Жарко Видовић: ЗАЈЕДНИЦА И КРИЗА ЕМОЦИЈА

0
Фјодро И. Тјутчев, ДВА ЈЕДИНСТВА Из препуњене Господњим гневом чаше, Крв се прелива, и по Западу лије, Шикнуће крв браћо и на груди ваше!               Словенски свете збиј се снажније... „Јединство – оракул наших дана рече, - Крвљу и гвожђем исковаће се сȁмо"...¹ Али, хајде да га ми љубављу саздамо,               И видећемо шта је јаче...  1870. Ф. Тјутчев  Препевао: Александар Мирковић  НАПОМЕНА: 1. Алузија на Бизмаркове речи: „Немачка се неће ујединити речима већ крвљу и гвожђем“  „Велика питања времена се не решавају речима и резолуцијама  већине, већ крвљу и гвожђем.“ (Прим.прев.)

Каквог менталитета је заједница којој је, да би се одржала и манифестовала, потребан предемет гоњења? предмет мржње, снакција медијског рата и ратног обрађивања јавног мњења!

Емоција која гони и прогони, која се критички односи (емоција — па критички!) према самом битију је у својој основи „критичко осећање“, тј. мржња, у њееним разним варијацијама: завист, злоба, „праведан гнев“, сумњичење. Једном речи, емоција која је „адско наследије“, како каже Његош: печат Греха на души човека који је раскинуо заједницу и везу са Богом. Ово не значи одбацивање критике. Критика и разум удружени чине душевно здравље и трезвеност. Кртички разум је моћан и здрав разум, научни разум. Али кртичка емоција је оболела емоција, мржња. Емоција, здрава емоција се не удружује са критиком, него са наивношћу, вером (са некритичким примањем и поистовећењем).

Критичка емоција или мржња је емоција којој је неопходна трагос, жртвени јарац (Sündenbock) на којег ће бити сваљена сва кривица за кризу — кад човек-у-кризи никако не жели да извор кризе сагледа у свом Греху: у стрстима као емоцијама пониклим из исконског Греха, раскида заједнице са Богом.

Ово говорим из духовног искуства православних црквених Отаца од првих столећа Хришћанства па све до Његоша и Достојевског, па и до наших дана, до блажених монаха као што су владика Николај и Јустин Ћелијски.

Заједницу ствара и може да створи и одржава искључиво емоција: никакв разум, никакво искуство, никакви (реални, световни, тј. политички) интереси, ма како умни или разумни били, па према томе ни политика или економија. Али не страст, емоција „критичка“ према битију („критика свега постојећег“), него емоција литургијска: слављење битија и дивљење као „почетак мудрости“.

Заједница не може  по својој природи бити политичка ни економска, тј. не настаје из реалности, из света политике и економије. Заједница је искључиво емотивна: настаје у свету имагинарном! Она додуше има и своју политику и своју економију, јер хоће да се одржи у реалном свету. Али она не настаје логиком реланог света, него непредвидиво, логиком имагинарног. И као што се емоција изражава понашањем које није исто што и сама емоција (јер понашање је телесно, а емоција је духовна, душевна, унутрашња тајна), тако и заједница (емотивна) може да се изражава световно (политички, економски). Политика и економија су телесност (институционалност) заједнице чија душа и супстанција је емоција: без те душе заједница умире, тј. не може ни да настане. Али та емоција не може бити страст, која трује и убија душу.

* * *

Две су, међутим, врсте емоција: позитивна и негативна; или, језиком духовног искуства говорећи: литургијска и критичка (кризна). 

