ZAŠTO SE ĆUTI O SLOVENAČKIM ZLOČINIMA IZ 1991?

0

Godina 1991, Slovenija: Logor u napuštenom rudniku Dol pri Hra­s­ni­ku. Zarobljene starešine i njihove porodice (žene i deca), voj­nike na od­slu­že­nju vojnog roka, civile, vezanih ruku na leđima po­bu­nje­ni­ci dovoze ka­mio­ni­ma furgonima sa isključenom ventilacijom, trpaju u rud­ničke liftove, spu­š­ta­ju u okna puna vode, prašine i gasova i tu os­ta­v­lja­ju. Lica „na obradi“ trpaju u na­puštene prljave prostorije sa be­ton­skim po­dom, po 150 (!!!) osoba u prostor ve­ličine 14h6 metara, bez vode i hra­ne, će­ba­di za spavanje! Oduzimaju im sve: no­vac, nakit, lična doku­me­n­ta go­vo­re­ći da „državi (!?) koja ratuje sa drugom dr­ža­vom trebaju sre­d­stva za rat“.

 

Slovenijarat1991

Logor Kranj: oko 40 vojnika JNA razdvojili po nacionalnoj pri­pa­d­no­sti – u jedan ugao Hrvati, u drugi Šćiptari, u trećem Srbi, Makedonci i Cr­nogorci. On­da je nastalo sadističko iživljavanje nad mladićima (19 – 20 go­dina starosti!) Srbima, Makedoncima i Crnogorcima: tuča u gomili mo­t­kama, bejzbol pa­licama, metalnim šipkama, debelim šumskim lancima, svim i svačim, šu­ti­ranje čizmama i cokulama, opisivanje na „uzorku“ voj­ni­ka kako će ih noću kla­ti!

Jedan vojnik JNA, zarobljenik, ubijen na licu me­sta!

Nenaoružane ubi­ja­li metkom u potiljak.

Posebno zversko ubi­stvo jednog civilnog lica na slu­žbi u JNA i jednog vojnika srpske na­­cionalnosti!

Vojnicima Hr­va­ti­ma, Mu­sli­ma­nima i Šćiptarima su dali kar­te za put, civilno odelo i pu­s­ti­li kućama.

Skidali vojnike do gola, pa im za 10. 000 (!) dinara prodavali dronjke ci­vi­lne odeće, ko nije imao novac morao je u logorima na najponižavajući na­čin da zaradi.

Oduzimali im stvari kao u fašističkim logorima Au­š­vic i Dahau, voj­nicima srpske, crnogorske i makedonske nacionalnosti pre­gledali i vadili zu­be pod pozlatom (dva vojnika da­la pisane izjave).

Vojnici uhvaćeni na pre­va­­ru, svu­čeni u pi­džame, mučeni, a potom uto­va­re­ni u teretne va­gone za Beograd, uz natpis „Stoka za Sr­bi­ju“. Vagoni su pri­ka­če­ni za međunarodni voz Ljubljana – Beo­gradSrećni što su uopšte ži­vi, pri­mi­rili su se dok nisu stigli u Be­ograd. Vikom su dozvali že­le­z­ni­čare koji su ot­­vo­ri­­­li vagone. Vojnici su prošli višemesečnu tor­­turu u lo­gorima. Deo Sr­bi­­ja­na­ca (Srba, Ma­đa­ra i Mu­slimana) do kuće je sti­gao pre­ko Mađarske. Takođe su bili uh­­vaćeni na pre­va­ru, mučki, u vreme pri­mi­r­ja.

Prema svedočenjima voj­ni­­ka – na podsećanja o ulo­zi Srba u spa­ša­va­nju Slo­ve­na­ca u Drugom svetskom ratu, pre­z­ri­vo bi odgo­vo­ri­li: „To je bilo za tada ovo je sa­da!“, uz pogrdne psovke. Isto je go­vo­rio i „prvi pred­se­d­nik ne­za­vi­s­ne dežele“ Milan Kučan koji je na pitanje no­vi­­nara priznao da je lično bio prihvaćen u s. Zaklopača kod Kraljeva, a deo fa­milije u Novom Se­lu kod Vrnjačke Banje.

Posle odluke Vlade SFRJ o po­v­la­če­nju JNA iz Slo­ve­ni­­je, sastavi su premešteni u Hrvatsku i Bosnu i Her­ce­go­vi­nu, a samo ma­nji deo u Srbiju. Time je  „slovenačka ratna epopeja“ za­vr­šena.

