Žarko Vidović: O ČOVEKOVOM IDENTITETU

0

U savremenoj kulutri se, kao i u svim kulturama kroz istoriju, postavlja problem čovekovog identiteta kao osnovni problem. Ali s obzirom na silnu čovekovu tehničku moć, taj problem se danas nameće kao problem opstanka sveta. Veoma mali broj ljudi je danas dovoljan da dovede u pitanje taj opstanak. A misija Crkve je, od njene pojave u svetu pa do danas, bila i ostaje da čoveka učini svesnim njegovog identiteta, da zna ko to u njemu umire, a ko je pozvan da živi večno, u Hristu!

Ono što se nekad nazivalo čovekovom suštinom ili čovekovom prirodom, onim što je svojstveno samom suštom čoveku, danas se naziva čovekovim identitetom. „Kriza čovekovog identiteta“ je totalna zbunjenost u pogledu čovekove prirode.

Po svojoj, Bogom stvorenoj prirodi, čovek je besmrtan i slobodan. Ta sloboda nije grehom (praroditeljskim) dovedena u pitanje. Ona se sastoji u čovekovoj moći da odlučuje o svojim postupcima, tako da je stvarni uzrok svakog postupka u istom onom čoveku koji je taj postupak i izvršio. Zato na čoveka pada i puna odgovornost za njegove postupke.

Ali po istoj toj svojoj, Bogom stvorenoj, izvornoj prirodi čovek je ne samo slobodan, nego i duhovan, što će reći: podoban da se u svom duhu poistoveti sa svakim drugim, pa i sa Samim Hristom, a da to poistovećenje ima silu postojanja, drugobitija čovekovog. Sloboda čovekova je uslovljena iskustvom, jer čovek donosi odluke na osnovu iskustva, kad se njime (iskustvom) posluži kao sadržinom svoje odluke, kao projektom postupka. Ali duhovnost čovekova nije uslovljena iskustvom. Duhom je čovek iznad svog iskustva, svoje telesnosti i svoje svetovnosti. Duhom on postoji kao „neko drugi“! (To nije „bolest“ čoveka, nego identitet!)

Svaka kultura je traganje čovekovo za spostvenim „identitetom“. Ali čovekov identitet je tajna i tu tajnu, baš kao i identitet Hrista, Sina Boga Živog, ne može čoveku otkriti „telo i krv njegova“, nego „samo Otac naš na Nebesima“ (Mt. 16, 16-17). Naime, čovekov identitet je upravo u tome što je on moguća ikona Hristova: baš kao ona kojoj se klanjamo ulazeći u hram, na Svetu Liturgiju. I sam Logos se utelovio (ovaplotio) da nam to pokaže: On je „Istina, Put i Život“ — istina o čoveku!

Međutim, svet — a pogotovu savremeni svet, sa planetarnim opsegom tehničke (i misaone) moći čoveka — protivan je tome čovekovom osvećenju: „Svijet ovaj tirjan (čak i) tirjaninu, a kamoli duši blagorodnoj“, kako kaže naš srpski Pesnik i Vladika. I još:

„Divni pjevče srpke narodnosti
Bič sudbine već si ispitao:
Svijet želji ne zna ugoditi!“
(Luča Mikrokozma, Posv., 181)

Tiranije sveta nad dušom je upravo u tome što svet ne omogućava, pa čak i ne dopušta čoveku da postane svestan svog identiteta i svoje prirode. Ako je čovekova svest obuzeta „pogledom na svet“ (Welt-anschaung), duša mu nije živa, nego „pogrebena“. Ništa se „iz sveta“ ne može znati o sebi, o čoveku. Svetovni („zemaljski“) mudraci ne umeju čoveku ništa da kažu o njegovom identitetu: o njegovoj pravoj prirodi, o smislu njegovog postojanja (bitija). I, opet, kaže naš srpski Pesnik, sudeći o svetovnoj i svetskoj kulturi:

 „S vnimanjem sam zemaljske mudrace
Voprošava o sudbi čovjeka,
O zvaniju čovjeka pred Bogom.
No, njihove različne dokaze
Nepostojnost koleba užasna:
Sv njih misli najedno sabrane
Drugo ništa ne predstavljju mi
Do kroz mrake žedno tumaranje,
Do nijemog jednoj narječija (sricanja),
Do pogleda s mrakom ugašena.“
(Luča, Posv., 61-70)

I još:

„Nijemo su spletno narječčije (zbunjeno sricanje)
I klapnjanje duše pogrebene!“
(Luča, Posv., 129-130)

Svet i svetovna mudrost se čovekovom identitetu protive. Pitagora, Epikur i svi njihovi sledbenici su — baš kao i u Delima Apostolskim — „tirani duše besamrtne“; oni „unižavaju ljudsko ime i zvanije čovjeka pred Bogom“, smeštaju čoveka „u skotsko mrtvilo“, „izjednačuju ga sa beslovesnošću“ (Luča, Posv., 151-160), a čovekov identitet je, zna se, samo u mogućem poistovećenju sa Jedinorodnim Sinomm i Slovom Božjim! Bez identiteta sa Slovom Božjim, čovek je beslovesan. 

Zato čovek do svesti o svom identitetu, a time i do oživljavanja svoje duše, do spasenja dolazi samo uzdizanjem u nadsvetovnost. Čovek nije „In-der-Welt-sein“ (bitije u svetu), nego u nadsvetovnosti, u transcendenciji. Ta nadsvetovnost jeste Crkva!

A uzdizanje i oživljavanje duše čovekove je: sagalsnost čoveka sa Bogom, vrhovnim Poetom (Tvorcem), sveštena poezija čovekova, služenje Liturgije. 

To je, eto, misija Crkve ili, što je isto, misija čovekove crkvenosti, „zvanije čoveka pred Bogom“.

Čovekov identitet je, na taj način, tajna, sveta tajna.

„tajna čojku čovjek je najviša
Tvar je Tvorca (Poete) čovjek izabrana!“
(Luča, Posv., 132-134)

Čovekov identitet nije, dakle, u delokrugu filosofije, „pogleda na svet“, znanja o svetu i svetovnosti čoveka, pogotovu nauke, nego taj identitet čuva misija Crkve Hristove. Samo ona dovodi čoveka do svesti o identitetu. 

Žarko Vidović, SUOČENJE PRAVOSLAVLJA SA EVROPOM (Savremena kultura i Crkva, str. 107-110), Svetigora, Cetinje, 1997.

POSTAVI ODGOVOR

*