Žarko Vidović: SLOBODA JE DIREKTNI PUT U POKAJANJE (1)

0

Samospoznaja je moguća isključivo u dijalogu, jer u samospoznaji čovek izlazi iz svog iskustva, susreće se sa tuđim

Rođeni ste u Tešnju, detinjstvo i mladost ste proveli u Bosni, najpre Doboju a potom u Sarajevu. Odakle su poreklom vaši roditelji?
— Moja majka Jelena rođena je u Tešnju, a otac Stevan Vidović u Strmici kod Knina, ali su se Vidovići vrlo brzo odatle preselili u Sarajevo. Inače, Vidovići su poreklom sa današnje granice Crne Gore i Albanije. Tu postoje tri sela i zovu se Vidovići. Oni su bili vinogradari, pa je moj otac uvek voleo onu pesmu: „Odatle idu vinari, vinari Belograđani“. Vidovići su odatle krenuli u Boku a zatim su naseljavali Dalmaciju do Istre. U svoje vreme su bili najpoznatiji vinogradari. Moja krsna slava je Sveti Trifun. U Boki se nalazi crkva Svetog Trifuna, koja je bila prvobitno vizantijska, pravoslavna, ali su je rimokatolici za vreme Turaka preradili. I sad nedavno, kad je bio zemljotres, padnu zidovi i otkriju se freske pravoslavnog hrama! Sveti Trifun je zaštitnik vinograda i vinara!

Kako objašnjavate činjenicu da Srbi iz Bosne imaju jače izraženu zavetnu svest?
— Bosanski Srbi su graničari srpskog naroda, oni su bili u direktnom kontaktu sa Austro-Ugarskom kao krstaškom državom i Hrvatima, kojima su namenili da budu njihovo oruđe. Međutim, centralni deo srpskog naroda nije nikada doživeo panonski i srednjoevropski katolicizam kao krstašku imperijalnu silu, pa je zato imao vrlo naivne poglede na rimokatolike, dok je tamo to bilo drugačije. Evo primera iz mog detinjstva. Kada sam se rodio, vladalo je jugoslovenstvo, ali su bili važeći austro-ugarski rodni listovi, koje je izdavala opština na latinskom, a oni su bili bez podataka o pripadnosti naciji i veri. Kako podaci nisu bili potpuni i nije bilo podataka o krštenju, tražili smo ih od Crkve, pa je tako pop Ljubo Dučić, rođak Jovana Dučića, rekao da se dan krštenja smatra danom rođenja. Eto, to je bio naš prvi otpor jugoslovenstvu shvaćenom kao prozelitizam, jer su naše komšije u ime jugoslovenstva na svaki način nastojale da nametnu katoličanstvo kao prosvećenije od pravoslavlja.

Jedna od najvažnijih stvari o kojoj danas govorite je značaj parohijske zajednice za crkvenost pravoslavnih hrišćana. Kakvo je bilo vaše mladalačko iskustvo crkvenosti i parohijske zajednice u Bosni?
— Moj deda je bio pravoslavni sveštenik u Tešnju. On nije ispovedao ljude, nego bi stao ispred oltara, izneo putir i pitao: „Da li ste se ispovedili, ali ne meni nego onome kome ste zgrešili? Ima li koga ovde ko ima nekome nešto da zameri? Ne opraštam ja grehe, nego Bog“. Tako je govorio, razrešio ih i pričešćivao odmah. Jer ispovedanje samo svešteniku nije ispovest. To je obred crkvene organizacije koja uopšte nije verska – to je institucija. Posle Liturgije sedelo se u kući koja je bila odmah preko puta jer nije bilo parohijskog doma. Dolazili su tu seljaci na konjima iz mesta udaljenih i petnaest kilometara, a moja baba, popadija, svakom od njih prala je noge. E, ta popadija je mene vaspitavala u detinjstvu.