Позитивна емоција је одобравање битија (постојања), похвала битију, слављење битија. Та похвала је безусловна (као у библијског Јова). Ни смрт и смртност битија (тј. бића, суштог, постојећег) није разлог да се битију ускрати похвала. Похвала битија зато претпоставља хармонију са истином о битију: битије је постојање; постојање је постојање појединачног постојећег или, што је исто, битије суштог („бића“); постојеће или сушто („биће“) је смртно; битије је смртност. За ту истину је потребна храброст, јер битије је усамљеност, истоветност суштог (постојећег, бића) са самим собом; битије је издвојеност постојећег (суштог) у његову појединачност; у томе је и смртност. Похвла која се битију исказује у пуној свести истине о битију (о томе да је оно смртност) је Литургија, славље Васкрсења: похвала битију и Творцу и Богочовеку који је и сам био жртва смрти, али и васкрснуо! Позитивна емоција је зато литургијска. У њој се човек поистовећује са Творцем битија, васкрслим Христом: умно-осећајно (тајно, литургијски) се поистовећује. Зато је битије разлог човеку да се радује. Да би та емоција била могућа, нужно је да се човек уздигне изнад света и световности, изнад интереса (световних), па и изнад самог битија: у дух. То уздизање је асцеденција-трансценденција, уздизање-превазилажење. То је дух. Позитивна емоција је духовна. Она је сам дух и све оно што човек у духу, очима те емоције (духовног осећања) види. Позитивна емоција је, дакле, љубав: безусловно (чисто, наивно или обновљено, препородно) радовање битију и Творцу; захвалност Творцу. То је литургија која се збива тајно у човеку: света тајна!

Негативна емоција је критичка. Она је критика битија! „диалектичка“ у хегелском значењу те речи, а то значење је негација.* (Да би објаснио нужност кретања (као супротности) Хегел полази од става истоветности битија са небитијем (са Ништа!): сва његова „диалектика“ је логичка доследност томе полазном ставу његове филозофије“, прим. аутора, 1997.) Или сумња: „сумњам, дакле, постојим“, како вели Декарт. Западна метафизика: она и сав здрав разум подвргава критичкој емоцији, сумњи, критици битија. „Критика свега постојећег“: разум, као оружје критике“ (тј. критичке емоције) изнад позитивне, литургијске емоције. Тај „разум“ (и његова „критичка емоција“) је страст, настала из магије, човековог доживљаја да је он бестелесни центар и смисао света као „целине“. Страст је емоција магијског искуства (сећања на магију и т. Страст је тежње магији поновној). Страст је негаторска према битију; она је агресивна, тежи асимилацији свега: као она „љубав“ коју описује Жирар у Ствари скривене од почетка света (или, додајемо ми, од почетка који је Грех, од Пада).

Обе те врсте емоција (осећања) описује или опева Његош у поеми (литургијској поеми) Луча Микрокозма. Негативна емоција је Сатанина. Он се дигао против Творца зато што не признаје битије и Творца, па зато ни Творцем дате законе битија. Хоће да измени те законе. Критички је настројен према битију, па зато и према Творцу. Страсти су сатанске емоције у човеку, „адско наследије“, печат Греха, успомена на човеково учешће у Сатаниној побуни против Бога, у практичној критици битија (или, како каже Маркс, да су филзофи доста тумачили свет и битије, а сад је дошло време Праксиса, тј. време револуције, да се свет и битије мењају; револуција је, дакле, реприза Прагреха, побуне против Бога и битија). А позитивна, духовна емоција коју Његош описује (опева) је анђеоска емоција, осећање архангела и анђеоских легија које стално воде борбу против Сатане (против страсти сатанских емоција) како би учествовали у Небеској Литургији јер учешће у Небеској Литургији је духовна, анђеоска, литургијска емоција: слављење битија, радовање битију и Творцу. Позитивно осећање је, дакле, анђеоско.

Страсти су кризна осећања: агресија, амибиција, гордост, критика битија (тј. одбацивање, поменуте на стр. 142., истине битија и хармоније литургијског осећања са том истином). Ако је људима потребна заједница, то је онда зато што је потребна њиховим осећањима. Ако су људи лишени трансценденције (духа), па чак и потребе за духом, онда су страсти једина осећања на којима може да почива њихова заједница. Агресивна је та заједница, негаторски је став те заједнице према битију, према природи, према ономе што је Бог створио. То је савремено друтшво технике, Епоха технике. 

И из тог позитивног, литургијског осећања се формирају навике, навикнута понашања, али навике и понашања која чине позитиван менталитет и нарочито су слављена обредима и обичајима. И из страсти настају навике, али оне које чине негативан менталитет. Из менталитета се повремено буде изворна осећања: из једног позитивна, из другог негативна. Та буђења су драме или празници.

Жарко Видовић, СУОЧЕЊЕ ПРАВОСЛАВЉА СА ЕВРОПОМ, (Савремена култура и црква, стр.  141-145),Светигора, Цетиње, 1997.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*