Isti užasni zločini, kažnjivi po međunarodnom ratnom pravu i Že­nev­­skim konvencijama događali su se i u logorima: Domžale, Dob pri Mir­ni zgra­de Kazneno–popravnog doma, zatvor u Pesnici, u svim op­štinskim mi­li­cij­skim stanicama (podrumske ćelije) …

Postupci kojima su, bez presedana, kršene odredbe međunarodnog hu­ma­ni­tarnog prava prema civilima:

Kidnapovanje vozača kamiona sa šleperima i postavljanje pred jedinice JNA. Ako se vozači suprostave, ubijani su uz povike: „Ubij stoku, ubij ban­di­te, ako ne­će na barikade da ih pobijemo ovde na parkingu!“

Kada su vo­za­či 27/28. juna 1991. kod mesta Trebnje pokušali da pobegnu, na njih je ot­vo­re­na vatra, sve­do­či Milan Sudimac, vozač  „Jugoprevoza“ iz Kruševca.

U to­ku 26. juna na au­strij­skoj granici zaustavljena je kolona od preko 100 ka­mi­ona jugoslovenskih i stra­nih i pod oružjem naterani da vozilima pre­pre­če put. Oni koji su po­ku­ša­li da napuste vozila ubi­jeni su na licu me­sta.

Jedinicu JNA na putu prema gra­ni­ci po­bu­nje­nici su napali sa svih stra­na. Pri proboju jedinice JNA do­š­lo je do uništenja kamiona. Više vo­za­ča je životima platilo bes­kru­puloznu po­vre­du pravila oružanog su­ko­ba, od strane tzv. Slovenačkih oru­žanih snaga.

U Ružnoj dolini pobunjenici su ispred svojih položaja, pod pretnjom oru­ž­ja, do­veli žene i decu iz neslovenačkih porodica i preko njihovih glava ot­va­ra­li vatru na kolonu JNA!

* U Vipavi, preko 300 civila, žena i dece, porodica pripadnika JNA, mesec da­na je zatvoreno u stambenim zgradama, bez hrane, vo­de, is­k­lju­čena i s­t­r­u­­­ja. Na one koji su pošli po hleb i vodu, pucali su slo­venački snaj­pe­ri­s­ti.

* U Ljubljani, naselje Kosede, pripadnici TO i MUP Slovenije su iz vojnih zg­ra­­da izveli žene, decu i penzionere, postrojili ih u stroj za streljanje, psi­hi­č­ki i fizički maltretirali uz otvaranje vatre iz oružja!

* U naselju Zvezda u Šentvidu hapšeni su civili koji su ulazili ili iz­la­zi­li iz zgrada gde su stanovala vojna lica, a potom odvođeni u logore!

* Pred kasarnu u Mariboru pobunjenici su doveli žene i decu vojnih lica i ci­vil­nih lica na službi u JNA, sa uperenim cevima pištolja u glavu naterali da pozivaju svoje očeve i muževe na predaju!

* Na putu za kasarnu Šentvid, privatno vozilo Nade Svorcan i Lju­bi­ce Saše po­bunjenici su namerno usmerili na postavljenu minu. Mi­na je raznela au­to­mo­bil. Nada je teško povređena a Ljubica ostala bez no­ge! U Univerzitetskom kli­ničkom centru Ljubljana nisu im pružili po­m­o­ć!

Na svim graničnim prelazima koje su pobunjenici zauzeli, civili, slu­ž­be­ni­ci Savezne uprave carina, su kidnapovani, tučeni, izvođeni na streljanje, ve­zi­vane im oko vrata trake za davljenje, pucano iz pištolja sa cevima uz uho.

* Pred kasarnu Slovenska Bistrica 30. Juna oko 19. 00 časova pripadnici Jan­ši­ne TO su ženu i decu kapetana Dragana Stojanovskog dovezli sa uperenim oru­žjem, uz pretnju da će ih sve pobiti.

* U Postojni masovna tortura 35 žena sa decom vojnih lica neslovenaca.

U Sežani minirana (!!) stambena zgrada pripadnika JNA. Vezanim i pre­m­la­će­nim ženama, deci, starim penzionerima, Zdenko Latin, oficir dezerter iz JNA stavljao nož na grlo i urlao: „Sve ću vas poklati!“ Poslao je au­to­mo­bil sa ozvučenjem koji je celi dan 30. juna gradom emitovao poruku: „Srbi, na­pu­stite Sloveniju! Bićete poklani!“

Posle prebijanja, seksualnog napastvo­va­nja, pljačke svega i skidanja odeće, gušeći ih u furgonima bez ventilacije, slao ih u logore u rudnicima! Bebi srpkinje su isključili inkubator, a potom je sa majkom porodiljom izbacili na ulicu: nazovi lekari su ubili bebu!