Govorili ste o dobrim odnosima Srba i muslimana tog vremena i svedočili o brojnim primerima njihovog herojskog držanja u logorima kroz koje ste prošli. Kako bi pravoslavni trebalo da se odnose prema muslimanima?
— Hrišćanstvo je konačno ušlo u evropsku istoriju dijalogom između Grka i Jevreja. Mi smo, međutim, danas u takvoj situaciji da pravoslavlje, ako hoće da se uzdigne i obnovi, mora da vodi dijalog sa semitima, znači i Arapima, a pre svega sa onim muslimanima koji ne žele nasilje. Pre Drugog svetskog rata kralj Aleksandar umeo je da vodi veoma dobru politiku prema muslimanima, tako da je pred odlazak u Marselj, znači pred smrt, došao u sarajevsku džamiju i poklonio se. Čak su mu skinuli čizme i oprali noge da bi mogao da uđe u džamiju. Nije klanjao, stajao je dok oni klanjaju, ali je ukazao poštovanje. Naime, kada je 1766. godine ukinuta Pećka Patrijaršija, onda su rimokatolici navalili na pravoslavne u Bosni da ih pokatoliče kako god mogu, međutim, bilo je veoma mnogo muslimana koji su bili veliki protivnici Austrije, pa je sklopljena neka vrsta saveza protiv Austrije kao krstaške sile. Od tog vremena veliki broj muslimana držao se prema Srbima srpski, i oni su se izjašnjavali kao Srbi. U Tešnju, gde je moja baba stanovala, a deda se već upokojio, živeo je i čuveni Širbegović, čiji je brat učestvovao u Prvom svetskom ratu i prešao preko Albanije. Sećam se kada je jednog leta Širbegović naišao pored crkve i kazao mojoj babi: „Pomoz Bog Marta, ‘ajde večeras na iftar da mi dođeš“. Iftar je svečana večera u vreme muslimanskog posta. Kaže ona njemu: „Boga mi, ne mogu ti večeras“. Pitam je zašto ne može, kod njih se dobro jede, a ona meni stalno daje neku puru. „Ne može sine, ako te zovu na iftar, onda treba kao i oni da ne jedeš ništa čitav dan“. A ja kažem: „Pa nisam ja musliman“. „Svejedno, pozvali su nas“. Sutradan mi je rekla da čitav dan ne jedem ništa i pazila na to. Ja sam, naravno, otišao da kradem voće. Uveče smo otišli na iftar. Sve je to zbog toga što je i on, kada je kod nas dolazio na Božić ili Uskrs, poštovao srpske običaje, i sve je znao, pa i da bude i položajnik. Tako je izgledao taj odnos. Čak je i u četnicima Draže Mihajlovića bilo muslimana.

liturgija04

Tito je uradio sve da onemogući zbližavanje Srba i muslimana, naročito onog dela koji se osećao srpskim, a tom delu pripada dosta njih koji su bili sa mnom u logoru. Treba voditi računa o tome da pravoslavna Crkva, kao politička organizacija u saradnji sa državom, ne može ništa da postigne. Ona može da opstane samo kao verska zajednica u saradnji sa narodom!

Recite nam nešto o vašim studija u Zagrebu, odnosno, kako ste postali skojevac?
— Nisam postao skojevac u Zagrebu, nego u Novom Sadu. Moja pripadnost SKOJu nije bila politička, to je bio izraz solidarnosti. Događalo se da, kada radnici stupe u štrajk, pa dođu štarjkbreheri da rasture štrajk, onda smo mi odlazili da pomažemo radnicima i tukli se sa štrajkbreherima – to je bila ta solidarnost. Zatim, mi smo veoma voleli Ruse i smatrali smo da je Staljin ruski car. Nismo mi pojma imali šta se događa. Politika je tada imala tiraž od dvadeset hiljada primeraka i ja sam je čitao jednom nedeljno – četvrtkom Politiku za decu. Smatrali smo da su Rusi doneli veliku pravdu i da treba biti sa njima, a ne sa Francuzima ili Nemcima. Mi smo se držali ljubavi prema Rusima onako kako nas je učila baba ili majka.

Onda najedanput, pred polazak u Zagreb iz Novog Sada, dele brošuru Staljinova biografija, i to smo voleli da čitamo, a posle je došla i Istorija SKP(B). Braća Branko i Stanko Bajić organizovali su na Fruškoj gori školu za skojevce, i tu sam ja počeo da učim istoriju SKP(B), koja me je vrlo intreresovala, tako da sam postao takoreći obrazovan skojevac. I kao takav sam otišao u Zagreb. Kada je trebalo da idem na studije, moja majka pita oca: „Zašto ne u Beograd“? „E, neće mi ga ići u Beograd, da bude komunista“, odgovorio je otac „nek’ ide u Zagreb, pa da mi se vrati kao Srbin“. Toga sam se setio 1968. godine, jer jedini studenti koji su bili levi i anacionalni bili su beogradski, dok su svi drugi bili nacionalisti, u Ljubljani, Zagrebu, Splitu, Sarajevu, Titogradu, i to antisrpski nastrojeni.

