Zašto Putin dopušta Izraelu da bombarduje Siriju?

0

Ovo je ruska diplomatija u svom najboljem izdanju, i to u veoma izazovnim vremenima

Često su u životu najjednostavnija objašnjenja i najispravnija. Ali spekulacije su često neodoljivo privlačne. Poseta izraelskog premijera Benjamina Netanjahua Moskvi devetog maja i njegov susret sa predsednikom Vladimirom Putinom rasplamsali su glasine da su njih dvojica sklopili faustovski sporazum kojim se Tel Avivu daju odrešene ruke za uništenje iranskih Kuds snaga i proiranskih milicija u Siriji.

Takve spekulacije su se pojavile iz dva razloga. Prvo, momentalno po Netanjahuovom povratku u Tel Aviv, Izrael je izveo najveći vazdušni napad na neprijateljske ciljeve još od Jomkipurskog rata iz 1973. godine, i to udarivši desetog maja sa 30 aviona na baze u Siriji. A kao u priči o Šerloku Holmsu u kojoj pas nije zalajao, Moskva se udržala od reakcije.

Drugo, ruski mediji su narednog dana izjavili da Moskva ipak neće predati napredni raketni PVO sistem S-300 Siriji. Zar to ne ukazuje da se Putin predomislio nakon razgovora sa Netanjahuom devetog maja?

Razmotrimo sledeće: Moskvi je bilo poznato da je izraelski napad od desetog maja bio isprovociran raketnim napadom na Golansku visoravan sa sirijske teritorije, kao i da je on bio odmazda za izraelski napad na sirijske baze osmog aprila, kada je poginulo sedam Iranaca.

Prosto rečeno, Moskva je osmog aprila i desetog maja pasivno posmatrala kako desetine raketa pljušte sa jedne na drugu stranu i nije imala razloga da krivi bilo koju od sukobljenih strana. Njeno ćutanje je bilo zaglušujuće.

SIRIJSKA PVO
To je mudar pristup jer Rusija ne želi da se petlja u nešto što bi trebalo da ostane striktno sirijsko-iranska kavga sa Izraelom. Sa druge strane, rusko ministarstvo odbrane je pažljivo posmatralo kako je desetog maja oko polovine od šezdesetak raketa koje su izraelski avioni lansirali bilo oboreno, što znači dve stvari. Pod jedan, sirijska PVO je ponovo dokazala svoj kvalitet – prema ruskom ministarstvu odbrane, Sirijci su oborili preko 70 od 130 raketa koje su u napadima od 14. aprila lansirali SAD, UK i Francuska. Pod dva, nadovezujući se na ono prvo, Moskva procenjuje da bilo kakvo veće unapređenje sirijske PVO može da sačeka, barem za sada.

Zabeleženo je da je Moskva rekla kako će ukoliko iskrsne neka kritična situacija Rusija biti u stanju da isporuči Siriji rakete i lansirne komponente za S-300 u kratkom roku od svega mesec dana. Teoretski, takva situacija nastaje ukoliko se Sirija ponovo suoči sa pretnjom od zapadnog napada. Međutim, nema naznaka da bi to moglo da se desi u doglednoj budućnosti.

Ne iznenađuje što je Kremlj snažno opovrgao spekulacije da je odluka da S-300 ne bude isporučen Siriji bila doneta po nalogu Netanjahua. Portparol Dmitrij Peskov 11. maja je istakao da je ta odluka doneta još pre Netanjahuove posete. TASS je dao detaljno objašnjenje o tome kako nikada nije ni postojala konkretna odluka da se Sirija snabde sistemom S-300, pa se pitanje povlačenja takve odluke jednostavno ne može postavljati.