Pred­se­d­nik ove opštine je na ulici premlaćivao neslovenačku decu!

Uz primenu perfidija zabranjenih Poveljom UN (vozila sa oznakom Crvenog kr­sta, lažnih parlamentara sa belom zastavom, živog štita od žena i dece pri­pa­dnika JNA, ničim izazvano otvaranje vatre i dr.) , odmah po potpisanom spo­ra­zumu o prekidu vatre napadnute su kasarne Ajdovščina, Vipava, Postojna, Lju­bljana, uz odmazdu nad porodicama pripadanika JNA, branilaca. Tom pri­li­kom su činjena krivična dela ratnih zločina dela verolomstva, korišćeni za­branjeni načini i korišćena zabranjena sredstva ratovanja kao što su ne­po­štovanje dogovorenih prekida vatre i bele zastave, upotreba zabranjene mu­nicije koja nanosi suvišne i nepotrebne patnje (nabavljene novcem Va­ti­ka­na, Nemačke i Austrije od NATO prodavaca naoružanja i municije)…

Sanitetskom vozilu sa teško ranjenim vojnikom Bjelogrlićem pobunjenici za­bra­njuju prolaz i on umire.
Kapetanu Draganu Blagojeviću osoblje bolnice u Ma­riboru ne pruža lekarsku pomoć iako ima prostrel pluća, metak u plućnom kri­lu i vrlo visoku temperaturu, a crvene beretke MUP ne dozvoljavaju nje­go­vo prebacivanje helikopterom za Zagreb!

Potpukovnika Radoicu Otaševića, na­kon teške operacije desne noge, 29. juna kidnapuju i odvode u logor Dob pri Mir­ni.

Pobunjenici su blokirali Vojni rehabilitacioni centar u Rimskim To­plicama i preko 150 bolesnika ostavili bez hrane i lekarske nege! Di­rek­tor Kliničkog centra u Ljubljani zabranio je majci pokojnog vojnika Slobodana Stoj­kovića iz Mataruške Banje koji je poginuo 27. Juna u Grzinu, da preuzme te­lo svog sina!

Pripadnici Janšine TO čitavo vreme sukoba su držali pod blo­ka­dom Vojnu bolnicu „Mladika“ u Ljubljani, ostavivši bolesnike bez hrane, vo­de, lekova!

Poručnika dr Senada Durakovića pobunjenici hapse pri pru­ža­nju pomoći povređenim civilima, tučen da pristupi TOS.

Na sanitetsko vozilo ko­jim je dr Goran Golubović prevozio ranjenog poručnika Darka Bulatovića is­pa­ljena je raketa!

Dr Vukica Bulatović uhapšena pri pružanju lekarske pomoći na graničnom prelazu Šentilj i odvedena u zatvor u Pesnici.

Na helikoptere sa oznakom Crvenog krsta otvarana vatra u Ilirskoj Bistrici i pri prevozu pos­mrtnih ostataka vodnika Rama Salihua za Ljubljanu, zatim 3. Jula he­li­ko­p­ter pogođen sa 10 metaka.

Dana 3. Jula tromblonskom minom napadnuto sa­ni­te­t­sko vozilo: ranjeni vojnik preminuo, ranjeni major Aleksandar Stefanović i ka­petan Branko Trkulja odvedeni bez pružene lekarske pomoći u logor u rud­ni­ku.

Dana 30. Juna u vreme prekida vatre mučki ranjavaju poručnika Dragana Bu­bala i njegovog vojnika: pobunjenici nisu dali da im se pruži pomoć, pa je po­ručnik izdahnuo čije telo nisu hteli predati dok pukovnik Đurović nije do­bro­voljno ostao kao talac u zamenu za telo poručnika!

Tela posade he­li­ko­p­te­ra pilota kapetana 1. klase Milenka Jorgića, poručnika Eldina Hrapovića, sta­ri­jeg vodnika 1. Klase Miroslava Šandora, odbija da preda Jelko Kacin mi­ni­star za informisanje Slovenije, već tela koristi u propagandne svrhe: pored njih se slikaju visoki funkcioneri „dežele“!

U centru Ljubljane, 29. juna po­bu­nje­nici maltretirali članove delegacija Međunarodnog Crvenog krsta iz Že­ne­ve i Jugoslovenskog Crvenog krsta SFRJ!