Jugoslovenstvo je pre rata delovalo vrlo zbunjujuće na sve nas, nametao ga je prosvetni program, udžbenici, sve do pojave Istorije Vasilja Popovića, koji je u njoj dao prikaz istočnog pitanja i zapadne imperije, odnosno granica zapadne imperije. On je bio bolji istoričar od Vladimira Ćorovića. Inače, Vasilj je ubijen već 1941. godine.

U to vreme se gubila hrišćanska solidarnost i osećanje zajednice. Da li ste tada bili svesni te želje za istinskom zajednicom? Koliko ste SKOJ doživljavali kao zamenu za izgubljenu zajednicu?
— SKOJ je, pre nego što ću otići u Zagreb, bio propagiran kao zajednica solidarnosti, drugarstva i uzajamne pomoći: nikad ne smeš izdati druga, nikad ne smeš napustiti drugaricu koju si izabrao… Zaista se propovedao moral. Inicijator takvog skojevskog vaspitanja omladine bio je Ivo Lola Ribar, koga će Tito kasnije da ubije. SKOJ je bio zaista antifašistički, nasuprot Hitlerjungenda, koji je postojao u Vojvodini i u Sarajevu. SKOJ je bio takav do 1944. godine i do Titovog ulaska u Beograd, kada je on pokupio mnoge huligane uveo ih u SKOJ i dao im zadatak da napadaju list Demokratiju itd. Naravno, to mu nije bilo dovoljno, pa je posle ukinuo SKOJ. Jer skojevci su bili patrioti, i ne treba dovoditi u pitanje njihovu spremnost da se bore protiv neprijatelja. Treba dovoditi u pitanje članove Komunističke partije, jer su oni bili apsolutno nepouzdani ljudi. U tome je koren sukoba na levici.

Sukob na levici se tumači kao estetički sukob. Vi ste bili njegov neposredni učesnik i svedok. Kako ste doživeli sukob na levici?
— Kada je 1939. godine formirana Banovina Hrvatska, šest dana pred početak Drugog svetskog rata nemačkim napadom na Poljsku, Šubašić je odmah po njenom osnivanju počeo da se ponaša kao ban. Ban je početni stepen monarhijskog dostojanstva. Maček je čitavo vreme imao građansku zaštitu i seljačku zaštitu, bili su to uniformisani partijski odredi koji su u vreme partijskih praznika marširali sa puškama o ramenu. To je bilo slično teritorijalnoj odbrani posle rata. Obe te zaštite Maček 1939. godine objedinjuje u Hrvatsku državnu zaštitu – HDZ. I ta HDZ je nas, pripadnike Jugoslovenske vojske, 1941. razoružavala. Tada sam se našao u maloj grupi u Petrovaradinu, tako da sam morao da sakrijem pušku i tražim civilno odelo.

Sukob na levici je nastao 1937. godine posle poraza Konkordata, koji je bio krstaški napad na Srpsku pravoslavnu crkvu u ime jugoslovenstva. To je išlo dotle da je čak i Skupština odobrila Konkordat. Inicijator tog Konkordata bio je Kralj Aleksandar 1929. godine. Međutim, kada je video o čemu je reč, on se obratio Francuskoj ne bi li dobio Konkordat u onom značenju kakav je imao u Francuskoj. Naime Francuzi su u XIV/XV veku „zarobili“ rimskog papu, preveli ga u Avinjon [1], a on je tamo imao papstvo i služio interesima francuskog kralja, koji je prvi koji je potčinio papu nacionalnim interesima i naciju izveo ispred crkve. [2] Avinjon se nalazi blizu Marselja, a tada se pričalo da je jedan od razloga njegovog puta u Marselj bilo dobijanje saveta i pomoći da Konkordat, koji je Jugoslavija morala da stvori, bude takav da papa, odnosno njegovi biskupi, budu potčinjeni kralju, a ne da vode svoju politiku.

liturgija04

Kraljica Marija je tražila da se vodi istraga o ubistvu Kralja Aleksandra, međutim, Francuska je to odbila zbog toga što bi to bio međunarodni skandal, ali ne protiv Hitlera i Nemačke, nego protiv Engleza, jer Englezi su uvek bili zainteresovani za Balkan kao svoju stratešku bazu protiv Rusije, kao što je to i danas.

