Жарко Видовић: ПОЈАМ ЗЛА У ЊЕГОША И У ЕВРОПСКОЈ ЛИТЕРАТУРИ

0

19. Веома  често се данас Косовски завјет приказује и тумачи као (готово мазохистичко) слављење пораза! А у Косовоском завјету се о поразу и губитку српске државности говори зато да би се показало да зло није у самом поразу (и у губитку државности, земаљског царства), него тек у губитку Небеског царства: све док човјек није изгубио Небеско царство и свијест о њему он је јачи од Зла! није поражен чак ако је и изгубио државу (права, земаљско царство, богатство, положај у свијету итд.). Завјет, дакле, није уживање у поразу и у губитку свега свјетовног, него снага вјере којој није потребна свјетовност, па макар се и сав „свијет у Ад претворио“, како каже Владика Данило… А Његош каже да гледа у сам „Тартар“, да „Ад на мене са проклетством риче, сва му гледам гадна позоришта“ (призоре, ЛМ, II, 181-190), али да ипак не губи вјеру, јер завјетна вјера не зависи од свијета ни од стања и положаја човјека у свијету. Па гдје је онда Сатана?

Зло није апстракција, него увијек појава конкретног лика који дјелује зло. Зло мора да буде персонификовано (оличено) да би се појавило у свијету и дјеловало. Убиство, насиље, крађу, превару, интригу, лаж, злочин, преступ итд мора да изврши увијек нека конкретна личност: не врши то некакав „живот“ или неке „околности“, или „епоха“, „друштво“, „власти“ итд.

Не узимајући у обзир књижевност прије Гетеа (рецимо, не узимајући Дантеа), кад су о Сатани говорили као владару оностраном, из загробног живота, али и као о реалној објективној појави, ми о Сатани говоримо другачије. У Гетеа Сатана је Мефисто, личност одвојена и различита од Фауста, а заводи Фауста. У Хермана Хесе Сатана више није друга личност, него лице истог Фауста, Фаустов унутрашњи двојник; ради се о човјеку који може да буде једнако Фауст као и Мефисто. Достојевски неће да Сатану схвати тако нераздвојно везаног за човјека као што би „сијамски близанци“ били везани доживотно. За Достојевског Сатана је само имагинарни саговорник Ивана Карамазова, оживљен маштом Ивана, жив и прустан тачно колико и Иванова склоност да се побуни против Бога. Тако се потврђује човејекова слобода коју ни Зло не може довести у питање: утолико је човјек одговорнији! (јер би Сатана „сијамски“ везан за човјека чинио човјека немоћним и зато неодговорним). Спољашњост Сатане у Гетеа је дословна и свјетовна, а спољашњост Сатане у Достојевског је имагинарна, маштовна; дакле, то је заправо унутрашњост којом би Иван Карамазов, у својој „слободи златној“, могао да влада, према којој (унутрашњости) је слободан и од које може и да се очисти ако се покаје! а то значи: ако жртвује своју страст! Унутрашњост Сатане код Томаса Мана је болест којој нема лијека: то је спирохета која изазива сифилис; Сатана је сифилистично лудило Леверкина (главног јунака у роману Томаса Мана Доктор Фаустус).

Поређење Његоша с европском литературом су веома значајна, јер откривају разлике у вјери, у култури, у схватању човјека, слободе, егзистенције.

Епизода у Горском вијенцу с баба-вјештицом, како и завршна слика о латинском триковима (у Котору на пазару, ГБ, 1582-1614) јасно говоре да би појава Сатане била само трик и да нема, како каже Владика Данило, никаквих вјештица, те да њихово постојање не признају ни православне старе књиге (ГВ, 2171-2183).

Како се онда може говорити о Сатани, оцу лажи из које се онда јавља свака врста злочина?

Само ако се човјек Лучом уздигне изнад свјетовности: гледајући у тој уздигнутости божански свијет бесмртних духова (ЛМ, I, 1-280), пророчка поезија Луче може да сагледа и „најљуће крајности“ сваког Зла, сабране „под једном круном“, да сагледа „мрачну катедру ужасног позоришта“, „сам Ад и цара му Сатану“ (ЛМ, I, 281-300).

А зашто је потребно да се уздигне, па да тек онда види само Зло, Сатану?

Зато што само уздизањем човјек доспијева у саму своју унутрашњост у којој за свог имагинарног (маштовног) саговорника може да има једнако Лучу христолику као и Сатану! Уздизање се тражи ради доспијевања у унутрашњост, а Сатана је, као и Бог, унутрашња реалност човјека, његова егзистенција, како вјерска, тако и грешна! (Зато Сатана и Гријех и настају побуном у Небеском царству!)

Тачно је да Зло чини само конкретан човјек, али човјек који се о томе Злу претходно договара са својим имагинарним (маштовним) саговорником, као и Иван Карамазов!

Тако је Његош, пророчком поезијом испитујући природу и поријекло Зла у свијету, утврдио оба супротна начела човјекове „дијалектике“: и конкретан лик човјека који чини зло, Сатаном обузетог човјека, и слободу тога истог човјека (који је Сатаном обузет зато што му се и сам предао)!

Његош ниједног тренутка, ниједним стихом није довео у питање човјекову слободу, моћ да сам одлучује о својим поступцима, како му је то досуђено (одмах послије Пада-Гријеха, раскида заједнице са Богом):

Човјек воље остаје свободне
Ка сви други бесмртни духови;
Његова ће душевна таблица
С обје стране бити начертана“
(ЛМ, VI, 90-100)

те ће имати у души и слику Добра и слику Зла, па нека се одлучи у којем диалогу ће се његово осјећање и мисао кретати!

Зато је разумљиво како је Његош могао – тако одлучно увјерен у човјекову слободу (ни Гријехом Прародитељским окрњену!) – говорити у Горском вијенцу о „демонском месији“, о „врагу са седам бињишах“, о присуству Сатане у дјелима Турака: то је „Сан паклени окрунио Османа“! То је унутрашња реалност тиранина који има саговорника у „сну“, у унутрашњем диалогу, у маштовном саговорнику који је присутнији од сваког реалног саговорника или савјетника! Од те лукаве реалности човјек се ослобађа само освјешћењем, у борби која је само његова, унутрашња, са самим собом, Турчинова као и Србинова.

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ (стр. 62-65) , Филип Вишњић, Београд, 1989

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*