Pritvoreni vojnik Nebojša Trivan: „Negde oko 19:20 pripadnik TO vrteći pu­š­kom ubio je na licu mesta jednog vojnika kome ne znam ime, ali je bio u sa­s­ta­vu moje straže. Hteli smo mu pomoći ali nam nisu dali.“

Sijaset je dokumenata i svedočanstava o povredi međunarodnog prava prema pri­tvorenim licima, u brojnim logorima, gde su na najzverskiji način mučeni i ubijani ci­vilni službenici saveznih ustanova (Savezni SUP, Savezna uprava ca­ri­na..), civili neslovenačke nacionalnosti, civili članovi po­ro­di­ca vojnih i ci­vilnih lica na službi u JNA, zarobljeni pripadnici JNA, itd.

Ovakva i još teža postupanja bila su masovna! Naređivao ih Janša i nje­go­vi „komandanti“, ministar unutrašnjih poslova, a odo­bravao Kučan i njegovi sa­radnici u političkom i državnom vrhu.

Time su teško povredili: član 3 Že­nev­ske konvencije 1 – 4 iz 1949; Pravilnik o za­ko­ni­ma i običajima rata na ko­p­nu – prilog Četvrte Haške konvencije iz 1907; Martensovu klauzulu iz iste kon­vencije; odredbe Dopunskog pro­to­ko­la Ženevske konvencije od 12. Avgusta 1949. (Protokol II) , odredbe Povelje OUN, o zabrani perfidija u primirju i spo­razumnom prekidu vatre; zloupotreba znaka Crvenog krsta prevoženjem cr­venih beretki MUPS; napadi na vozila sa oznakom Crvenog krsta i ubijanje le­kara i medicinskih sestara pri prevozu ranjenih vojnika i civila…

Počinjena krivična dela ratnog zločina nad civilnim sta­nov­ni­š­t­vom u oružanom sukobu su: nasilje nad životom, zdravljem i fizičkim ili men­ta­l­­nim blagostanjem ljudi; uzimanje talaca; akti terorizma; vre­đanje i ga­že­nje ljudskog dostojanstva; nedopuštene pretnje; povrede pre­ma ranjenicima, bo­lesnicima, mrtvim licima, lekarima i sa­nitetskim tran­s­p­o­r­­ti­m­a.

Ostaje, očigledno samo za istoriju otvoreno pitanje: Zašto utvrđena i dokumentovana, krivična dela ratnog zločina, prema odredbama međunarodnog ratnog prava, Tužilaštvo Suda UN za ratne zločine u Hagu nije procesuiralo zločine pobunjenika i zvaničnika SR Slovenije?

Da je ova tema zabranjena u Evropi, pa i u Srbiji, govori činjenica, da je čak i samo pominjanje ove teme dovoljan razlog da autorizovan i potpisan članak autora, savremenika događaja, ne objavi ni jedan medij. I tako više godina… Žrtve i njihove porodice ostaju bez pravde i spokoja… Nad narodima bivše Jugoslavije i njihovom stvarnom pomirenju ostaje tamna senka nepravde i gorkog saznanja Srba, Mađara, Muslimana, Makedonaca, Crnogoraca da smrt nevinih nije jednaka pred Pravdom Evrope.

Gš. Pukovnik
Živomir R. Podovac

Prilog:

Poginuli pripadnici JNA (za koje su utvrđeni podaci): stariji vodnik 1. Kl. Šandor F. Mi­roslav, 1956; st. Vodnik Brndušanović K. Mirko, 1959; poručnik Bubalo N. Dragan, 1964; zastavnik ­Hadžiselimović Š. Mustafa, 1949; poručnik Hrapović H. Eldin, 1965; kapetan 1. Kl. ­Jor­gić J. Milenko, 1956; potporučnik Milošević S. Aleksandar, 1970; kapetan 1. Kl. Mrlak A. An­ton, 1950; kapetan 1. Kl. Pantelić O. Slobodan, 1946; vodnik Salihi B. Rama, 1969; stariji vodnik Si­binovski B. Bojanče, 1959; kapetan Stojanović R. Zoran, 1955; civilno lice na službi u JNA Sedlar R. Bra­n­ko, 1954; vojnik Ćati I. Stipo, 1968; vojnik Babić I. Ljubo,?; vojnik Bjelogrlić V. De­jan, 1971; vojnik Bojanić M. Branko, 1971; vojnik Cucak I. Halil, 1972.; vojnik De­ja­nović D. Dušan,?; vojnik Hilmi S. Popaj,?; vojnik Imamović F. Fahir, 1972; voj­nik Šimunović P. Antonije, 1972; razvodnik Ješić M. Zoran, 1972; vojnik Jeli­čić A. Ivan, 1972; vojnik Jovanović S. Ratko, 1972; vojnik Kasumi A. Florim, 1971; voj­nik Lučić?. Mirko, 1970; vojnik Maletić L. Goran,?; vojnik Mirković N. Zo­ran, 1972; vojnik Mitić M. Stojan,?; vojnik Obradinov J. Vojko, 1970; vojnik Đokić B. Dragan,?; vojnik Osmani?. Nedžmedin, 1970; vojnik Palić R. Muhamed, 1971; de­se­tar Špelko F. Franc, 1971; vojnik Pivač I. Borislav, 1972; vojnik Ponjavić B. Špi­ro, 1972; vojnik Rodić S. Dragan, 1969; vojnik Sotinac P. Domagaj, 1968; voj­nik Stanković M. Goran, 1972; vojnik Stevanović R. Obrad, 1971; vojnik Stojković S. Slo­bodan, 1972; vojnik Tanasković M. Milan, 1972; N. N. Pripadnik JNA.