Od 1934. bitno se menja odnos prema Konkordatu. Kada sam došao u Zagreb na studije zatekao sam vrlo čudnu situaciju. Pošto je Konkordat odbačen 1937. godine, Krleža i hrvatski komunisti napali su beogradsku studentsku omladinu što je u demonstracijama marširala pod crkvenim zastavama protiv Konkordata, a to marširanje su nazvali „ripidijada“. Na čelo KPJ tada dolazi Tito sa zadatkom da razbije Komunističku partiju Jugoslavije, pa iz KPJ odvaja KP Slovenije i KP Hrvatske – dve katoličke partije. One dobijaju dozvolu da vode pregovore sa Kaptolom o samostalnosti Hrvatske i Slovenije – potčinjenih nacija. Staljin i Kominterna imali su stav o savezu ne samo sa radničkom klasom nego i sa svim nacijama koje su protivnice Kraljevine Jugoslavije kao imperijalne tvorevine Francuske i Engleske. Kominterna je stala na stranu Hrvata i Slovenaca da bi se oslobodili „velikosrpske Jugoslavije“. Sukob sa Konkordatom pokazao je da je i omladina marširala, među njima su bili i čuveni komunisti, kao što je recimo Karabegović, jer je Konkordat smatran fašističkim. Naime, papa je zaista i bio naklonjen fašizmu, a antifašistički pokret, recimo u Francuskoj, sjedinjavao je komuniste i vernike u borbi protiv fašizma. To se isto desilo u Beogradu, međutim ne i u Zagrebu gde je KP Hrvatske dobila od Kominterne dozvolu da se bori protiv „velikosrpske Jugoslavije“, dok je na čelo KPJ došao hrvatski komunista Tito. Kada sam došao u Zagreb, vođena je jedna politika protiv Jugoslavije, međutim, protiv razbijanja SKOJ-a i formiranja SKOH-a bili su vodeći dalmatinski skojevci – projugosloveni – koji su bili zahvalni Jugoslaviji i Srbiji jer su oslobođeni od Italije. Taj iskreni jugoslovenski duh vladao je Dalmacijom i svi dalmatinski skojevci na studijama bili su Jugosloveni i zbog toga bili u sukobu sa KPH.

Mnogo puta sam čuo i pročitao kako se taj sukob na levici predstavlja kao esetički sukob. Nije to bio estetički sukob. Raspravljao se o tome za šta treba umetnost da se angažuje: za socijalne ili nacionalne ciljeve, pa su svi tražili nekakav politički određen angažman. U Zagrebu su komunisti tražili da bude prohrvatski, antijugoslovenski i antisrpski.

Postojala su tada i druga studentska udruženja: bosansko udruženje Brazda, slovenački Triglav, koji je bio i jugoslovenski, Matija Ivanić, koji je bio dalmatinski, Lovćen, crnogorski, Mihajlo Polit-Desančić – udruženje studenata iz Vojvodine. Ta studentska udruženja imala su redovne i velike priredbe, međutim, uvek su nastupali jugoslovenski, protiv čega je bila partija. Zbog tog antisrpskog stava partije, iz partije su istupili Božidar Adžija, Otokar Keršovani, Ognjen Prica, Vaso Bogdanov. Božidar Adžija je tada osnovao Stranku radnog naroda, koja se odvojila i od komunista i od socijaldemokrata. Kada su bili lokalni izbori 1941, u svim srpskim opštinama izbore dobija Božidar Adžija sa svojom strankom, koja je bila antikomunistička, što znači antiautonomaška. Mi skojevci raznosili smo letke za njegovu stranku, kao autentični Jugosloveni smatrali smo da Jugoslavija mora biti jedinstvena kao i Sovjetski Savez.

I taj SKOJ, koji je bio protiv Komunističke partije, biće i te kako organizovan 1941. godine, posebno u Dalmaciji: imaće partizansku brigadu kojom je komandovao Vicko Krstulović. Međutim, Tito će tu brigadu da ukine 1943. Kao što će i SKOJ da najpre u Beogradu napuni sa huliganima, a da onda, tobože zbog huliganstva, ukine SKOJ u celoj Jugoslaviji. Naime, on se bojao SKOJ-a, naročito krajiškog.

