Зашто је Мехмед-паша најмоћнији Србин свих времена

0

Занимљиво је да смо у свом колективном сећању на неки начин занемарили најмоћнијег Србина свих времена. То није био цар Душан. Већ смо писали о стицају околности које су довеле до ширења његовог кратковечног царства. То је био Мехмед-паша Соколовић. Није било човека нашега рода који је тако дуго управљао судбином тако бројних земаља и народа.

Оптерећени национализмом 19. и 20. века, не можемо понекад да разумемо како човек може да буде одани султанов сарадник, фанатичан заточник свога царства, а да истовремено мари и за мали народ из кога је потекао. Ми чак и не знамо да ли су његове задужбине у старом завичају, па и његово највеће животно постигнуће, обнова Патријаршије, плод некаквог родољубља, или државотворна мера османског највишег великодостојника. А можда и једно и друго. Његово везировање се преклопило са временом када је Турцима одговарало да дају уступке Србима.

Тако је створена Патријаршија, која је досегла крајеве које никада неће обухватити ниједна претходна ни будућа српска држава. Отуд и данас имамо Јегарску епископију, названу по граду на северу Мађарске. Милета Продановић ми рече једном приликом како би било добро имати на новчаници, или макар на поштанској марки, два рођака или брата који несумњиво воде већину Срба крајем 16. века: Макарија и Мехмеда (Бајице Ненадића?).

Да није било овога нашега земљака и његове обнове Патријаршије, Срби би изгубили институцију која је у великој мери сачувала њихов идентитет. Наравно, вероватно би касније добили црквену аутономију, као што су је Бугари добили тек крајем 19. века. Пре тога били би изложени утицају грчке, цариградске црквене хијерархије, као што се дешавало када је Пећка патријаршија укинута 1766. године. На срећу, то се догодило већ касно. Срби су за два века од 1557. године, успели да учврсте свој идентитет. А и после, улогу укинуте Патријаршије преузели су ојачали црквени центри у Хабзбуршкој монархији, а можда донекле и Цетињска митрополија. По црквама се вековима у служби подсећало на светородну лозу Немањића.

Око цркава и манастира су гуслари преносили своју, данас би се рекло популарну, верзију српске историје. Да је црквена организација била слабија, били би слабији и успомена на средњовековну државност и народна култура, оба елемента око којих ће Срби обновити државу у 19. веку.

Са друге стране, да је Соколовић успео у својој највећој жељи о којој говори професор Антић, да окрене смер турске политике ка слабијим државама на истоку и североистоку? То значи да је Соколовић хтео да избегне сукоб са набујалим западним силама, сукоб у коме је Османско царство трошило превише, а од 17. века је углавном губило. Османска царевина би, да је одабрала алтернативни правац ширења, била много јача. Данас би скоро све нафтне резерве од централне Азије до Персијског залива и Саудијске Арабије, од Алжира па можда до Индонезије (Соколовић је примио изасланике и из ове далеке земље), биле у турским рукама. Питање да ли би ишта остало од Срба.

Наша држава се стварала као нека упорна биљка, у пукотинама моћне отоманске стене, а те пукотине су настајале под ударцима Запада. Без пораза од европских сила (посебно Русије) Турци не би били принуђени да праве уступке својим хришћанским поданицима. Привлачност ислама би порасла, у једној успешној и моћној држави, а не „Болеснику на Босфору“ како су називали Турску 19. века. Број православаца би се вероватно смањио, а остатак би био под контролом цариградских грчких патријарха. Тако је Соколовић таман био по мери. Урадио је много за Србе, али да је постигао све што је желео, не би добро прошли.

 

 

 

 

др Предраг Ј. Марковић, Недељник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*