека до свести о идентитету. 

Жарко Видовић, СУОЧЕЊЕ ПРАВОСЛАВЉА СА ЕВРОПОМ (Савремена култура и Црква, стр. 107-110), Светигора, Цетиње, 1997.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*