Vaše logoraško iskustvo je uticalo na vaše shvatanje čovekove prirode, na svest o ljudskom dostojanstvu i čovekovoj slobodi da odluči o svojim postupcima, i da čoveka bitno određuje pitanje smisla života. Da li možete da se setite nekog presudnog događaja iz logorskog života koji je uticao na vas?
— Bilo je nekoliko događaja. Ali posebno posle nemačkog poraza na Staljingradu, nama je u logorsku baraku u toku noći ušao Norvežanin koji je bio u norveškoj vojsci, u kvislinzima (oni nisu bili dželati, bili su samo čuvari reda, kao nedićevci kod nas). Upao je naglo i samo rekao „Tyskland kaput“. Kada smo čuli da je Nemačka izgubila, ne znamo šta ćemo, nego natočimo vode i nazdravljamo. A esesovsci su zbog poraza na Staljingradu, inače svi mladi, odlični skijaši, jaki kao bikovi, tada bili povučeni i skoro svi poslani na istočni front, a na njihovo mesto su došli trećepozivci, vermahtovci, koji su imali oko četrdeset godina. Mada je i među njima bilo vrlo okrutnih ljudi, oni su se ipak razlikovali od esesovaca. Ali ostalo je deset-petnaest esesovaca samo radi gonjenja eventualnih begunaca. Da ne govorim kako je bilo do tada – samo jedan primer – 14. jula 1942. godine streljali su tri stotine ljudi zbog toga što su dvojica begunaca razoružali jednog stražara, a potom razoružali još dvojicu i pobegli. Jedan logoraš je čak uspeo da pobegne, pa je posle rata živeo u Kanadi.

liturgija11

Nas je jedino držala vera da će Rusi da pobede. Posle pada Staljingrada pobegao je jedan čovek vodeći pri tom računa da svojim bekstvom ne izazove represalije, ali je ukrao pušku iz magacina. Njega su uhvatili i saonicama vratili natrag. On sedi na slami, pokriven je ćebetom, vezanih ruku, noge su mu polomljene, tako da ne može ni da ustane. Hoće da ga vešaju. Nas su svako jutro postrojavali, a toga jutra esesovci su tražili da se svi oni koji zbog iscrpnjenosti teškim radom ne mogu da prežive bace u jamu, koja ne može da se zatrpa jer je smrznuta zemlja. Tako su nosili jednog, mislim da je bio iz Kraljeva, i dok je prolazio pored nas postrojenih on kaže: „Brale, daj mi malo `leba, da ne umrem gladan“. Niko od nas nije imao hleba i njega odnose dalje. Vešala su podignuta, begunac ne može da stoji, može samo da se osloni na jednu nogu, stoji mirno, kao da ga ništa ne boli, ali mi vidimo da se sve vreme nešto nateže dok komandant čita presudu, a jedan Ciganin [3], koji je bio violinista u Beču i tamo dobro naučio nemački, plače i prevodi. Trajalo je to dobrih pet minuta i, kada je pročitana presuda, došao je vojnik, povukao uže koje je držalo kladu, a ona je povukla dasku ispod nogu osuđenika. U tom trenutku iz njega poteče mokraća kao reka – on se čitavo vreme uzdržavao, i na saonicama i pred nama. I tek kada više nije vladao sobom, ta mokraća je krenula iz njega, a mi nikako drugačije nismo mogli da protumačimo njegovo držanje nego kao njegovo posebno gospodstvo. Posle toga smo počeli da razgovaramo o tome kakvog smisla ima biti normalan, pristojan, održati svoje dostojanstvo – pazite, on drži dostojanstvo nekoliko minuta pred svoju smrt. Posle toga smo skoro svaki dan vodili takve razgovore kakve ni u crkvi nismo vodili o čuvanju dostojanstva do smrti.

