Жарко Видовић: О УМЕТНОСТИ

0

Сусрет уметности и личности могућ је само у истини битија: само у томе сусрету се отвара тајна личности да проговори језиком који тада (у својој преображености) значи уметност. То није сусрет у некој обичној истини (тачном обавештењу о неком збивању), него у истини битија.

Уметност извире из тајне која је тајна саме личности. Уметност је говор те тајне. Она даје знакове истине битија, јер се та истина крије у личности, а открива се само духу (духу уметности, поезије, трагедије, свештене поезије вере). Али личност је тајна која неће да буде ,,сама пред Богом“, него хоће да има и свој јавни живот.

Уметност је јавни живот личности која при томе, самом уметношћу, чува своју суштину, своју самоистоветност, своју тајну.

Тежња личности да њена тајна (њена суштина) буде објављена, тј. показана – та тежња се изражава уметношћу, показује се као уметност. Али то је тежња личности да њена тајна (њена суштина, сама она, личност) буде објављена – не да би тиме била поништена, ,,раскринкана“, бачена као ,,бисер пред свиње“, него – да би била слављена и прослављена. Личност у уметности чува своје достојанство стидом који нам је познат као ,,мера“, ,,укус“, ,,стил“, ,,предање“ (,,традиција“). Али та мера и стид нису страх човеков за своје достојанство, него чедност (,,наивност“) вере да ће сви у делу уметности уживати исто колико и у томе достојанству уметника.

***

Уметност, дакле, тежи стварању једне заједнице која неће значити негацију личности, него, напротив, слављење личности у њеној тајни и достојанству. Уметност неће да ,,упозна човека“ како би над њим стекла моћ. Уметност није знање које је ,,сила, знање је моћ“, него смисао за тајну до које се човек уздиже њеним слављењем. Уметност тако тежи заједници сасвим другачијој од метафизичке (било да је то метафизичка заједница тела, интереса, рада, права, установа, језика, обреда или било чега другог!).

***

Уметност, дакле, неће ,,егзистенцију“ која би значила само бежање од заједнице, само негацију заједнице: природно, јер философија егзистенције не зна за заједницу другачију од метафизичке (од заједнице која је негација истине битија у личности); не зна за МИСТЕРИЈСКУ заједницу!

Тежећи свом јавном животу (баш онако како то показује позориште, показујући тиме суштинску тежњу саме уметности), уметност неће да издвоји личност у њен усамљени сусрет са Богом (,,сам пред Богом“), ни у суочење са истином битија без сведока!

Уметност тежи стварању (тачније: настајању, догађају, благодати) мистеријске заједнице.

Зато Кјеркегор – тежећи да ,,религиозном егзистенцијом“ превазиђе и естетску и етичку – није успео да изрази ни истину уметности (поезије којом је хтео да се само послужи), ни истину битија.

***

Човек не може издржати сусрет са истином битија ако при томе нема могућности да (смислом битија) превазиђе и истину битија и само битије. Или ако бар нема наду у могућност таквог превазилажења, доспевања у надбитије. Уметност је не само превазилажење, него и неодољива потреба човека да радост тога превазилажења подели са другима у моментима уметничке (пред-мистеријске) заједнице. Та заједница је истовремено и јавни живот уметности, и сведок несумњиве тежње човека ка истинској, потпуној мистеријској заједници.

А суочење са истином битија је неопходно зато што се само у томе суочењу (у тој и таквој егзистенцијалној бојазни) јавља и неодољива потреба за духом (надбитијем), и уметност, и њен јавни живот.

То суочење са истином битија чини саму скривену трагедијску суштину (и садржину) уметности.

***

Уметност тежи јавном животу слично Логосу (Слову) који тежи отеловљењу, како би и човек постао словесан (сличан Слову).

Логос је, наравно, тајна којом Он никако није исто што и Његова отеловљеност (видивост тајне као иконе). Зато је веома лако да Отеловљени буде и понижен, а да при томе тајна не буде постигнута!

О Свевишњи Творче непостижни,
Твар Ти слаба дјело не постиже
                         (Твоје слабо створење…)
Само што се Тобом восхићава! (ЛМ, П, 141-150).

и тим восхићењем, слављењем тајне, настаје мистеријска заједница, у којој личност није понижена (као у метафизичкој, која ,,схвата“ негирањем тајне), него прослављена.

Логос се, дакле, не отеловљује да би био понижен…

…мада је био баш понижен! понижен најсрамнијом смрћу. Јер таквом смрћу, распећем, на крсту, умирали су они који су том смрћу требали да буду пред читавим светом понижени, савладани, као разбојник, као побеђени рвач, положен на леђа и раширених руку, сав у знаку предаје, разоружаности и поражености. Друштвене величине, римски домаћини, витезови и сл. умирали су набијајући се на мач, слично као у јапанском ,,хари-кири“. Робови су, ако се побуне, умирали на крсту, чиме се коначно и ,,заувек“ утврђује пред читавим светом њихов ропски положај. Но Христос је, упркос смрти на крсту, прославио и крст, и Себе и човека: васкрсењем!

Логос, највећа могућа Тајна за човека, отеловио се, дакле, да би био објављен у слави; да се Његова тајна, недоступна разуму, слави како једино и може бити слављена и схваћена: ,,восхићењем“, литургијом, мистеријском заједницом.

Жарко Видовић, ОГЛЕДИ О ДУХОВНОМ ИСКУСТВУ, (Четврти оглед, Знакови истине битија, одломак), Светосавска омладинска заједница, Београд, 2014.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*