Зашто се не веселим Трампу?

Без шале, у америчкој администацији не постоји тај чувени "велики заокрет", нити ће икада постојати, у који се сви овде толико здушно уздају.

0

У Обаму су се полагале највеће наде; да ће баш, ето, он оставити Србију на миру; да ће прекинути све ратове, помирити читав свет и отићи у у хол најбољих председника које је та земља имала. Али – јок! Оде он на сметлиште хисторије, и једног дана ће се евентуално наћи у рубрици „Да ли сте знали“, као први афроамерички председник, а на њеогово место долази човек, који – на први поглед, ал’ понављам само на први – нема појма како се нашао на истом.

Сличан сценарио је био у Србији 2012, када су сви медији били нахајповани до ивице кључања, како ондашњи председник Борис Тадић нема за шта да брине, и како ће, тобоже, он увелико „прешишати Тому“. Све новинчине, емисије, портали и остала општенародна сокоћала су брујала о томе „како ће ово бити само још једна потврда Тадићеве власти“. Такође постоји пример из 2000, када се Слободану Милошевићу, небесима хвала, наменски подметнуло да ће на следећим изборима однети убедљиву победу, па је сакалуда што пре пожурио, да продужи своје столовање у увелико разореној држави. У реду, довољно дигресија.

Зашто ово пишем? Јуче се у западњачкој медијској авлији све орило од тога, како, малте не, избори нису ни потребни, јер се већ унапред зна ко је победник. Хилари Клинтон, дабоме. И био сам убеђен да је то – то. Да ће од данашњег дана бити само продужен континуитет америчког естаблишмента, а, опет, негде у подруму подсвести добијао сам сигнале, како је то, убио их бог, превише олако схваћено за, наизглед, најнапетије председничке изборе у повијести Сједињених Америчких Држава. Та контрадикторност је и одала, већ пре првих резултата, ко је у ствари прави фаворит.

Али, шта је то што Трампа, код нас, чини изузетним, а да то није само његова офарбана коса и Меланија. Укратко написано, његов наводни став да препусти свет да иде својим током, а да се он сконцентрише на побољшање саме државе. Да се не завлачимо превише, ако се само малчице боље погледа, то је сваки њихов председник до сада говорио. Само са другачијим реториком, приступом и интерпретацијом. Примера ради, Обамина велика парола је била да ће да реши закувно лудило у Ираку, а тамо је сада све већ реш печено.

Оно што је заиста могуће да се деси, уколико дође до квази-измене, одразиће се, колико год то домаћа јавност не желела да чује или прочита, поприлично лоше по овај наш мали зверињак на Балкану. Оно чему се они најжући, могући новински папири, у последњих пар дана, као, радују, надају, и пумпају већ затуцане главе , а то је да су „шиптари у паници“. Са једне објективне стране гледано, наравно да би се албанско и бошњачко становништво више радовало да је Хилари Клинтон победила. Колико год се овде људи не могли ставити у њихове ципеле, баш тај Клинтон их је и „спасио“ да их тадашњи остатак државе не доврши. Међутим, ту је и фактор да је прекасно мешање САД у кланицу на Балкану, довело до крволочног распада Југославије. Све под, народски речено, разлогом: „Ма, сами ће они то да реше!“. Управо је то тренутна Трампова политика, да ће свет сам од себе да се „реши“.

Управо, док сам ово писао, већина Срба је шенлучила, љубила се и грлила, радикали вероватно окрећу вола усред Земуна, Шешељ пуца са своје терасе, док издајници и плаћеници смишљају нове текстове не би ли оправдали своје погрешно предвиђање ових избора. Читава та булумента се истински радује, јер је на престо Првог Владара планете Земље дош’о коначно неко ко ће „Србију из три дела“ да састави, у овом случају вероватно то мисле, да “ она поново буде цела“. Сасвим је легитимно разумети да не могу Доналдовог противничког кандидата да виде очима, наравно, због свега из деведесетих година, али је, дапаче, нездраво ћутати на то да се људи волшебно клањају човеку који транспарентно врши велику нужду на све могуће опште, цивилизацијске и људске вредности. Уосталом, зар се нисмо ваљда таквог отарасили тог фамозног 5.октобра? Барем тако пише на папиру…

Никола КРСТИЋ, Данас

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*