Govorili ste da ste u to vreme dobili snažnu volju za životom i da je to kasnije uticalo na vas kao neka vrsta posebnog životnog iskustva. Koliko su ti razgovori u logoru odredili vaše shvatanje značaja dijaloga?
— Takve dijaloge, suštinske, kakve smo tada vodili, u parohijskim domovima nikad nismo imali. Dan-danas kažem da ne mogu da zamislim zašto se protive liturgijskom dijalogu posle Liturgije. Umesto toga sveštenici nam drže propoved kojom prekidaju Liturgiju, čitaju propoved napisanu juče, ne vodeći računa da li tu propoved čuju svi prisutni. A Liturgija ne sme da se prekida, već kada se završi, sveštenik kaže s mirom izađite, i da tako smireni razgovarate, jer kada smireno razgovarate to više nije polemika u kojoj niko nikoga ne sluša, to je razgovor između ljudi koji se uzajamno poštuju. Posle Liturgije trebalo bi da se okupimo u parohijskom domu i da razgovaramo, ali ne o onome što je propovedao sveštenik, jer on je propovedao po čteniju (u crkvenom kalendarčiću piše šta će biti čitano iz Jevanđelja, a šta iz Dela apostolskih ili Poslanica) i to je povod, što znači da je uvek data jedna tema. Kada, recimo, četrdeset godina učestvujete u tim razgovorima, vi postanete laički bogoslov sa više znanja od onih koji su tek završili Bogoslovski fakultet – i to iz razgovora među ljudima, zato što jedino samospoznaja, koja podrazumeva pokajanje, predstavlja jedini mogući način da čovek sazna ko je on, šta je on, koji je smisao njegovog života. A, kada govore da je teologija nauka o Bogu, to je za mene bezbožnički. Nemoguća je nauka o Bogu. Nemoguća! Moguća je jedino nauka o čoveku, i to onoliko koliko nam je Bog omogućio davši nam slobodu da mislimo o sebi, da govorilo o sebi, da raspolažemo svojim iskustvom, da li ćemo ga iskazati ili sakriti ili lažno prikazati, kako ćemo ga iskoristiti, za kakvu akciju, za kakvo ponašanje – to je dato čoveku i to je moć slobode.

Niko ne vodi računa o tome, recimo, Crkva Svetog Marka ima sedam parohija, što obuhvata preko 200.000 stanovnika, a nemamo više od dvesta ljudi na Liturgiji. Sveštenici se stalno ponašaju kao da nas uče o veri. Oni mogu da nas nauče šta je obred, mogu da nas nauče o istoriji Crkve, ali šta je vera? Slušajte, nema toga filosofa, estetičara koji će uspeti da objasni šta je umetnost ili šta je vera. Samo nam je dato da reagujemo umetnošću na umetnost i verom na veru. Ako nemate vere, uzalud vam pričam i učim vas veri.

Šta je sloboda za verujućeg čoveka?
— Pre svega sloboda je direktno uvod u pokajanje, saznanje svoje suštine i svog greha, prema tome i svog odnosa prema Bogu. A kada tačno odredite svoj odnos prema Bogu, onda znate šta je vaše i nemojte da tu slobodu pretvarate u božanstvo kao što je to radio satana u Njegoševoj Luči mikrokozmi, koji je tu slobodu proglasio božanskim elementom i na taj način se pretvarao da je sličan Bogu. Ne, to je sloboda smrtnog čoveka, i on mora da bude zadovoljan tom slobodom, ona je samo predvorje, priprema za transcendentalno osećanje koje je događaj.

Da li je samospoznaja moguća podvigom posta, molitve i pokajanja?
— Samospoznaja je moguća isključivo u dijalogu, jer u samospoznaji čovek izlazi iz svog iskustva, susreće se sa tuđim iskustvom, s nekim sa kojim vodi razgovor. Taj razgovor mora da ima karakter dijaloga, a ne polemike. Dijalog je saglasnost u Logosu, sabranost, a polemika je rat u kome se dokazuje ko je pametniji. Platon je predvideo dijalog, njegova dela su pisana kao dijalozi, a cilj čitave filosofije kod njega je samospoznaja, a ne spoznaja sveta. Znači, samospoznaja je moguća samo u dijalogu: jer je samo sagovornik koga poštuješ u stanju da otkrije slabosti i nedostatke u tvom znanju a da nije svestan da je otkrio, kao i ti u njemu, a da nisi svestan da si ih otkrio. To je tajna dijaloga. Da je dijalog tako značajan vidi se po tome što je Liturgija moguća isključivo kao dijalog. Liturgija je najveći autoritet u hrišćanstvu, veći i od Vaseljenskih sabora. Liturgija je dijalog jereja koji služi i vernika, dijalog pred Bogom. Mi vrlo često ne shvatamo tu prirodu Liturgije, pa se dešava da, recimo, protođakon čita Gospodnju molitvu, Očenaš, čita Simvol vere, kojim mi vernici iskazujemo našu veru, Gospodnju molitvu, kojim se obraćamo Bogu da nam oprosti grehe kao što mi praštamo… Nas ne može niko da zamenjuje u toj molitvi, kao što ne može da nas zameni u pričešću ili krštenju.

