Зашто Путин допушта Израелу да бомбардује Сирију?

0

Ово је руска дипломатија у свом најбољем издању, и то у веома изазовним временима

Често су у животу најједноставнија објашњења и најисправнија. Али спекулације су често неодољиво привлачне. Посета израелског премијера Бењамина Нетањахуа Москви деветог маја и његов сусрет са председником Владимиром Путином распламсали су гласине да су њих двојица склопили фаустовски споразум којим се Тел Авиву дају одрешене руке за уништење иранских Кудс снага и проиранских милиција у Сирији.

Такве спекулације су се појавиле из два разлога. Прво, моментално по Нетањахуовом повратку у Тел Авив, Израел је извео највећи ваздушни напад на непријатељске циљеве још од Јомкипурског рата из 1973. године, и то ударивши десетог маја са 30 авиона на базе у Сирији. А као у причи о Шерлоку Холмсу у којој пас није залајао, Москва се удржала од реакције.

Друго, руски медији су наредног дана изјавили да Москва ипак неће предати напредни ракетни ПВО систем С-300 Сирији. Зар то не указује да се Путин предомислио након разговора са Нетањахуом деветог маја?

Размотримо следеће: Москви је било познато да је израелски напад од десетог маја био испровоциран ракетним нападом на Голанску висораван са сиријске територије, као и да је он био одмазда за израелски напад на сиријске базе осмог априла, када је погинуло седам Иранаца.

Просто речено, Москва је осмог априла и десетог маја пасивно посматрала како десетине ракета пљуште са једне на другу страну и није имала разлога да криви било коју од сукобљених страна. Њено ћутање је било заглушујуће.

СИРИЈСКА ПВО
То је мудар приступ јер Русија не жели да се петља у нешто што би требало да остане стриктно сиријско-иранска кавга са Израелом. Са друге стране, руско министарство одбране је пажљиво посматрало како је десетог маја око половине од шездесетак ракета које су израелски авиони лансирали било оборено, што значи две ствари. Под један, сиријска ПВО је поново доказала свој квалитет – према руском министарству одбране, Сиријци су оборили преко 70 од 130 ракета које су у нападима од 14. априла лансирали САД, УК и Француска. Под два, надовезујући се на оно прво, Москва процењује да било какво веће унапређење сиријске ПВО може да сачека, барем за сада.

Забележено је да је Москва рекла како ће уколико искрсне нека критична ситуација Русија бити у стању да испоручи Сирији ракете и лансирне компоненте за С-300 у кратком року од свега месец дана. Теоретски, таква ситуација настаје уколико се Сирија поново суочи са претњом од западног напада. Међутим, нема назнака да би то могло да се деси у догледној будућности.

Не изненађује што је Кремљ снажно оповргао спекулације да је одлука да С-300 не буде испоручен Сирији била донета по налогу Нетањахуа. Портпарол Дмитриј Песков 11. маја је истакао да је та одлука донета још пре Нетањахуове посете. ТАСС је дао детаљно објашњење о томе како никада није ни постојала конкретна одлука да се Сирија снабде системом С-300, па се питање повлачења такве одлуке једноставно не може постављати.

Очигледно, у корену свих ових дивљих спекулација медија је неумољива журба да се прогура спин како је Путин ,,произраелски оријентисан“. Али то је стварно трапав покушај. Поента је да Руси нису једнодимензионални. Руска дипломатија има велику традицију жонглирања многим лоптама. Русија истовремено одржава пријатељске односе са Кином и Вијетнамом, Турском и Грчком (и Кипром), Ираном и Саудијском Арабијом, Катаром и Саудијском Арабијом, Турском и Египтом, Ираном и Јорданом и тако даље – а у догледној будућности вероватно и са Индијом и Пакистаном.

Просто речено, оно што Иран може дати Москви, Израел не може, и обрнуто. Москва жели добре односе и са Ираном и са Израелом јер они служе различитим интересима руске спољне политике. Имајући то у виду, Русија не спада у оно што Иран назива ,,фронтом отпора“ у Сирији.

Међутим, Русија такође поштује то што су Иран и Хезболах у Сирији по позиву Дамаска и што су критично важни за борбу против екстремистичких група. Очигледно, Русија одбија да усвоји израелску перцепцију Хезболаха као терористичке групе. На крају крајева, резултати избора у Либану од шестог маја ће само додатно ојачати руско уверење да је Хезболах легитимна политичка сила вредна поштовања.

МНОГЕ КОНТРАДИКТОРНОСТИ
Јасно је да у овим комплексним околностима није реалистично очекивати да ће Русија учествовати у било каквој израелској агенди за брисање присуства Ирана и Хезболаха са сиријске територије. Са друге стране, Русија се такође неће супротстављати потребама Израела или Сирије да се старају о својој безбедности и да изводе самоодбрамбене акције.

Према томе, иако је Русија критиковала Израел због његовог ракетног напада на Сирију осмог априла (чиме је активиран тренутни синдром акције и реакције), називајући га опасним потезом, није се узбуђивала ни поводом осветничког ракетног напада на Израел из Сирије десетог маја, ни поводом брзог израелског контранапада на Сирију убрзо потом.

Али контрадикција сеже даље од овога. Поента је да Русија такође има подударност интереса са Дамаском и Техераном у очувању јединства Сирије и јачању њеног националног суверенитета. Русија, стога, не може да подржи спољне факторе који покушавају да балканизују Сирију и осујете поход Дамаска на успостављање контроле над читавом територијом државе. Логично је да ће Русија помоћи сиријским оружаним снагама да развију способност за стабилизацију стања унутар своје земље. Русија очигледно сматра да Сирија има суверено право да развија сопствене снаге одвраћања – баш као и Израел и Либан.

Оно што се не може пренебрегнути јесте да ће чак и без С-300 способности сиријске ПВО наставити да се унапређују спољном подршком, укључујући и иранску. Ово се вероватно већ одвија, и Москва је то сигурно имала у виду приликом процене да тренутно нема потребе за испоручивањем С-300 Сирији. На крају крајева, Русији не може промаћи ништа што се тиче војног баланса снага у Сирији. 

Довољо је рећи да транскрипт разговора између Путина и Нетањахуа од деветог маја који је објавио Кремљ одузима дах. Тешко је сетити се када је Путин на персоналном нивоу говорио са таквом емотивном топлином неком страном лидеру – укључујући ту и иранског лидера Хасана Роханија или сиријског председника Башара ал Асада, који су кључни савезници Москве. Ово је руска дипломатија у свом најбољем издању, и то у веома изазовним временима.

 

Превео ВОЈИСЛАВ ГАВРИЛОВИЋ

Нови Стандард

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*