Зашто Срби напуштају Србију?

0

Мале плате, лош стандард, људи траже бољи живот… То су предвидљиви одговори на питање зашто се људи исељавају из Србије.

Али таква објашњења ипак нису довољна да објасне феномен емиграције у развијеније земље, пише Дојче веле.

Свакако да су економски мотиви доминантни када је реч о емиграцији у западне земље, али у случају Србије постоји читав низ додатних мотива који збуњују – како ширу јавност, тако и политичаре. “Ви са једне стране имате одлазак високо образованих кадрова, који у одласку виде прилику да професионално напредују, али и да финансијски обезбеде своје породице“, каже за ДW Владимир Петронијевић, директор Групе 484.

“А са друге имате ниско образоване кадрове који у систему азила – који иначе неће добити – на пример у Немачкој, виде прилику да обезбеде своју основну егзистенцију. Немачка је у оба случаја у самом врху атрактивности за емиграцију из Србије.“

Али, иако су економски мотиви примарни, они нису једини, наглашава Петронијевић. “Људи су незадовољни квалитетом живота у Србији у неком дубљем, суштинском смислу. Пре свега су незадовољни једним системом вредности који се не мења на овим просторима, а наметнут је још деведесетих година, када су многе ствари које би требало да буду на дну – испливале на површину. Једноставно, људи траже један уређен систем у коме се живот одвија на један нормалан начин.“

Партократија – један од узрока емиграција

Ако бисмо додатно покушали да преведемо ту врсту незадовољства на свакодневни језик, могло би се рећи да је људима преко главе јурњава за везом и познанствима поводом сваког животног проблема – од уписа детета у вртић до посета лекару. На све то се наслања наопак систем вредности у ономе што је у Србији остало од културе, а на крају читавог тог ланца се налази напредовање по политичкој линији, или просто један партократски систем у коме је животни и професионални успех везан искључиво за партијску припадност.

На тај моменат пажњу за ДW скреће и економиста Милан Kовачевић, који каже да је у Србији политика испред професије, и да је многима то мотив за одлазак из земље: “Таква ситуација је пре свега у јавном сектору, иако тога има и у приватном сектору који је настао из процеса приватизације. Ви имате власт која се само брине да контролише медије, а онда у таквој ситуацији немате ни притисак од народа да се то промени. А онда у неким секторима попут медицине, из којег је рецимо велики број одлазака у Немачку, имате кадровска постављења која изазивају револт код запослених, јер није реч о стручњацима који су у врху своје професије. Све се то може убројити у разлоге за одлазак.“

Моћ и немоћ државе

Богатије и развијеније земље на овај начин добијају високо образовану радну снагу или једноставно потребне кадрове, али тај процес с друге стране свакако оставља демографске и социјалне последице у Србији. Напори државе Србије да утиче на тај процес и да евентуално смањи број одлазака, нису баш велики. А нису велике ни српске могућности, јер говоримо о земљи у којој је просечна плата негде око 400 евра. Миграције су просто неминован процес, а такође није могуће једноставно забранити некоме да оде тамо где постоји потреба за његовим знањем и способностима.

Милан Kовачевић истиче да је држава “рецимо донекле схватила значај ИТ-сектора и да сада покушава да том сектору некако обезбеди да послује у Србији“. Међутим, каже Kовачевић, “Ту постоји опасност и од превеликог мешања државе. Држава колико може да помогне толико може и да одмогне. Ту пре свега мислим на порески систем државе, који превеликим оптерећењима веома негативно може да утиче на развој бизниса у Србији. А овде још не постоји свест да шта год држава ради она то узима из џепова грађана и привреде.“

Србија – део глобалног кретања миграција

Емигрирање из Србије се у сваком случају може поделити на две групе, легалну и илегалну. Владимир Петронијевић сматра да се илегална миграција може смањити само у сарадњи са државама у које одлазе држављани Србије, али и процесом либерализације легалне миграције. Највећи проблем у том смислу Петронијевић види у чињеници да је “миграција у Србији у највећем броју случајева карта у једном правцу. Не постоји оно што зовемо циркуларном миграцијом. Није, дакле, проблем што људи одлазе, мобилност је на крају крајева основа Европске уније, већ то што се не враћају и немају контакте са земљом порекла када једном оду. Они нека знања могу стећи само на Западу, али је право питање зашто ми та знања не користимо у Србији“.

На сличан начин тај проблем види и Милан Kовачевић, који каже “да на примеру Бугарске и Румуније видимо да чланство у ЕУ није гаранција да ћете ви спречити одлазак људи из земље“, и додаје да је у том смислу “лоше то што се у Србији ситуација споро поправља и нико се не враћа. А ту бисмо имали двоструку добит, неко би се најпре усавршио у Немачкој, рецимо, и донео то знање назад“.

Владимир Петронијевић закључује да би Србија на неки начин могла нешто да научи од развијенијих земаља, које питање емиграције решавају појачаном имиграцијом. “Проблем медицинских радника у Немачкој је настао јер су њихови лекари кренули да одлазе у средине где су могли још боље да зарађују и да се усавршавају“, каже Петронијевић. “Сада би требало видети да ли можда постоје неке земље у Источној Европи, или на Истоку генерално, из којих би Србија могла да привуче кадрове који јој недостају. Ми морамо бити део тог глобалног кретања миграција и морамо поставити систем који је у стању нешто да понуди“, оцењује директор Групе 484.

Експрес

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*