liturgija09

Taj dijalog je ono što se dešava pred Bogom u Crkvi i zbog toga se ljudi i okupljaju, jer dijalog je pred Bogom i u tom dijalogu su podjednako važne obe strane, oba sagovornika, s jedne strane narod koji na grčkom znači hor, a kod nas znači kolo. Toga ima u Njegoševom Gorskom vijencu: verujući narod koji razgovara sa Vladikom Danilom, koji je jedini saglasan sa njim, dok ga glavari uopšte ne razumeju. Jedini ko razume i Vladiku i narod je Iguman Stefan, koji je iznad Vladike, kao što je manastir iznad svetovne vlasti.

Kakav je značaj posta i šta je smisao molitve?
— Post je nadzor nad sobom, kao svest moći koju imamo nad sobom, pre svega nad svim mogućim nagonima: i hranom, i pićem, ali i grabežom, i vlastoljubljem itd. Za vreme posta treba pobediti sve te strasti. Međutim, kod nas se verujući ograničavaju da za vreme posta drže pod vlašću samo strast jela, a o ostalima strastima manje vode računa – o vlastoljublju, o gordosti… kao da ne shvataju da, kada je u pitanju hrana, tu još mogu i da pogreše, ali da u ovome drugome nikako ne bi smeli.

Molitva je razgovor sa samim sobom pred Bogom u kome se vodi unutrašnji dijalog sa svojim drugim licem, sa svojim iskustvom. Ipak, taj dijalog nema ploda kao dijalog sa bližnjim, jer molitva nije dovoljna, nema smisla bez Liturgije. Liturgija je iznad molitve, jer molitva je u Liturgiji, a molitve uključene u Liturgiju deluju jače nego kada se govore kod kuće, prilikom preslišavanja, sećanja i pripreme za Liturgiju. Biblija nema veze sa istraživanjem kosmosa. Ima veze sa čovekovim pogledima na kosmos koji su gresi, greške i zablude. Čovekova gledanja na kosmos, ispravna ili pogrešna, su karakteristike čoveka a ne kosmosa. Biblija je isključivo nauk o čoveku, uključujući i sve njegove zablude i greške, koje jevrejski proroci iznose vrlo otvoreno i bez ikakve spekulacije. Baš zato je ta knjiga sveta. Ono što čovek najviše može znati o Bogu je ono što može da sazna o sebi, jer jedino tako može da uđe u prirodu božanskog uma i da ima predstavu kako je Bog stvarao čoveka. Dakle, čovek se jedino samospoznajom približava Bogu, jer, kad spozna svoju suštinu, on će osetiti šta Bog hoće, šta je hteo, saznaće nešto i o Bogu koji je nesaznativ. O Bogu se može znati onoliko koliko znamo i o sebi jer nam samo taj deo božijeg uma može biti dostupan.

Bili ste marksista, a kasnije ste objasnili marksizam kao nastavak zapadne metafizike. Kako je izgledalo to vaše preumljenje, i koliko vam je to iskustvo pomoglo da sagledate zablude zapadne metafizike?
— To je počelo već u Zagrebu. Profesor fizike Katalinić pitao me je na ispitu o inerciji. Kažem mu: „Pa to je objašnjeno dijalektičkim materijalizmom“. A on meni kaže: „Niste čitali Engelsa. Uzmite i pročitajte, a onda dođite da mi kažete da li je to tako, a sada evo vam petica.“ I to je prvi predmet iz kojeg sam pao.

Tada nisam imao nikakvo političko iskustvo, osim što smo se pre rata tukli sa HDZ-om, a u rat sam otišao kao dobrovoljac da branim svoju zemlju uprkos partiji koja je bila protiv toga. Naše obrazovanje bilo je naivno, gimnazijsko, suviše konzervativno da bi uopšte davalo bilo kakav odgovor na probleme u kojima živimo. Gimnazija je bila toliko zastarela da smo mi potpuno nesposobni stigli u Zagreb, to je kao da sa babinim lekcijama ideš u vojsku.

