Zašto srpske javne ličnosti ne vole svoj narod?

0

Tokom svake izborne kampnje svaka politička partija trudi se da na svojoj strani prikupi što veći broj poznatih ličnosti. Gotovo nijedan skup na kojem političari pozivaju građane da im poklone poverenje ne može da prođe bez nekog glumca, pevača, pisca ili sportiste koji će da iskaže podršku kandidatu na čijem se mitingu nalazi. Radi se o tzv. tehnici transfera koja je samo jedna od brojnih tehnika političkog marketinga koje se koriste u svakoj političkoj kampanji. Naime, reč je o opštem psihološkom principu po kojem se formiran odnos prema jednom objektu prenosi na druge slične ili sa njima povezane objekte [1]. Dakle, pretpostavka je da će birač, ukoliko gaji simpatije prema sportisti ili pevaču koji podržava određenu partiju, imati tendenciju da glasa upravo za tu političku opciju. Koliko ova tehnika propagande zaista ima uticaja na biračko telo nije moguće utvrditi. Sudeći prema trudu patrija da privuku što veći broj poznatih ličnosti na svoju stranu, nesumnjivo je da partijski timovi zaduženi za propagandu smatraju da iz toga mogu izvući korist.
Ako obratimo pažnju na srpsku političku scenu, nemoguće je prevideti činjenicu da se većina javnih ličnosti, tradicionalno, opredeljivalo za liberalne (tzv. građanske), antinacionalne opcije. Svi se sećamo koliko je „zvezda“ pružalo podšku Borisu Tadiću [1], Čedomiru Jovanoviću [2] i na kraju Saši Jankoviću [3]. Činjenica je da Srbija nije izuzetak po tom pitanju i da u svakoj državi većina poznatih ličnosti podržava takve opcije. Tome u prilog najbolje govore iskustva sa poslednjih američkih predsedničkih izbora, kada su se Trampove poznate pristalice [4] mogle prebrojati na prste dok je broj onih koji su pozvali da se glasa za Hilari Klinton bio daleko veći [5].

Postoji nekoliko razloga za ovu pojavu. Prvo, mi danas živimo u liberalizmu i sasvim je logično da će se pojedinci koji su stekli slavu i bogatstvo u tom sistemu, plašeći se da to ne igube, grčevito boriti protiv bilo kakvih promena. Budite sigurni da bi današnji „borci za ljudska prava i slobode“, da je kojim slučajem ishod Drugog svetskog rata bio drugačiji, svojim protivnicima danas merili širinu lobanje i optuživali ih da nisu dovoljno „rasno čisti“. Koliko je ova teza tačna, govori vam i činjenica da su brojni prvaci ultraliberalne Druge Srbije bili vatreni branioci totalitarnog komunističkog sistema sve do njegovog pada. Danas su oni demokrate i pristalice slobodnog tržišta. Dakle, to su ljudi koji vatreno brane i podržavaju svaki sistem koji je aktuelan i spremni su da, bez srama, napadaju svakog ko se zalaže za promene.

Drugi razlog je što, ma koliko slavne i popularne bile, javne ličnosti zavise od sponzora, filmskih i izdavačkih kuća, koje su, po pravilu, u rukama globalnog kapitala. Tako da i oni malobrojni koji se odluče da javno podrže suprotnu stranu, rizikuju da snose velike posledice po svou karijeru. Pored toga, svaki kritičar trenutnog stanja suočava se sa lepljenjem etiketa („ekstremista“, „mrzitelj“, „fašista“), a to svakako ne donosi pozitivan publicitet. Većina na to nije spremna.

Pored toga, srpske jave ličnosti imaju razlog više za ekstremni liberalizam od ostalih. Oni se suočavaju sa problemom malog tržišta. Naime, država Srbija nema dovoljno publike i resursa da bi brojne „zvezde“ mogle da zarade za pristojan život. Godišnje se snima par filmova, koncerti se ne organizuju često, tiraži knjiga retko prelaze četvrocifrene brojke. Suočeni sa jezičkom barijerom, srpski glumci, pevači i pisci primorani su da nude svoje usluge i proizvode samo na srpskom govornom području, odnosno prostoru bivše SFRJ. Bilo bi krajnje kontraproduktivno po njihove poslove i tezge u Hrvatskoj, Sloveniji i Federaciji Bosne i Hercegovine iskazati makar malo nacionalnog ponosa. Nekima ni to nije dovoljno, pa njihova snishodljivost ide do te mere da pokazuju otvoren autošovinizam samo kako bi dobili neki angažman u susednim državama.
S druge strane, takvih pojava nema kod naših komšija. Tamošnje poznate ličnosti sa ponosom ističu svoju nacionalnu pripadnost, a često i srbofobiju. To im, naravno, ne predstavlja problem da gostuju u Srbiji kako bi popunili svoj budžet. Autošovinizam, izuzimajući Srbiju, ne postoji na javnoj sceni bivših jugoslovenskih repulika. Te nacije nisu optuživane za hegemonizam od 1945. godine, pa nemaju osećaj kolektivne krivice i smatraju da je sasvim normalno voleti svoju zemlju. Situacija je, nažalost, dijametralno suprotna u Srbiji.

Srpske javne ličnosti će i dalje da budu antinacionalne i to se još dugo neće promeniti. Međutim, treba uvek biti svestan činjenice da to što neko dobro peva, šutira loptu ili glumi ne znači i da je dovoljno kompetentan da sagleda političku situaciju na racionalan način i da, u skladu sa tim, može da vas savetuje kako da se opredelite na izborima. Takav pojedinac najčešće može da ponudi samo svoje ime, kako bi privukao pojedini glas za nekog političara. Pa i to, najčešće, ne radi iz ubeđenja nego iz koristi.

Milan Ivanić

Nacionalist

Napomene:
[1] Slavujević, Zoran, Politički marketing, Beograd, 2005, str. 90
[1] https://www.youtube.com/watch?v=XV1o3j9F_PI
[1] https://www.youtube.com/watch?v=znmPMJnHRWM
[1] https://www.youtube.com/watch?v=LGvDoLrq9vQ
[1] http://www.businessinsider.com/celebrities-who-support-trump-2016-11/#ivana-trump-29
[1] http://www.thewrap.com/hollywood-stars-for-hillary-clinton-list/

POSTAVI ODGOVOR

*