NAPOMENA AUTORA:

U državnim arhivama R Slovenije i SFRJ Jugoslavije, postoje i spiskovi pobijenih civila od strane pobunjenika SR Slovenije.

Tužilaštvo u Hagu može doći do njih. Mi obični građani, istraživači – ne.

(sajt jadovno.com)

***

Komentar:
Nikola Aleksić

ekopokret.org.rs
ekopokretns@gmail.com

Lično je bivši predsednik Boris Tadić na mestu ministra vojnog zabranjivao da dođem do spiska streljanih vojnika. Obratio sam se Svetozaru Maroviću, predsedniku Skupštine Srbije i Crne Gore sa žalbom zbog toga. On mi je ugovorio sastanak u Generalštabu gde sam objasnio šta tražim i zbog čega. Zbog bahatog ponašanja prisutnih vojnih lica zamalo da nije izbio fizički sukob,da bi ga sprečili, delegaciju Ekološkog pokreta su odvelu do Komisije za potragu za ubijenim i nestalim vojniom licima. Tamo nas je primio p.pukovnik Mrković Ljuban koji nas je ljubazno saslušao i dao je čvrstu reč da će nam spisak dostaviti, jer je i sam prošao tu golgotu proterivanja iz Slovenije, a potom i iz Hrvatske.

Morali smo čekati da Boris Tadić pređe na drugu funkciju, a kada je smenjen, a pre dolaska Davinića,novog ministra vojnog, spisak sam dobio, nije bio potpun, jer su mi se javljali kasnije roditelji vojnika koji nisu bili na spisku. Krivična prijava je bila podneta na molbu roditelja streljanih vojnika, pošto niko od državnih organa do danas nije hteo da pokrene pitanje odgovornosti za zločine u Sloveniji prilikom nasilnog odcepljenja. Podneo sam krivičnu prijavu Javnom tužiocu Srbije i Javnom tužiocu Slovenije protiv slovenačkih zločinaca Janše, Kučana i Drnovšeka. Od slovenačkog Javnog tužioca sam dobio odgovor da ,,nema osnova,, a od Javnog tužioca Srbije do danas, 19.08.2013. nisam dobio nikakav odgovor, ako izuzmem bezbroj pokušaja likvidacije. Ta prijava je jedina prijava od 1991. do danas.

Kada se u Novom Sadu otvarala robna kuća Merkator, ugovoreno je da slovenački zlikovac Janez Janša dođe u grad odakle je prva žrtva slovenačkih zločinaca Goran Maletin, vojnik JNA streljan na graničnom prelazu Holmec, i da svečano otvori robnu kuću. Dnevni list Kurir je na naslovnoj strani objavio moj poziv građanima Novog Sada da ga uhapse čim ga vide i predaju ga policiji kao zločinca odgovornog za streljanje više od sto vojnika JNA. Zločinac se uplašio i nije se pojavio u mestu odakle je prva žrtva njegovog zločina. Strašnije od streljanja više od sto vojnika JNA metkom u potiljak, kako je većini pisalo u obdukcionom nalazu, jeste ćutanje o tom zločinu. Ako je ćutao Milošević, zašto su ćutali svi do sada predsednici i ministri vojni tzv. demokratske vlasti posle 5. oktobra 2000-te? Ćutanje o zločinu je isto kao da ga ponovo čine. To su bila naša deca, ko ima prava da ih zaboravi i Srbiju ponovo pretvara u tehničku koloniju Slovenije?

 

Biljana Diković

IZVOR: facebookreporter.org

POSTAVI ODGOVOR

*