U Upsali su naročito nas begunce opkoljavali kominusti koji su bili istinski, zaista prosovjetski ljudi. Od njih smo dobijali štampu, vodili su nas na priredbe, pozivali su nas da im pevamo naše pesme. Budući da sam imao kraljevsku stipendiju, išao sam svakog meseca na kontrolu, na razgovor. Moj švedski je bilo loš, govorio sam njihov prostački narodni jezik. Kada sam rekao s kim se družim protestantski sveštenik kod kojeg sam išao na razgovor mi kaže: „Dobro, evo vam Engels na švedskom, evo Vam Marks, evo i Staljin na švedskom jeziku“. A bio je pobožan čovek, protestant. Tada sam već čitao i proučavao Lenjina i nisam ga više voleo, jer je već postojala vrlo jasna predstava o ruskom socijalizmu.

Izašao sam iz zatvora 12. decembra 1947. i otišao u Beograd. Moj drug iz logora je bio grafičar i direktor Grafičko-industrijske škole u Cetinjskoj ulici, i on meni pomogne da dobijem posao profesora nemačkog u toj školi, da dobijam platu i dva litra mleka dnevno – što su grafičari dobijali zbog olova. Takođe napisao je molbu da me prime na vanredno studiranje filozofije. Mene prime, i tu mi se zgadila filozofija, tu je odmah počeo moj obračun sa njom. Filozofski fakultet je vodio Dušan Nedeljković, inače direktor komisije za osudu beogradskih intelektualaca koji su navodno sarađivali sa okupatorom, koji je, kao i Marko Ristić, potpisivao smrtne presude bez suda. Nedeljković ubrzo postaje i akademik i tamo je diktirao personalnu politiku.

Međutim, sve je to trebalo proći. Eto, i sada imam prema komunistima stav drugačiji nego što oni najčestitiji pričaju, ako ima takvih, isto tako i o nacionalistima koji lažu da su to, jer sam konačno video šta je zapravo patriotizam, šta je zapravo vera, šta politka a šta istorija. Smatram da čovek treba da se u svojim stavovima rukovodi istorijskim, a ne političkim dnevnim interesima. Istorija je kontinuitet koji povezuje sve generacije potčinjene jednom te istom cilju i nema te politike koja taj cilj obara. Taj istorijski cilj je nadpolitički i očekujem da takav cilj ima i Crkva, ali i tu sam se iznenadio.

liturgija12

U Foči sam, kada je osnovana Akademija 1993. godine, po preporuci sarajevskog mitropolita Nikolaja bio određen za glavnog predavača. I, kada sam predavao kako treba da se ponašaju vojni sveštenici i oficiri Republike Srpske, i pričao da nipošto ne smemo da se zavadimo s muslimanima, jer cilj je Amerikanaca da u Bosni Srbi zaratuju sa muslimanima kako bi se svetski muslimanski pokret okrenuo protiv Srba i protiv Rusa. Kao što je Tito nastojao da preko Pokreta nesvrstanih muslimane, koji su bili vrlo antiamaerički nastrojeni, okrene protiv Sovjeta. Govorio sam, znači da nikako ne smemo da ulazimo u sukob s muslimanima, govorio sam i o veri, onako kako me je baba još učila. Pokojni Nikola Koljević je to dobronamerno komentarisao: „On nama priča svoje stare skojevske parole.“

___________________
Napomene priređivača:

[1] U doba ranog hrišćanstva Avinjon je bio trgovačka ispostava starogrčke kolonije Masalija, današnjeg Marselja.

[2] Kralj Filip IV Lepi, papu Klimenta V, koji je bio Francuz.

[3] Profesor Žarko Vidović smatra da je za romski narod naziv Ciganin zapravo simbol njihove mučeničke sudbine i da je savremena politička korektnost, koja zabranjuje upotrebu reči Ciganin, ustvari još jedan od načina da se sakrije istina o njihovom stradanju u Drugom svetskom ratu.

(Nastaviće se)

Razgovarao BOGDAN ZLATIĆ

Fotografije DUŠAN JAUKOVIĆ

Objavljeno u časopisu „Zenit“, god. IX, br 14, zima 2014.

POSTAVI ODGOVOR

*