Očigledno, u korenu svih ovih divljih spekulacija medija je neumoljiva žurba da se progura spin kako je Putin ,,proizraelski orijentisan“. Ali to je stvarno trapav pokušaj. Poenta je da Rusi nisu jednodimenzionalni. Ruska diplomatija ima veliku tradiciju žongliranja mnogim loptama. Rusija istovremeno održava prijateljske odnose sa Kinom i Vijetnamom, Turskom i Grčkom (i Kiprom), Iranom i Saudijskom Arabijom, Katarom i Saudijskom Arabijom, Turskom i Egiptom, Iranom i Jordanom i tako dalje – a u doglednoj budućnosti verovatno i sa Indijom i Pakistanom.

Prosto rečeno, ono što Iran može dati Moskvi, Izrael ne može, i obrnuto. Moskva želi dobre odnose i sa Iranom i sa Izraelom jer oni služe različitim interesima ruske spoljne politike. Imajući to u vidu, Rusija ne spada u ono što Iran naziva ,,frontom otpora“ u Siriji.

Međutim, Rusija takođe poštuje to što su Iran i Hezbolah u Siriji po pozivu Damaska i što su kritično važni za borbu protiv ekstremističkih grupa. Očigledno, Rusija odbija da usvoji izraelsku percepciju Hezbolaha kao terorističke grupe. Na kraju krajeva, rezultati izbora u Libanu od šestog maja će samo dodatno ojačati rusko uverenje da je Hezbolah legitimna politička sila vredna poštovanja.

MNOGE KONTRADIKTORNOSTI
Jasno je da u ovim kompleksnim okolnostima nije realistično očekivati da će Rusija učestvovati u bilo kakvoj izraelskoj agendi za brisanje prisustva Irana i Hezbolaha sa sirijske teritorije. Sa druge strane, Rusija se takođe neće suprotstavljati potrebama Izraela ili Sirije da se staraju o svojoj bezbednosti i da izvode samoodbrambene akcije.

Prema tome, iako je Rusija kritikovala Izrael zbog njegovog raketnog napada na Siriju osmog aprila (čime je aktiviran trenutni sindrom akcije i reakcije), nazivajući ga opasnim potezom, nije se uzbuđivala ni povodom osvetničkog raketnog napada na Izrael iz Sirije desetog maja, ni povodom brzog izraelskog kontranapada na Siriju ubrzo potom.

Ali kontradikcija seže dalje od ovoga. Poenta je da Rusija takođe ima podudarnost interesa sa Damaskom i Teheranom u očuvanju jedinstva Sirije i jačanju njenog nacionalnog suvereniteta. Rusija, stoga, ne može da podrži spoljne faktore koji pokušavaju da balkanizuju Siriju i osujete pohod Damaska na uspostavljanje kontrole nad čitavom teritorijom države. Logično je da će Rusija pomoći sirijskim oružanim snagama da razviju sposobnost za stabilizaciju stanja unutar svoje zemlje. Rusija očigledno smatra da Sirija ima suvereno pravo da razvija sopstvene snage odvraćanja – baš kao i Izrael i Liban.

Ono što se ne može prenebregnuti jeste da će čak i bez S-300 sposobnosti sirijske PVO nastaviti da se unapređuju spoljnom podrškom, uključujući i iransku. Ovo se verovatno već odvija, i Moskva je to sigurno imala u vidu prilikom procene da trenutno nema potrebe za isporučivanjem S-300 Siriji. Na kraju krajeva, Rusiji ne može promaći ništa što se tiče vojnog balansa snaga u Siriji. 

Dovoljo je reći da transkript razgovora između Putina i Netanjahua od devetog maja koji je objavio Kremlj oduzima dah. Teško je setiti se kada je Putin na personalnom nivou govorio sa takvom emotivnom toplinom nekom stranom lideru – uključujući tu i iranskog lidera Hasana Rohanija ili sirijskog predsednika Bašara al Asada, koji su ključni saveznici Moskve. Ovo je ruska diplomatija u svom najboljem izdanju, i to u veoma izazovnim vremenima.

 

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

Novi Standard

POSTAVI ODGOVOR

*