Zašto država više brine o kriminalcima nego o policiji?!

0

Poslednjih dana svedoci smo pojačanih mera obezbeđenja državne granice, gde združenim snagama vojska i policija nastoje da imigrante spreče u ilegalnom prelasku granice. Među njima svakako i neki novi akteri bombaških i drugih terorističkih napada širom Evrope. Te nove okolnosti aktuelizovale su pitanje ocene odnosa države prema svojim „čuvarima“!

Sa terena stižu više nego poražavajuće vesti o (ne)uslovima rada i boravka pripadnika vojske i policije na terenu. Vesti prate i fotografije kao nemi, ali nepobitni svedoci tih katastrofalnih uslova.

U objektima nekadašnjih vojnih karaula, napuštenim pre deceniju i po, prepuštenim zubu vremena, nedostaje skoro sve osim zidova. Rasklimatana vrata, polupana stakla prozora, krovovi koji prokišnjavaju, toaleti nefunkcionalni ili ne postoje uopšte. Nedostaju osnovni higijenski uslovi, nedostaje voda za piće, u većini objekata nema struje, vojnici i policajci obeduju pod vedrim nebom, a nuždu obavljaju u obližnjim šumarcima… O bilo čemu drugom, suvišno je…

Nasuprot nama, koji zakone poštujemo i državu branimo, onima sa druge strane zakona ništa ne nedostaje. O njima brigu vode i država i silne nevladine organizacije. Njima su obezbeđeni svi „potrebni“ uslovi. Licima koja se nalaze na izdržavanju zatvorskih kazni, dakle silovateljima, ubicama, dilerima droge, lopovima i njima sličnim, obezbeđena je hrana i voda, normativno određena po visokim standardima, gde nijedna kalorija ne sme da ne bude na broju! Država ulaže i ogromna sredstva u renoviranje i izgradnju novih zatvora, kako bi se uskladili sa najvišim evropskim standardima, što je i razumljivo s obzirom na to da smo u 21. veku.

Ali nije logično, niti razumljivo, da na drugoj strani za nas koji sprovodimo zakone, koji čuvamo granice, omogućujemo ličnu i imovinsku sigurnost svih građana, ti visoki standardi ne važe. Za nas i nešto osnovno kao dostupnost vode za piće ili iole prihvatljivog smeštaja, predstavlja nedostižni „luksuz“.

Zašto država štedi najviše baš na svojim „čuvarima“? Kakvu poruku država time šalje? Da li su zato nama i jedinima umanjene plate u dva navrata? Zašto su dnevnice svedene na smešnu meru? Gledano sa strane, policajci i vojnici prolaze znatno lošije od zatvorenika! Koja je svrha krivične sankcije ako policajac, vojnik ili običan civil na slobodi prolazi lošije od osuđenog ubice, silovatelja ili dilera droge?  Kome je ova država „majka“ a kome „maćeha“, i da li to tako treba i da bude?

Da se ova priča ne završi samo na našim ličnim utiscima, daćemo i kratak pregled odredbi Zakona o izvršenju krivičnih sankcija i poređenje sa našom tužnom sudbinom:

  • Član 105: Zatvorenik koji se radno angažuje ima pravo na naknadu za rad koja iznosi najmanje 20% od najniže cene rada u R. Srbiji, s tim što se za rad duži od punog radnog vremena (40 sati nedeljno) uvećava za 50% . Dakle radna dnevnica lica na izdržavanju kazne je oko 200 dinara minimalno, a naknada za prekovremeni rad je 50%. Nije potrebno podsećati da je dnevnica policajca 150 dinara, a naknada za prekovremeni rad 28,6%.
  • Član 106: Upravniku zatvora ostavljena je mogućnost da osuđenog posebno novčano nagradi. S druge strane, kod nas se retko nagrađuju oni koji to najviše zaslužuju. Takvi se, bili smo zimu svedoci, stavljaju na spiskove za otpuštanja, a nagrađivanja se najčešće sastoje u međusobnom nagrađivanju starešina.
  • Osuđenici imaju pravo na dnevni, nedeljni i godišnji odmor (u okviru zatvora, razume se). A koliko se poštuje pravo na dnevni i nedeljni odmor policajaca svima nam je poznato. Nažalost. Ni pravo na godišnji odmor nije uvek sveto.
  • Član 82: Ishrana osuđenika je besplatna i mora biti podobna da održi njihovo dobro zdravlje i snagu. Minimum tri obroka dnevno vrednosti najmanje 12.500 džula (3.000 kalorija), a onima koji rade na težim poslovima i porodiljama sledi posebna ishrana koju odredi lekar. Tu su svakako kuvana jela.
    Tako njima, a nas šta zapadne – „konzerve“, buđavi Đurđević, trulo voće  i sumnjivi keks ofarban u boju ambalaže.
  • Član 83: Osuđenom licu u svakom momentu mora da bude dostupna voda za piće. Za razliku od policajaca i vojnika na karaulama, kojima je i to luksuz!
  • Član 84: Osuđenici imaju pravo na besplatno rublje, odeću i obuću prilagođenu klimatskim prilikama, a ako to posao koji obavljaju zahteva – posebnu radnu odeću, obuću i opremu. Izgled odeće i obuće ne sme delovati omalovažavajuće i ponižavajuće. Država dakle brine i njihovim osećanjima, ali zato mi nosimo pocepanu, iskrpljenu i šarenoliku uniformu, i to ako je imamo, ako smo je kojim slučajem dobili ili često i sami kupili.

Neupućenim čitaocima sve ovo će delovati nadrealno i neverovatno, ali nama policajcima ne. Mi znamo da je situacija još tužnija i gora nego što ovaj tekst može da opiše. Naviknuti smo da trpimo i čekamo to neko „bolje sutra“ koje nikako da dođe. Došli smo u situaciju da se sindikati hvale, a zaposleni raduju pokojem kupljenom paketu vode ili sokova. Zaista smo dotakli dno.

A šaljive reči Nikole Pašića o potrebi ulaganja u zatvore, jer „Posle vlasti sigurno neću nazad u školu, al’ u zatvor moguće je.“ pokazaše se poprilično istinite – nijedna vlast vojsci, policiji i vatrogsascima ne poklanja pažnju koju zavređuju!

 

Sindikatsrpskepolicije

POSTAVI ODGOVOR

*